ЋИРИЛИЦА – СРПСКА КАРАУЛА Намењено младим генерацијама српског народа Разбијање заблуда је увек болно, али још болније
Мала птичица је на тренутак напустила своје гнездо. У њеној одсутности у гнездо је слетела једна знатно крупнија птица, и кад се птичица вратила, у гнезду је било једно јаје више. То јаје вишак је било крупније од јаја које је мала птичица снела, али она то није примећивала. Она у свом гнезду никад није затекла било коју другу птицу, па није ни размишљала да би у њему могло да се нађе неко друго јаје осим оних које је она снела. Гледајући јаја у свом гнезду она се никад није удубљивала, јер „ваљда она зна шта су њена јаја“, и никад ништа није сумњала. У месту Србица на Космету родило се шиптарско дете. Кад је проходало, проговорило и почело да се игра, куд год се окрене око себе наилазило је само на људе, жене и децу који су говорили шиптарски. Чак је сретало и људе своје сународнике који су се презивали Србица (Sërbica). То дете је спонтано стекло убеђење да је тако било одувек, да у његовом селу никада није ни живео нико други осим Шиптара. На помен презимена Србица оно се није удубљивало, није ништа сумњало, јер „ваљда оно зна шта су шиптарска презимена“. Његови родитељи, дедови и комшије су употребљавали речи „вадит“ (наводњавати довођењем воде кроз „ваду“, импровизовани каналчић на њиви), „прашит“ (окопавати, „опрашивати“ мотиком), „љопат“ (лопата, весло), „карставеци“ (краставац), „љобениц“ (лубеница), „вишња“ (вишња), итд. Од када је проговорило, то дете је спонтано стекло убеђење да се ова земљорадничка терминологија састоји од „чисто шиптарских речи“. Није имало прилике да те речи упоређује са речима других људи из других народа, и ништа није сумњало јер „ваљда оно зна шта су шиптарске речи“. Мала птичица је марљиво лежала на јајима очекујући подмладак. Једно јаје ју је, додуше, мало жуљало, али не мари, радост скорог материнства ће надокнадити све неугодности за време лежања на јајима. Прво се извело младунче из оног крупнијег јајета уљеза. Кад су кроз који дан почели да се изводе и младунци из осталих јаја, прворођено младунче је већ приметно порасло. Птичица је марљиво хранила све младунце, али оно крупније је било насртљивије и увек је добијало више хране од ситнијих младунаца. Како птичица излети из гнезда у потрази за храном, тако је оно најкрупније младунче мешкољењем избацивало из гнезда једно по једно право дете своје помајке. Младунаца је у гнезду бивало све мање, док једног дана није остало само једно – оно најкрупније. Мајка ништа није примећивала, и доносила је храну и убацивала је у кљун младунчету које је постало крупније и од ње саме! Ништа није примећивала док је хранила убицу своје деце! Кукавица која је кришом снела јаје у туђе гнездо није ни прстом мрднула да подигне свој подмладак. То је за њу урадио неко други, неко ко је за то као „хонорар“ добио – смрт своје деце! Шта је заједничко оној птичици и оном шиптарском дечаку? Незнање, веровање у погрешну представу, заблуда! Уверење да је туђе , уствари – њихово! Млади Срби су у тренутку свог рођења у свом окружењу затекли туђе писмо, хрватску латиницу као безмало једино писмо у јавној употреби у свом народу, па су поверовали да је тако било одувек, да је хрватско писмо – њихово писмо, па су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! По чему се млади Срби овде разликују од оне птичице и оног шиптарског дечака? Само по личним именима! А незнање, веровање у погрешну представу, заблуда, уверење да је туђе уствари њихово – им је заједничко! Да бисмо младим Србима помогли да пристану да отворе очи, да престану да буду туђа запрега и да престану да се понашају као птичица која храни убицу своје деце, изнећемо им чињенице из далеке прошлости које њима нису познате, јер су рођени и одрастали у окружењу срачунатог дозирања информисања и дириговања закључивања. МЛАДИМ СРБИМА ЈЕ ЛАКО ПОДВАЛИТИ Јер мисле да је свет почео од њих „Стани, курво, аго од Рибника! Ласно ти је дијете погубити које нема ни шеснаест лета, већ ти хајде па погуби старца!“ Лако је тек рођеним незналицама причати своју причу о догађајима из прошлости, насамаривати их и преводити жедне преко воде. Међутим, постоје и људи који нису од јуче, чије памћење сеже уназад и до далеке прошлости. А таквима не можете подваљивати кукавичије јаје. Па, хајде да видимо шта то млади Срби не знају, или чак и не желе да знају, па се у „закључивању“ понашају као да су им пете напред а глава на земљи. Петнаести век. Дубровник је Турцима платио данак. Турци им писмом одговарају да је данак примљен. Препис превода тог Портиног писма чува се у Дубровачком архиву
на српском језику и на ћирилици! (Сл. 1.) Дубровчани су још у XV веку говорили српским језиком и писали ћирилицом! Млади Срби! Смете ли да се суочите са оваквим чињеницама? Смете ли ово да кажете данашњим Дубровчанима? Да видимо и шта кажу статистичари. Још средином XIX века Ами Буе, аустријски географ и геолог немачког порекла, и човек са домаћег терена Игњат Алојз Брлић, Хрват, речни лађарски трговац који се у слободно време бавио и питањима језика, филозофије, религије и књижевности, су процењивали да је Срба свих вера (православаца, римокатолика, муслимана и унијата) било 5.000.000 на простору који је обележио још задарски надбискуп Вице Змајевић почетком XVIII века, а да је Хрвата било 800.000. Тада су Дубровчани изричито сматрани Србима римокатоличке вере, и сами су свој језик звали „сервијанским.“ Чак и Бенјамин Калај, аустроугарски гувернер Босне и Херцеговине и писац историје српског народа је Дубровчане сматрао Србима. Овакви Аустријанци и овакав Хрват се никако не могу сматрати „љубитељима Срба“! Данас се потомци свих тих Срба осим православних више не сматрају Србима! Ватикан је 1920. г. донео одлуку да се сви јужнословенски римокатолици на Балкану који говоре српски – сматрају за Хрвате. Из књиге др Матео Жагар: „Глагољица и ћирилица – повијесна хрватска писма“ преносимо поглавље „Хрватска ћирилица (босанчица, пољичица)“: „Ћирилицом су Хрвати писали најкасније од XI стољећа, и то на размјерно широком простору. Најстарија засвједочена ћириличка слова налазе се на глагољичком тзв. Супетарском уломку (из средишта Истре) из XII стољећа, а има их неколико и на Бишћанској плочи која је на пријелазу XI у XII стољеће написана, а средином XIX стољећа и пронађена на отоку Крку. На источном полу хрватскога глагољаштва, јужно од ријеке Крке, ово је писмо након XII ст. посве потиснуло глагољицу и наставило се развијати као главно писмо уз јаку конкуренцију с латиничким писмом у приобаљу, и то од средине XIV ст. до XIX ст. латиница ће потиснути и хрватску ћирилицу на свим подручјима гдје се њоме много писало: у Босни, Херцеговини, Пољицама и залеђу Сплита (повремено још и шире у Далмацији), далматинским отоцима (понајвише Брачу), у Дубровнику и његовој околици“. Овоме можемо да додамо и Пољички статут из 1444. на ћирилици (Сл. 2)а>,
па фрањевце из Херцеговине који пишу на ћирилици до XIX века (Матија Дивковић у 16. и 17. веку, Стипан Маргитић у 18. веку). Што се тиче становништва у Пољичком крају, све до почетка 20. века тамо се ћирилица погрешно називала глагољицом. Стари Пољичани поносили су се својим ћирилским писмом, и умели су да кажу: „Ко уз шћавско писмо не зна штит глагољицу, није прави Пољичанин.“ Сами хрватски језикословци су ћирилицу коришћену у Хрватској називали тачним називима: босанска ћирилица (Рачки), хрватско-босанска ћирилица (Кукуљевић), босанско-далматинска ћирилица (Јагић), босанска азбуква (Берчић). Фра Стјепан Златовић и археолог Ћиро Трухелка користили су назив босанчица или босаница. Израз „босанчица“ је уведен као досетка римокатолика да би се избегла употреба речи „ћирилица“ и „српски“! Похрваћени Чех Ћиро Трухелка је у Босни био локомотива овог „научног“ прикривања речи „српски“ и „ћирилица“. Ево шта је Глиша Елезовић, оснивач наше туркологије, запазио у раду Ћире Трухелке на турским документима писаним ћирилицом који се налазе у Дубровачком архиву: „Али је највећи број турских докумената писаних ћирилицом (Млади Срби! Добро сте чули: турских докумената писаних ћирилицом!) – њих 120 на броју – објавио г. Д-р Ћиро Трухелка у „Гласнику Земаљског музеја“ за 1911. годину, књ. XXIII, св1 и 2, стр. 1 – 162. Целине ради, да би збирка била потпуна, г. Трухелка је том приликом објавио и оне раније већ објављене. Уз документа додао је и 19 табела факсимилских репродукција, најкарактеристичнијих примерака међу њима. Овој збирци, углавном, мало би се што имало с разлогом приговорити, да њен састављач није испољио при том извесну тенденциозност. Он доследно избегава име Србин! Где год се у вези са тим документима спомињала реч „српски“ односно језика оригинала ових докумената, он је та места просто изостављао. Од 180 докумената, колико их укупно има у овој његовој збирци, нашао сам да је дубровачка канцеларија само три царска фермана означила као „scrita in schiauo“. На коме су језику писане остале исправе, како је њихов језик обележила дубровачка администрација, г. Трухелка је доследно прећутао.“ Да се босанчица сматрала народним писмом (сл. 3), говори и ова наредба старешинства фрањевачке провинције донета на збору у Сињу 1749. године: „Будући ми Хрвати, зачудно је, да се налазе међу нами многи који не знају писати нашим материнским језиком и писмени, што је велика непристојност. Зато наређивамо свим отцим учитељем да своје ученике подучавају у писању у истом писму, као и ђаке који се код њих налазе; јер давамо сваком на знање да нити ће се младићи у редовнике облачити, нити ђаци на ређење слати, ако не докажу свједочбом самостана да су речена писмена научили.“ Повеља Кулина бана Дубровнику датована 29. августа 1189. године, после верског заглавља на латинском језику и писму („У име оца и сина и светога духа“…) писана је ћирилицом. Због отежаног читања факсимила оригинала, доносимо прво дословни препис текста повеље са лигатурама и скраћеницама какве су биле у оригиналу.
(Сл. 4.), а затим и оригинал (Сл. 5.). Могу ли млади Срби да остану на ногама док им се износе ове чињенице? Шта мисле да употребе као изговор што до сада нису могли ни да сањају о оваквим подацима? У чему је проблем? Да ли у људима који им о овим стварима говоре, или у њима самима, у њиховом менталитету? Да ли је проблем у ономе који је пожар приметио и позвао на његово гашење, или у ономе који је пожар подметнуо? И Твртко Први, краљ Србије, Босне и Поморја писао је Дубровчанима у XIV веку на српском језику и ћирилицом (Сл. 6). „Чишћење“ Европе и света од свих других писама осим латинског започели су немачки попови „латинаши“ одмах по појави словенског писма глагољице у IX веку затварањем и мучењем Методијевих ученика и настављача. Ватикан је дотле у западној Европи већ „почистио“ етрурско писмо, британски огам, британске руне и скандинавске руне и оставио само латинско писмо. Одмах по расколу цркава 1060. г. у Солину је одржан синод на коме је ћирилица проглашена за „ђаволски изум“ и наређено њено искорењивање. На Балкану је са запада ка истоку кренуо талас латинизације и истребљење глагољице и ћирилице. У Хрватској попови „глагољаши“ су били изоловани док глагољица коначно није искорењена. Ћиро Трухелка је само карика у ланцу овог покрета. У комунистичкој Југославији је издата „Енциклопедија Југославије“. У хрватском латиничном издању је објављено свих 10 томова, а у српском ћириличном издању само томови 1 и 2 и…оцепљење! Ја сам уплатио претплату за свих 10 планираних српских ћириличних томова, и још чувам све уплатнице. Издавач – Југославенски лексикографски завод из Загреба – је самовољно одлучио да присвоји паре за остала нехрватска издања (словеначко, српско, македонско, мађарско и шиптарско) па је туђим парама - И МОЈИМ! – довршио својих 10 томова, а мени су остављена само два. У српском ћириличном тому 1 на страни 270. лепо се види ЗАГРЕБАЧКИ ФАЛСИФИКАТ!
Босански краљ СТЕФАН Дабиша приказан је као СТЈЕПАН Дабиша (Сл. 7). На фотографији документа лепо се види ћирилично „Господин Краљ Стефан Дабиша“, а испод фотографије у легенди пише СТЈЕПАН. Чак нису зазирали ни од чињенице да је фалсификат видљив и доступан читаоцима! Године 1395. босански краљ пише повељу на ћирилици. А данас Срби муслиманске вере у Босни и у Рашкој области кажу да се „ћирилица њима намеће“! Турски двор Србима потурицама „намеће ћирилицу“! Године 1512. Дубровник у Венецији штампа католички молитвеник за своје потребе на ћирилици. (Сл. 8). Године 1250. католички манастир Свете Марије у Повљима на Брачу пише повељу на ћирилици. (Сл. 9.) Натпис на гробу омишког кнеза Мирослава из прве половине XIII века је на ћирилици. (Сл. 10.) У XV веку братовштина манастира у Стону доноси своја Правила на ћирилици. (Сл. 11) Повеља султана Мехмеда II Дубровнику од 7.5.1480. г. је на српском језику и на ћирилици. (Сл. 12.) Султан Мурат II 10.7.1430. године пише писмо Дубровачкој општини на српском језику и ћирилици. (Сл. 13.) Али-паша Ризванбеговић – Сточевић пише писмо Петру II Петровићу Његошу (Сл. 14): „Али паша Ђерђ Кастриот је у XIV веку писао ћирилицом (види Петар Ђорђић: Историја српске ћирилице.) Румуни су до 1860. године више векова писали ћирилицом. Последњи румунски црквени календар штампан ћирилицом изашао је 1911. године. Што и данас није тако, „заслуга“ је Ватикана и аустро-угарског двора. Православни Румуни у Аустро-Угарској нису имали своју националну православну цркву, него су били саставни део Српске православне цркве у монархији. Двор се досетио да им омогући самосталну националну цркву, али под условом да напусте ћирилицу и пређу на латиницу. Ватикан је исти циљ намерио да постигне и са Србима, прво тамо где је одавно имао власт, у Хрватској, Мађарској, Аустрији; па у Босни и Херцеговини кад је на Берлинском конгресу дата на управу Аустро-Угарској; па у комунистичкој Југославији преко „атеиста“ своје вере; па данас преко лингвиста у Србији који нам смишљено подваљују да је „двоазбучје – богатство! И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици – богатство! Србија и даље своју децу учи хрватској латиници, како је то било у комунистичкој Југославији, иако су Хрвати и Црногорци оцепљењем од Југославије сместа престали да своју децу уче ћирилици. Једино у Србији и даље постоји „двоазбучје“ (еуфемистички израз за замењивање свог хиљадугодишњег писма туђим писмом!) У Републици Српској Ватикан је преко европских гаулајтера Босне наметнуо „равноправност писама“, док у хрватско-муслиманској федерацији у службеној употреби је само латиница, а видели смо да су и једни и други тамо вековима писали ћирилицом! Да ли сте свесни сличности Ватикана и птице кукавице? Младих Срба и оне птичице? Срби који су променили веру још једно време су се сматрали Србима. Престали су да се сматрају Србима оног тренутка кад су се одрекли ћирилице! Ћирилица је лакмус папир који доказује присуство или одсуство српског народа у неком простору! Ћирилица је српска караула, српски граничар који својим грудима чува опстанак српског народа на некој територији! Жељко Филиповић из Ниша.
су последице када се на заблудама истрајава!
Побратиму Петру Петровићу владики чрногорскому пријатељски поздрав“…
Зашто млади Срби тврдо држе затворене очи пред овим чињеницама? Зашто су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје? Зашто се стиде свог најсавршенијег писма на свету и удварају се туђем несврсисходнијем писму? Зашто се упорно понашају као птичица која храни убицу своје деце?
Коментари |
|