Ћирилица Београд

ОБРАЗОВАЊЕ НАШЕ НАСУШНО

По традицији и искуству које смо имали, државу држе два основна стуба: образовање и војска. С тим, што образовање служи за будућност, а војска за садашњост, то јест: образовањем народа стиче се могућност сигурне будућности у свим областима јавног и друштвеног живота, а војском се осигурава садашњост, она је гарант слободе и независности.

Актуелна тзв. демократска власт, извршавајући (не само) налоге својих господара, управо је на та два стуба атакирала. Уништила нам је и образовање, баш као и војску, и тако нити имамо сигурну садашњост, нити идемо ка жељеној будућности.

Наравно, ми овим нећемо да кажемо да су „ови“ у другим областима били бољи у својим „радњама“. Не, никако! Одиста, на коју год се страну окренули, свуда хаос и назадовање, ништа више немамо, сем разгранату страначку власт, која, по целом пресеку живота и рада, дрско и без пардона, сеје безнађе и крах, на своју корист.. Срећом, имамо Врховно биће, у лицу председника Републике, који се врло често оглашава да поучи народ  да Европа нема алтернативу. Тако је ту скоро, између осталог поручио, да „власт мора да испуњава обећања, јер без испуњених обећања нема кредибилитета власти, нити стабилности у друштву, а тиме ни основних претпоставки за развој“. Као што се зна ова  власт ни једно обећање није испунила, те нам не остаје ништа друго, него да се захвалимо председнику на искрености и признању..

У низу таквих, неочекиваних, „искакања“, ових дана је искочио са одлуком: „Треба нам хитна стратегија образовања!“. Зашто тек сада?  Па... „Србија ће, када садашњи основци заврше школовање, бити у ЕУ, и зато их треба припремити за европску будућност“. Иако није рекао, на које основце мисли, да ли на оне у првом или осмом разреду, ипак пре ће бити да је мислио на прваке, јер је то сасвим солидан рок од 8 година за улазак у ЕУ.! Међутим, ако је мислио да ће наши основци стићи ту „будућност“, требало је помислити, да ће за тих осам година, Европа, у свом наглом развоју, ко зна где стићи! Другим речима, наше ђаке чека нека врста „стипл-чеза“, вечите трке са препонама.

Дабоме, грешка је и у приступу. Јер ће будућност бити она коју, образовањем становништва, будемо стварали и створили, поступним његовим дизањем на виши ниво, поготову у материјалној опремљености. Треба бити начисто са тим, да не може нико други, сем нас, па ни Европа, да нам „створи“ будућност. Напослетку, Европа ће непрестаним увећањем нивоа образовања свог становништва, стварати оно што је њој потребно из тог образовања, према развоју свог привредног и  општег стандарда, са којим се ми никада нећемо моћи да поравнамо. Једноставно речено, наш образовни систем мора бити према нашим моћима и потребама, саздан и обликован. То је једина могућа перспектива, од ње не треба бежати, јер не можемо побећи од себе, већ морамо израсти из наших вековних корена..

Добро је што је Тадић почео и о томе да размишља, али кад се склапала владајућа коалиција, тад је требало, на једном месту, побројати сва питања која има та заједничка влада сложно да разрешава и разреши. Уместо тог и таквог  споразума, који би зашао у све кључне поре државног битисања, њима је било главно да међу собом поделе ресоре, а остало је њихова брига да по потреби своје странке, владају тим ресорима, самостално и независно, без икакве одговорности.

Још ближе речено,  ресор  просвете припао је СПС –у, а он га је поверио др Жарку Обрадовићу, заменику шефа СПС-а у континуитету! И сад где је он, својом целином и својом одговорношћу: у просвети или на партијским итинерарима? Пре извесног времена, као такав, ишао је у Париз, на конгрес Социјалистичке интернационале, и ко зна још где раније! Имају ли у СПС-у одговорност за ресоре који су им припали, упркос Дачићеве изјаве да СПС „преузима одговорност за обављање власти“

Ових дана министар просвете дао је један интервју, у ком по својим констатацијама заслужује више сажаљење, но разумевање. Толико контрадикција, толико невладање „материјом“, а све у водама  неких виртуелности, да не кажем неистина. Јер, по њему упркос „ деловања светске економске  кризе – успели смо да обезбедимо да наш образовни систем  функционише нормално“, чак „највећи успех, у том погледу, остварен је у прошлој, 2010 години!“ Аман, човече, министре,  коме ви то говорите! Зар мислите да ми живимо у некој другој земљи, а не у овој јадној и онемоћалој Србији, коју је ваша коалициона власт, буквално уништила! А кад је реч о образовном систему, он је поготову уништен, у њему влада потпуни хаос, у ком се нико више не сналази! А Ви тврдите да сте „створили основу  за остварење базних циљева нашег образовања: унапређење доступности и праведности, повећање квалитета и побољшања ефикасности!“ И док Ви, г, министре, тако по оној народној „говор'те уста, да нисте пуста“ Тадић, свеукупни шеф ове земље, тврди да „о просвети и образовању, уопште, нема довољно интересовања у јавности, и оно се не вреднује довољно... и да има још доста баријера које oтежавају унапређење у сфери образовања, и објективних и субјективних“.  Наравно и дабоме, ове тврдње шефа државе,  Вас,  г. министре, ни најмање не обавезују, баш као ни Тадића који је то рекао!

Знате ли да се из дана у дана увећавају школарине, на неким факултетима, студирање је скупље него у најразвијенијим земљама Европе! Другим речима, могу да студирају само они који су имућни! Је л то та  – праведност?! Па онај пасус о образовању наставника, које ће их  учинити „успешним педагозима и васпитачима“! Је л то оним семинарима, које држите по школама, а које су наставници обавезни да плаћају велике паре!? Кад бисте Ви знали каква је то беда, ти семинари, не само у стручном погледу! Просто, срамота! И о каквом васпитању Ви то причате, кад на учитељским факултетима  међу предметима, нема ни историје! Када смо ми учили основну школу, учитељи су нам кроз народне песме уграђивали патриотска осећања, а данас – европска! Упркос бомбардовању, упркос Хагу са 1000 година робије Србима! Чак и кад би хтели да усађују патриотска осећања код својих ученика, то им се не дозвољава, већ морају да афирмишу издају тзв. Парламента, који је  и учешћем Вашег СПС-а, чији сте ви доглавник, прогласио Србе злочинцима! Уникум, у светским размерама! Једном речју, Ви, г. министре са својим министарством нисте дорасли – потребама образовања и васпитања српског подмлатка!

У том комплексу, има још једна ствар која нас Србе погађа у својој бити!. Наиме, од почетка нове, „демократске“ власти, само је један министар просвете био Србин, сви остали били су Црногорци. У садашњем министарству, сем министра, Црногорац је и његов помоћник, као и директор Завода за унапређење школства, уз то, сви кадрови СПС-а, па је према томе, СПС у целини, одговоран за стање у просвети. Ако се зна, да је и државни секретар у Министарству просвете (Тинди Ковач-Церовић) Мађарица, чији је покојни муж био гласовити Црногорац, онда таква једна природна отуђеност од српског рода и његових традиција и потреба, мора да има, и има, великог утицаја на све оно што се чини у образовању и просвети, уопште. Коначно, како могу припадници националних мањина да воде просвету народа, чији су, у ствари, гости. Треба бити искрен, са становишта СПС–а, могу, јер је њихов шеф изјавио да они нису – националисти. Могуће он, као први грађанин Европе, али грдна већина ове земље, дакле Срби, желе да им се њихова деца васпитају у националном духу.

Зашто се свесно и видно заобилази чињеница која се зове – српски народ и све оно што чини његову историју, културу, науку, веру. Зашто се ова власт одвојила од Срба, чак тако и толико, да је, рецимо, председник Тадић, ту скоро изјавио: „Срби и Албанци су у сукобу, али не и Србија и Косово!“  Дакле, Србија нису – Срби, него  проевропска и проамеричка власт, која оличава оно што се зове Србија!  И шта онда значи  „Национални школски савет“, које је то нације савет?

То су озбиљне ствари, због којих би владајућа коалиција морала имати осећај кривице, утолико пре што је недавна анкета међу грађанима Србије показала проблематично незнање наше националне историје. Највеће незнање историје било је код младе популације, код оне, која је скоро завршила школу! Дакле, под влашћу СПС –а и њеног министра просвете.. Међутим, ако се зна да је из Министарства тражено да се из историје коју уче деца,  изоставе, у највећој мери, сва наша страдања од околних народа, како би се код деце спречила појава националне мржње, онда то не чуди, иако забрињава, много и темељно.

Кад је један Василије Крестић, на Скупштини САНУ рекао, да је наш образовни систем  упропашћен, чије су мишљење сви медији пренели, нису се нашли побуђеним, ни шеф државе, ни премијер, ни његов заменик (иначе шеф СПС-а), па ни сам министар просвете, да позову проф. Крестића, да га упитају, шта он мисли да треба учинити да се нађу решења за ту катастрофу! Не! Уопште, садашња влада се поноси тиме, што за своје саветнике узима младе људе (са страначком перспективом), мада, кад је реч о образовању уопште, морала би се ослањати на искуствене стручњаке и научнике, који би својим саветима и самој влади били од користи.

Говорећи, даље, о образовању Тадић је напоменуо да „општи квалитет образовања мора да буде побољшан, и истовремено обећао да ће са своје стране учинити све да се то оствари“. То се могло чинити и до сада, поготову кад је  рекао да је образовање наш основни ресурс!? Међутим, на ову тему се огласио и речени министар просвете, и то – као из неког другог филма,  заборављајући оно што смо горе навели да је рекао, крајње афирмативно..: „Нећу да критикујем, али могло је много више и мо­ра­ло је би­ти више ура­ђе­но на уна­пре­ђи­ва­њу обра­зов­ног си­сте­ма он­да ка­да је би­ло знат­но ви­ше ма­те­ри­јал­них мо­гућ­но­сти по осно­ву сред­ста­ва од при­ва­ти­за­ци­је и до­на­ци­ја и ка­да је еко­ном­ска си­ту­а­ци­ја у др­жа­ви би­ла знат­но бо­ља“.

Аферим! Колико признања у овим речима, не само око образовања, већ и о томе да се не зна где су паре од приватизације и донација! Па чак и то, да је економска ситуација била знатно боља! Чује ли то Динкић? Чује ли то Тадић! И сви остали њихови чауши,  који се рачунају у „ове“?!

Тадић заборавља или прећуткује, да је наш стари образовни систем, у целини, већ одавно положио испит пред светом, тиме што су наши дипломирани студенти са егзактних факултета, поготову, још за време студија добијали стипендије са свих страна, да су читаве генерације наших дипломаца, расуте по целом свету, на веома одговорним местима. Отуда, нама није била потребна тзв. Болоњска декларација да бисмо достигли европски ниво образовања, јер се, по једино важећим показатељима, тј, по тражености наших дипломираних студената, најбоље види да ми нисмо заостајали за онима који би сада требало да нам буду као некакав узор. Увођењем крајње некритично и неопрезно, те несрећне Болоње у наш образовни простор, надлежни су укочили природни процес развоја нашег високошколског система, који је био строго униформисан и на дугогодишњем искуству заснован. Сада је, пак, створен потпуни хаос и у студирању и у звањима, тако да се ускоро неће знати шта је ко, и зашта је стручан. Уведене су тзв. трогодишње основне универзитетске студије, па продужетак још годину дана, да би се добила диплома, а онда следи некакав „мастерс“, па докторат! (А по ком наставном програму, и ко га је и с каквим искуством редуцирао, са четири на три године, и када и т.д?)   А шта ћемо са ранијим генерацијама дипломираних студента и стручним и научним звањима које су стекли, са магистратурама одн.  докторатима? Да ли је неко помислио да ће доктори наука имати  мање од 25 година! Другим речима, да су они само учили школу... по европским мерилима.

Наш Универзитет постао је 1905, иако је било мишљења да је  преурањено претварати Велику Школу у Универзитет, но ипак је то учињено, према нашим потребама, али и могућностима, и тако је прошао кроз читаве деценије, успут се реновирајући и допуњавајући, према новим потребама и могућностима. Сад се, пак,  уводи некаква тзв. акредитација, којом се може оспорити право рада ма ком факултету, ако не испуњава европске стандарде, у наставном и материјалном погледу. Међутим, сваки факултет је део државе, и ако не испуњава белосветске услове и захтеве, она мора да се појави, да помогне и доради, кад је већ пристала на Болоњу! Откуд европски стандарди могу да буду важећи за нас? Обишао сам читав низ тих европских факултета, и сви су они куд и камо боље опремљени, и у материјалном и у наставном погледу! Што је и природно, толика су се богатства слила у те земље, а нама су и нашу сиротињу уништавали, окупацијама и бомбардовањима!

Нема сумње, држава мора да тежи да њени универзитети буду све боље и боље опремљени, да прате технолошке напретке, али постепено, према нашој моћи. Ми ни у једној области не можемо да имамо скоковите развојне планове!  То је још Јован Ристић говорио!

Наравно, та акредитација је „извршена“ благодарећи и коруптивним методама, али се мора знати да она реално није имала шансе, крај наше сиротиње. И ако Европа буде вршила контролу рада наших акредитивних комисија, биће свашта!

Уз то, дозвољена је и приватизација факултета и универзитета, са енормним школаринама, са крајње сумњивим наставним особљем, чија ће се беда и некомпетентност ускоро видети у последицама.. На жалост, у зидању школарина, почели су и државни факултети да се такмиче са приватним, тако да је она социјална политика, коју хоће, по свом новом програму, СПС да спроводи, крајње сумњивих изгледа. Школоваће се само добро стојећи и богати студенти, а ту социјала нема шта да тражи.

Ако већ хоће да буду странка социјалистичке оријентације, нека се боре за бесплатно школовање, на свим нивоима, као што је некада било. Не треба да се стиде те и такве своје „прошлости“, јер без таквог приступа  школству, нема образовања и науке. Једини принцип који се мора поштовати, то је  „година за годину“, све друго мора бити у функцији  израстања читавих генерација младих, који би се својим знањем, одужили својој земљи и њеном напретку. Нас не треба да интересује проходност наших студената по белом свету, већ да се по дипломирању, укључе у  наше потребе, по којима ће се и изграђивати и сами наставни програми. Болоњску декларацију, коју ни многе земље Европе нису прихватиле (па ни сама Италија!), а „ови“ су је безглаво прихватили, верујући да ће се и тиме умилити Европи, правили су министри образовања ЕУ, са жељом да се створи јединствен европски образовни простор, што је и било логично, поготову за западни део Европе. Али је, при том, речено и да се мора поштовати традиција и потреба сваке земље понаособ, што код нас није био случај, па нам тако, као резултат рада актуелне власти, и на пољу образовања, прети  незаобилазна  катастрофа.

Кад се све сагледа онако како јесте, са националног становишта,  а не са становишта трулог политиканства,  највећа опасност  јесте  растурање основног образовања. У првом разреду чак нема ни оцењивања, већ су уведене некакве „описне оцене“, које чине муку учитељима, како за 30 ђака у једном разреду, за сваког понаособ, измисли ту „описну“ оцену! У нижим разредима, на једној страни, више се баве игрицама,  но учењем основних знања, које треба да буде ослонац за будућа сазнања у старијим  годинама, а с друге стране, трче за некаквом Европом, и између осталог важнија им је настава страног језика, па и писма, но матерњег, српског језика и српског писма.  Чак и основно и једино исправно опредељење: СРПСКИ ЈЕЗИК – ПИШЕ СЕ ЋИРИЛИЦОМ... свесно се заобилази, како би деца као лакше савладала стране језике! Нешто се питам: шта ли раде у грчким или кинеским школама чија писма  ниуколико не могу да се уклопе ни са једним страним језиком, али они остају на својим традицијама, на којој изграђују не само писменост, већ и науку и културу и  целокупно образовање!

Међутим, ништа се тим заобилажењем ћирилице у образовном погледу није постигло више и корисније, сем што се тиме темељно руши наша национална основа у свим областима образовања, науке, уметности и културе. Шта више, основна школа постаје све више мултиетничка, деца се уче да су грађани Србије, а не најпре Срби, са свим оним што  су Срби постигли и створили! Није нескромно рећи, колико би свет назадовао или каснио, да није било Тесле, Пупина и Миланковића! А кад је основана у Београду приватна гимназија  са именом Милутина Миланковића (научника који је напустио инострану каријеру, и 1906 дошао у Београд, да би својим знањем и ерудицијом доградио  тек основани београдски Универзитет) позив на упис у ту школу  исписан је био – хрватском латиницом! Не само да је то била национална увреда, већ је то био и изазов  нашим просветним властима, да штите интегритет и достојанство нашег великана, са чијим би се именом поносила свака земља.

Не само млади већ и њихови наставници, морали би да  знају да су старије генерације мислиле – ћирилицом,  на којој нам је позавидео и велики енглески писац Бернард Шо, који је  тестаментом завештао ауторска права од својих драмских дела, да се и у Енглеској  учини поједностављење писма, на начин како је то остварено у Србији!

Уопште, основна школа морала би бити, у првом реду, национална школа, у којој би деца научила  не само да буду Срби, већ и да се поносе том својом припадношћу. Нема никаквих опасности да ће они тиме постати мрзитељи оног што није српско, напротив! Запад нам подмеће некултуру, заосталост, националну мржњу, а управо тим подметањима открива  своју ускогрудост, па и незнање, да су благодарећи управо Србима, дошли до византијске просвећености и културе, и да нас је вишевековно ропство под Турцима зауставило у нашем развоју. Но, ипак сведочанства и византијске и српске културе, створене под њеним упливом, и данас нас окружују својим постојањем.

Један од њих је управо и ћирилица, тај темељ наше просвећености, хуманости и непоновљивости.   

Слободан Турлаков     
http//www.cirilica-beograd.rs
http//album.cirilica-beograd.rs
http//ћирилица.bestfromserbia.com
http://www.facebook.com/pages/Cirilica/176207155739886

П.С. Скорашња вест: у некаквом вредносном рангирању универзитета низа земаља, наш, београдски, није ушао у 500 одабраних! Дакле, још једна западна освета, упркос чињеници да су их и наши лекари и инжењери лечили и градили; Па и својим научним и стручним радом у многоме омогућили да буду оно што данас јесу. Бедно! Али и поучно! За кога?