Аутор: Емил Влајки
Доста је посматрати Србе као првенствене кривце за посљедња ратна збивања, а не узимати у обзир за балканску трагедију страни фактор, прегласавање српског конститутивног народа приликом референдума о самосталности БиХ, убијање српских сватова на Башчаршији, негирање од стране Изетбеговића Лисабонског споразума којег је неколико дана раније, у марту 1992. године, својеручно потписао и чијим је негирањем директно проузрокован рат у БиХ.
Доста је негирања кукавичких масовних злочина над војницима ЈНА који су се, по потписаном споразуму са муслиманским властима и са гаранцијом УН, без оружја повлачили из Сарајева и Тузле.
Доста је оправдавања бројних злочина над Србима као посљедицом „великосрпске агресије на БиХ“. Срби из БиХ, криви или прави, борили су се на властитој земљи и као такви нису могли извршити никакву агресију.
Доста је негирања, са било чије стране, злочина почињених према другим народима укључујући ту и етничка чишћења. На Балкану нема невиних, мада је чињеница да су у почетку рата Срби из БиХ били у знатној предности јер су бенефицирали већи дио оружја остављеног од стране ЈНА.
Доста је са причама о искључиво српским логорима у БиХ за Хрвате и муслимане, када је утврђено да су све три стране имале на стотине логора за непријатељске војнике и цивиле.
Доста је понижавања Срба и на тај начин што се доказане убице српског народа као што су Орић и Главаш шетају по БиХ, која је и домовина Срба, на основу некаквог „права“ које их је од тих злочина ослободило.
Доста је дјеловања страних тужилаца и судија у БиХ који процесуирају и осуђују првенствено Србе и једним дијелом Хрвате, а практично амнестирају Бошњаке у свези почињених злочина, као што је и доста дјеловања страних судија у Уставном суду БиХ, који се обавезно стављају на страну Бошњака, а противу права двају конститутивних народа: Хрвата и Срба.
Доста је дјеловања Хашког ад хоц трибунала, који је политички суд измишљен од оних који су бомбардирали српска подручја у БиХ и саму Србију како би оправдали своје злочине према српском народу оквалифициране као такве са становишта најугледнијих свјетских правника, трибунала који, према томе, не може ни на који начин бити објективан и који првенствено суди Србима.
Доста је прича о сребреничком геноциду, злочину који такву квалификацију не може поднијети. Геноцид је неселективно убијање (дијела) народа на неком подручју. У свјетској повијести још нитко није оквалифицирао геноцидом локално селективно убијање дијела мушке популације гдје се на животу остављају репродуктивно способни жене и дјеца.
Доста је сакривања истине о томе да је Сребреница буквално предата на тањур српским снагама након што је штаб муслиманске обране евакуиран седам дана прије уласка српских снага у тај град и након што је око 15 тисућа људи, од чега око шест тисућа припадника Армије БиХ (извјештај УН), дан прије уласка Младића, напустило Сребреницу остављајући кукавички жене, дјецу и старе особе на милост и немилост непријатељу. Сами муслимани Бошњаци говоре данас о Изетбеговићевој издаји Сребренице. Злочин који се након тога десио извршен је од стране Срба над заробљеним групама муслимана који су се пробијали кроз српске линије до муслиманских положаја.
Доста је скривања истине о томе да је у муслиманском дијелу Сарајева убијено неселективно око тисућу људи само зато што су били српске националности. Исто тако, у Сребреници и око ње побијено је од 1992. до 1995. (а према извјештају УН) више стотина српских цивила и спаљено неколико десетина српских села од стране Орићевих трупа, које су своје „ратничке излете“ вршиле из такозване „демилитаризиране“ сребреничке зоне. Ипак, нитко ово неселективно убијање српске популације није прогласио геноцидом.
Доста је, дакле, скривања и негирања свих ових чињеница које се могу пронаћи у сваком озбиљнијем штиву писаном од оних који ни на који начин не симпатизирају Србе. То, наравно, не оправдава ниједан једини српски злочин, али „превиђање“ ових чињеница и њихово препуштање „друштвеном забораву“ говори о ништавним моралним вриједностима оних који и 15 година након Дејтона настоје да на овим просторима БиХ јача међусобна мржња постојећих конститутивних народа.
| Коментари |
|
