Да смо били јаки у ћирилици не би нас смели напасти.
( Одговор медицинског техничара у пензији на питање какав је његов став о ћирилици)
Ми из удружења за одбрану ћирилице део смо народа кога боле српски порази који нису изнуђени војном и политичком моћи наших непријатеља, него су резултат српског незнања и неодговорног односа према својој прошлости , садашњости и будућности. Дошли смо до сазнања да је ова хрватска латиница уведена у српски језик спровођењем насиља над ћирилицом од стране комунистичког режима а не из неке народне потребе, да су замену ћирилице латиницом договорили српски лингвисти са својим хрватским колегама, да они то крију и да обмањују српски народ да он има и своју латиницу, иако се он референдумом 2006. определио за оно што је било пре доласка комуниста на власт – једно своје писмо ћирилицу. Јер тако обманут народ не види ништа лоше у нестанку ћирилице ако ће му остати његова латиница, нити у масовном кршењу Устава у вези употрeбе српског писма.
Немамо начина да то обелоданимо у условима када су сви медији у Србији затворени за изношење истине о значају ћирилице за српски народ, као и о њеном страдању од стране оног мањег дела тог народа који има политичку , финансијску , медијску и сваку другу моћ. Истовремео, медији готово без изузетка подржавају латинизацију Србије, па смо принуђени да се обраћамо појединачно пре свега српским предузећима и то због тога што су она носиоци тог процеса, што смо уверени да не користе ћирилицу због необавештености о њеном значају за опстанак српског народа и због необавештености о њеној уставној заштити.
Српска предузећа латинизацију спроводе латиничким означавањем својих фирми, коришћењем латинице у документима везаним за домаће пословање, латиничким означавањем својих производа и услуга, као и латиничким рекламирањем. Страна и латиничка мена њихових фирми на улицама свакодневно сведоче о поразу и расрбљености српског народа.
Писани и електронски медији само поступају по жељи српских предузећа , која су оценила да је дошло време да се у Србији додворавају купцима овом хрватском латиницом, иако је више од 50% српског народа на референдуму 2006.г. одабрало српско име свога језика са једним писмом – ћириличким. У недавној емисији РТС-а , која је требала показати да се у пракси такво решење не може спроводити јер је народ сваким даном приближавања уласка Србије у ЕУ све више зато да се тамо иде са латиницом, али је гласање телефонима показало да је за латиницу 37% гледалаца, а за ћирилицу 52%. Тај проценат од 52% је разлог више што се ми из удружења за заштиту ћирилице стидимо што је у Србији ћирилицом означен сваки трихиљадити производ.
Шта пише у члану 10. Устава Србије и како га тумаче српска предузећа
Члан 10. Устава гласи :
„ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
У тридесет контактираних предузећа, као и у Градском центру за социјални рад Београда, половина није знала како је питање писма решено Уставом , него нам је одговорено да је у њему равноправност писама. Готово сви су се наљутили на питање ако је у Уставу равноправност зашто су одустали од ћирилице, а петоро је одговорило да је то због тога што идемо у ЕУ а не назад. Сви су рекли да не знају да је Бугарска у ЕУ са својом ћирилицом и прихваћеним изразима евро уместо еуро и Европа уместо Еуропа. Наравно, анкетирани не знају да раде супротно од опредељења ЕУ да се негују националне културе свих њених чланица.
Они који су знали уставно уређење питања писма тврдили су да је основ за коришћење латинице у другом ставу поменутог члана. То је бесмислено већ на први поглед, јер се он односи на случај коришћења других језика и писама ( очигледно оних писама која припадају тим језицима ), а првим ставом је несумњиво утврђено да се уз српски језик може користити само његова ћирилица. Или је српски народ поверовао лингвистима да он осим српског има и српсохрватски језик, па би по Уставу уз овај други заиста могла ићи латиница. Осим тога, одредба из првог става има императивно дејство, односно може се примењивати одмах и на њу не може утицати никакав закон.
Међутим, без доношења одговарајућег закона не могу се казнити они који не користе ћирилицу. Сада је на снази закон из 1991.г. којим су предвиђене казне само за некоришћење латинице у мешовитим срединама, па је у Србији уствари заштићена хрватска латиница а не српска ћирилица.
Српска предузећа би требала користити ћирилицу и без уставне обавезе
Када један народ посегне за туђим писмом, а одбаци своје готово савршено писмо по којем је најпрепзнатљивији у свету, очигледно је да су српска предузећа само велики извођач бесплатних латиничких радова за туђи интерес, а свему томе кумовали су српски лингвисти. Пре њиховог недела из прошлог и овог века , удари на ћирилицу стизали су само од српских непријатеља. Наводимо чињенице на основу којих сама српска предузећа могу закључити да су лингвисти сакрили своје недело помагања комунистичком режиму увођења туђег писма у српски језик и то насилним путем, и да су тиме одговорни за расрбљавање рашћириличавањем.
- На ћирилицу се насрће још од 1060.г. када је њу синод у Салони ( Сплиту) прогласио ђаволовим изумом, а Методија јеретиком. Тј. од времена док она још није ни била српско писмо.
- Српска ћирилица је десетвековно српско писмо и уз СПЦ и српски језик трећи је стуб националног идентитета Срба. Увек је страдавала од непријатеља заједно са српским народом, а данас страдава од стране дела тог истог народа.
- Ћирилицу је забрањивала Марија Терезија уз јавно образложење да би се ујединиле културе Срема, Бачке, Баната, Барање, Славоније и Хрватске.
- Ћирилица је забранио Босански сабор 1914.г., а земаљски поглавар БиХ генерал Стјепан Саркотић је објаснио : „ Српски народ са својим ћириличким писмом је страно тијело истока у борбеној зони запада.“
- Латиница је ушла у Србију први пут 1915.г. на бајонетима аустроугарске војске, били су забрањени српски језик и ћирилица.
- Ћирилицу је забранио Анте Павелић одмах по доласку на власт НДХ.
- У време старе Југославије јачало је југословенство на рачун српства па је краљ Александар намеравао да за љубав Хрвата и Словенаца избаци ћирилицу и из Србије, али га је од тога одговорио његов некадашњи учитељ академик Александар Белић. Тај академик написао је граматику 1940. у којој је направио разграничење какво је увек раније било : Срби имају своју ћирилицу, а Хрвати и Словенци своју латиницу. И без тог разграничења пре доласка комуниста на власт сваки српски сељак је знао које је српско писмо, док га данас професори лингвисти уче да је српска и ова хрватска латиница. Данас они своју кураж црпе из чињенице да су српска предузећа масовно полатиничила Србију. Чак председник Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн јавно изјављује на ТВ да је ова латиница српска колико и ћирилица и просто чика државу како би волео да види ко би се усудио да српска предузећа натера да поштују Устав, када су готово сва латиничка ! Директори српских предузећа нису школовани на хрватским свеучилиштима него на српским универзитетима, па је заслуга лингвиста што су они исписали туђим писмом и овакава имена својих фирми : Србија, Шумадија, Таково,Морава ,Косово, Раваница, Књаз Милош итд.
- Хрватска латиница ушла је у српски језик први пут 1954. г. договором у Новом Саду између српских и хрватских лингвиста када је истовремено српски језик назван српскохрватским, а хрватски хрватосрпским. Писма су проглашена равноправним , али записници са тог скупа сведоче да је то био само смишљен план да временом хрватска латиница замени ћирилицу у српском језику.
Овако је говорио др. Јосип Хам :“Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо ( преко Савезног извршног вијећа ) или другачије, него о томе, да за то нађемо пут ( курзив наш ) , можда путем препорука... С временом би се ишло даље у изједначавању ( док се стројеви за једно писмо који су сада у погону , не би истрошили).“ Случајно су се истрошили баш ћирилични стројеви, и то готово сви одједном, па нестадоше из ЈНА, Милиције,државне управе и , наравно, из партијских органа.
Проф. др Михаило Стевановић био је један од часних изузетака, разумео је каква злокобна судбина чека ћирилицу, па је покушао да је брани. Онда је био прозван од стране другог Хрвата др Мата Храстеа због тога што је његова граматика из 1945.г. имала наслов Граматика српског језика. Знао је како може бити строга партија у Србији када је у питању „српски национализам“, па је морао бранити себе уместо ћирилице, и то овако :
„ Друг Мате је ипак требао да каже да сам се поправио. Ја допуштам да сам ту,можда погрешио ... Овде је главно да сам се ја поправио, јер моја друга граматика, за више разреде, коју сам писао после оне српске граматике у свом анслову носи наслов који сам ја, иначе целог века употребљавао и за који се ево и данас овде залажем.“
- Српским комунистима није требало два пута рећи да спроведу латинизацију Србије, а у Хрватској је остало као и пре : без ћирилице, скоро као и у време НДХ.
- Године 1967. Хрвати су одустали од хрватскосрпског имена свог језика и вратили му хрватско име.
- Србија је била одлучна да настави са својом латинизацијом , па се у југословенским стандардима могло прочитати да су штампани на следећим језицима : српскохрватском, хрватском књижевном, словеначком и македонском.
Наравно, уз српскохрватски језик је ишла ова хрватска латиница, а уз македонски језик македонска ћирилица, јер она није сметала братству и јединству.
- Сви стручни и научни радови из Србије за скупове у Хрватској морали су бити на латиници и преведени на хрватски језик.
- На научним и стручним скуповима у Србији дела учесника из Хрватске нису превођена на српскохрватски језик, а дела учесника из Србије могла су бити само на латиници. Данас је још и горе јер када САНУ организује међународни скуп он се у Београду рекламира на енглеском језику , а на њему су и радови српских научника ! Или, када Савез инжењера и техничара Србије организује симпозијуме позиви домаћим фирмама су само на латиници.
- Српским лингвистима омилило је српскохрватско име језика толико да су основали и Друштво српскохрватског језика које се 1990.г. овако јавно огласило :
„ Назив српскохрватски језик није никада био наметан српским лингвистима, него је то резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.“
- Под утицајем српских лингвиста у Уставу Србије из 1990. године службеним језиком је именован српскохрватски језик.
- Године 1993. први пут у српској историји српски лингвисти су у правопису поред
ћирилице устоличили и латиницу.
- Године 2006. српски народје одбацио утопију својих лингвиста определивши се
на референдуму за српско име свог језика и једно његово писмо ћирилицу.
- И поред враћања српског имена језика лингвисти су наставили са израдом српскохрватског уместо српског речника, у коме су много више заступљена дела хрватских него српских књижевника. Израду српског речника започела је 1893.г. српска краљевска академија, српскохрватско име дао му је академик Александар Белић 1953.г. , па је српски народ вероватно једини у Европи, а и шире, који нема и неће ни имати свој речник. Дакле, потпуни пораз националног филилошког програма.
- Српски лингвисти још увек неће да ускладе правопис са уставним решењем писма тако да се у њему неће спомињати латиница.
Тако су српски лингвисти урадили оно што није урадио нико други на свету : увели су конкуренцију свом писму у виду хрватске латинице са намером да она замени ћирилицу. А данас чине најгоре израдом српскохрватског уместо српског речника, јер ако би речник био српски не би било оправдања за помињање хрватске латинице у српском правопису. Тада би будући директори српских фирми још у основној школи разумели да Срби имају једно писмо, па не би било потребе за оваквим удружењима за заштиту српске ћирилице.
Дакле, директори српских фирми могу бирати између две опције. Прва је да даљом латинизацијом коначно спроведу у дело план српских лингвиста да Срби промене свој десетвековни ћирилички идентитет у латинички, односно да
наставе са националним самопонижавањем, а друга је вратити се ћирилици и тиме бити уз свој народ.
Најзад је Србија ових дана одговорила Хрватској правом мером : противтужбом на тужбу. Од српских лингвиста репроцитет се чека још од 1967.г. Пошто је већина народа на референдуму 2006.г. срушила њихову утопију о српскохрватском језику и српској латиници, паметно и поштено би било да српске фирме прихвате вољу већине
Срба не чекајући да их на то приморају казне предвиђене будућим законом о језику и писму . Њега очигледно морати донети нека нова власт, истински народна, која ће штитити и интерес српског народа, а не само хвалити се како су у Србији националне мањине заштићене као нигде у свету.
Приговара нам се да је овај текст преопширан па директори немају времена да га прочитају. Ми мислимо да је за љуту рану потребна љута трава, а ако баш немају ни толико времена за овакво национално питање од прворазредног значаја, нека прочитају макар текст на другој страни под насловом Шта пише у члану 10. Устава Србије и како га тумаче српска предузећа. Довољно је само да се они држе Устава и ћирилица ће у Србији поново процветати.
Наставе ли директори са досадашњом праксом охрабриће лингвисте да и даље не усклађују правопис са Уставом или, у најбољем случају, ускладиће га тако да се у њему помиње латиница. Наравно, то је у супротности са духом уставне одредбе и остаће све по старом.
Ако би директори српских предузећа остали при ставу да они са овом хрватском латиницом уводе Србе у свет, ми ћемо се потрудити да тиме стекну одбојност код потрошача, и да се број Срба коју су за ћирилицу знатно повећа изнад 52%. Пошто влада медијски мрак за све што се афирмише као српска вредност, и овај проценат је импозантан. Он охрабрује и сведочи да народ још увек зна да мисли својом главом и да хоће да остане оно што је био и што јесте.
30.12.2009. Удружење Ћирилица Београд
| Коментари |
|
