Ћирилица Београд

Беседа Драгомира Ацовића пред Патријархом Иринејом

Одбрана од лакоће заборава повод је да се вечерас позабавимо и једном другом формом завештања — нашим националним писмом, ћирилицом! Никада, чини се, током свог хиљадугодишњег постојања, није ћирилско писмо било изложено тако суровом нападу, ниподаштавању, прогонству и срамоћењу као што је то случај у другој половини 20. века и на почетку 21. Проглашено је ретроградним, националистичким, естетски и етички недостатним, лингвистичко-фонетски скученим, међународно неугледним, импедиментом техничког развитка и прљавим леглом антиевропске и анти-универзално изједначавајуће цивилизације, једном речју - препозната је као српско писмо! То јој је основна и неопростива особина, мана која потире сваку врлину, аргумент против самог себе и непорециви сведок оптужбе, каква год она била! У атаку на ћирилицу објединиле су се бројне силе: незнање у савезу са ароганцијом, глупост уједињена са псеудо-науком, провинцијализам под руку са подлошћу, политички и идеолошки прозелитизам спрегнути са маркетиншким примитивизмом, комерцијализам у дослуху са лоповлуком, осионост ослоњена на парохијализам... С друге стране, ћирилицу брани и заступа шаролики скуп: искрени и збуњени, махнити и мудраци, национални борци и јуродиви без свог избора, распамећени и страдалници, мешетари и исихасти своје вере и своје идеје... Група бројнија од противника, али разједињенија од њих и неспремнија да се у коштац са проблемом ухвати солидарно, свесно, предузетнички и посвећено. На грају оних првих, ови други одговарају стидљиво; на увреде и неистине оних првих, ови други мере речи и брину о “политичкој коректности”! Да ли то треба да нас брине? Да! Да ли треба да нас декуражира? Може, али не сме!  

Ћирилица је за нас Србе знак идентитета, наша робна марка, наш бренд, наша историја и наша будућност. Једино није наша садашњост! И то је оно што мора и треба да нас брине, оно са чим се не смемо помирити, оно што нам није допуштено да предамо. Ћирилица није наше власништво, ћирилица смо ми сами! Она није знак разликовања од других, јер и други пишу ћирилицом; она није одбијање блискости са другима, јер и други имају своја писма, своје обичаје и своју традицију; она није доказ изолације, већ доказ да познајући и ценећи себе можемо себи дозволити луксуз да познајемо и ценимо друге! Наша се историја и наша самобитност никако не исцрпљује ћирилицом, али ћирилица сасвим сигурно не угрожава нашу будућност! Они којима ћирилица смета сасвим сигурно своје примедбе не завршавају са њом; тек ћемо сазнати шта им још код Срба смета осим ћирилице! Они који се залажу за двоазбучје као предност, морају прво да објасне зашто само две азбуке, зашто не још која. Они који тврде да је употреба ћирилице равна неписмености, морају претходно да објасне откуда то да је употреба латинице на овим просторима знак писмености! Од двоазбучности Румуна и Турака није остало ни трага, од једноазбучности ни Бугари ни Грци нису имали штете у својим “евроатлантским интеграцијама”. Дакле, о озбиљним стварима се не може разговарати преко нишана, нити се аргументи могу усађивати буздованима, нити се партијски активисти било које провенијенције могу сматрати ауторизованим и опуномоћеним поседницима наших судбина. Ћирилицу код нас брани Устав, али се Држава прави да то не зна. Код нас се језиком ауторитативно баве полуписмени новинари и неписмени генији за маркетинг. Код нас о естетици дискутују слепи, о музици глуви, о реторици неми, о спорту узети, а о правди они који и не знају значење те речи! Зато са радошћу овде вечерас представљамо извод из обимног дела човека који је највећи део свога живота посветио ономе што зна и уме најбоље: ћириличном писму! Професор Стјепан Филеки, са Академије примењених уметности, почастио нас је овде неколиким својим остварењима у области дизајна ћирилских слова. То је мали део онога што је он створио, и иза тога стоји велики труд, огромно знање и дар који се на жалост не стиче школовањем, и ако га школовање свакако може унапредити, већ се добија од Бога, као благослов и као терет који даровити морају носити. На дванаест паноа на зидовима око вас налази се епопеја ћирилице као српског писма и као цивилизацијског репера. Избор покрива и писма традиционалне историјске провенијенције, и писма која дефинитивно припадају нашем времену, али не истргнута из континуитета, већ надграђена, дограђена и преформулисана у складу са динамиком овог доба и технолошким потенцијалом нових медијума који карактеришу информатичко друштво. Она показују и доказују да је ћирилица писмо широке верзатилности, и да њене наводне мањкавости нису последица иманентне недоречености, већ тенденциозног и шовинистичког става према идентитету и наслеђу српске нације. Филекијева ћирилица, било традиционална или модерна, курзивна или штампарска, изведена из минускуле или мајускуле, поседује елеганцију, читљивост, карактер и пропорције које су неоспориве. Она је и калиграфска и техничка, и монументална и интимна, широког изражајног спектра и надалеко препознатљива. Она нема ограничења, осим оних које им се наметну из зле намере, нити скривених врлина које не можете препознати без квалификованог и опуномоћеног тумача.

Одбрана од заборава, слављење лепоте којом нас је Творац даровао, враћање достојанства свечаности писане речи, ритуал сведочења о себи самима, о чему су се овде кроз Повељу и Књигу изјаснили задужбинари, а - као у време Кнеза Мирослава - и вредни и Богом надахнути писари и илуминатори, Зорица Обрадовић, дизајнер, Владимир Ћетковић, сликар-илуминатор, Ведран Ераковић, калиграф, и Драгомир Ивковић, књиговезац, има исти заједнички садржатељ  са делом Стјепана Филекија. Сви скупа, они су нам својим радом помогли да се сетимо ко смо и шта смо, где нам је место и где се стварно налазимо, шта можемо, а колико смо од тога успели да остваримо. Од њиховог рада нам није ништа лакше на души, али смо поноснији и обавезнији да не подлегнемо злу, лењости, немару, да се не одричемо онога што јесмо у корист нечега до чега нам није стало, да не заборављамо да смо задужени од стране историје и предака, и да тај дуг као часни људи и народ морамо вратити у своме времену и у временима која долазе.

Зато, и задужбинарима и уметницима, упућујем захвалност речима којима се Свети Апостол Павле обратио Римљанима: ...слава и част и мир свакоме који чини добро ...  

Драгомир Ацовић