Ћирилица Београд

СЛОВОМУТНИЦИ

Хоће да ме иселе из мене
из српске куће од речи
да себе немам
да себе не знам.

Хоће мајку да ми покажу
башту памтише прекопају
хоће претке да ми откажу
а све како би ме сачували.

Хоће да ме испишу
да ме у словоолово преведу
да ми гробове потпишу
да ме доуче у невиду .

Стављају ме у кавезе, жицу
хоће да ми учипују латиницу
воде ме слепи низ пречицу.

Смеју ми се у лице
стиде се своје мелемнице
крста и увира ћирилице.


Залуд ме вребају латиновице
остале су мени моје тканице
на свакој три прста сјајнице.


Моје и твоје, Брате, ћирилице.

Слободан Чуровић

ЋИРИЛИЦА

Када ме мајка први пут повила
српским ме духом кровила
сунцем на лицу
у свето писмо овила,
у лаку птицу,
да зборим спасење, ћирилицу.

И још носим ту огрлицу
док ми стављају лажнма писмена
да немам себе, ни свога имена
да будем табла празна, лимена.

Бацају залудну, губаву удицу
обурдавају моју тамјаницу
невјестицу, моју јединицу,
да гледам тако свога убицу
краду ми брате ћирилицу.

Отимају ми лакомо земљицу
очеву стопицу, дједову литицу
мрве ми, ломе нејаку вилицу
газе и погане сувотну шеницу.


Ја нећу туђу дружбеницу
док дишем само ћирилицу.

Слободан Чуровић

ПЉАЧКА ЈЕЗИКА

Браћо срби гдје год да вас има
ја поруку братску шаљем свима
нека чудна времена су стигла
сотонина ордија се дигла.

Црна Гора мучи чудним муком
и најгором завија се бруком
брат са братом због странки се свађа
док стигоше оба до безнађа.

Заставу нам укидоше славну
ту тробојку нашу староставну
двоглавог ће орла да скрнаве
и да Цркву под власт своју ставе.

Посланици из опозиције
камо брате среће да их није
ни за шта се брате не питају
у скупштини само дижу грају.

Зашто онда у скупштини сједе?
Њине приче ништа не вриједе
чудном су нас привели удесу
ал оставке неће да поднесу.

Ево нама језик отимају
они који ни вјере немају
што немају морала ни части
образ дају за шачицу власти

они пљују Светосавље свето
дабогда им све било проклето
језик србски од памти-времена
сада зову мјестом свог рођења.

Зар нијесу славни Црногорци
наши ђеди и њихови оци
србски језик вазда говорили
с Турчином се и с Млетком борили?

И чували ћирилицу славну
ту светињу нашу староставну.
А сад ови Нато-европејци
постадоше гори него Њемци.

Без језика брате остадосмо
без корјена репа постадосмо
боље нам је и дом изгубити
него језик србски поносити.


Драго Цицмил

Будва 068 240 585

СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА

Заспао Танаско, Шумадија спава
На Опленцу спава одсечена глава
У пупољку спава успавана ранка
Српска се изува нога из опанка.

Устанички барјак у сећању спава
Над главом вијори европска застава
Гологлаве звезде бацају шајкаче
Подмеће се Србин да га преиначе.
  
Под мерицом српска песма утихњава
Језика свезаног ћирилица спава
И питање спава дал смо или нисмо
Од кад нам Латини прописаше писмо.  

Историја вредно живот прештампава
Камен се граничник извалио спава
Народни војници служе светском миру
Уместо на коњу јашу на кромпиру.

У Благовештењу глуво звоно спава
Из гробова светих проникнула трава
Све спава сем смрти ледне увек будне
Што Србаља чете проређује грдне.

Топот коња дивљих припитомљен спава
На рамену спава нека туђа глава
Утуљене лампе савест тврдо спава
Вучји чопор стиже спаваћивог брава.

Божја воља спава у Вољавчи свето
Мир јој не омета Србиње распето
И молитва спава у срцу камену
Док Голготи ступа с крстом на рамену.
  
На спавању смрт уснулог узима
Света ватра спава у заперку дима
Мимо смрти ледне све мртвилом спава
Под шљивовим стаблом на хиљаде глава.

Рајица Марковић

ДО КАДА ЋЕ ДА НАС ЛАЖУ

До када ће да нас лажу,
Да нам говоре увек исто,
Да смо богатији него што знамо,
Само да ми то знали нисмо.

“Србија покрајине има двије,
А то богатство нико нема,”
Када су другима нудили исто,
Одбили су га без проблема.

Кажу да имамо два писма,
И да их користимо равноправно,
Да смо богати а да не знамо,
Још само да то прогутамо.

Уз ђирилицу нашу славну,
Латиницу нам гурају своју,
Као да уместо погаче наше
Нуде нам туђу, бајату проју.

Ми ћемо све то да прихватамо,
У име писмености некакве нове,
Верујућ’  наивно да нас баш такве
Европа к себи мами и зове.

А не знамо истину стару,
Један је Бог и једно Писмо,
Ако се ћирилице одрекнемо
Чак ни за Европу више нисмо.

“Од своје мајке, ко ће бољу наћи?”
Шантић нас је питао давно,
Поуку нисмо знали извући,
И зато данас испаштамо.

И зато ћирилицу чувајмо своју,
“К’о класје своје испод голих брда,”
Јер ако без ње останемо,
Свака нам земља биће тврда.

Милош Ђошан