УБИЈАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ Ево песме Анђелка Ердељанина Негативна mолитва о убијању ћирилице: Убиј, Боже, ћирилицу ! Убиј , Боже, ћирилицу ! Убиј , Боже , ћирилицу ! Убиј , Боже , ћирилицу! Убијање ћирилице почела је римокатоличка црква на седници синода у Салони
(Сплиту) само шест година после великог црквеног раскола (1054.г.), када је она проглашена ђаволовим изумом, а Методије јеретиком. Забрањена је не само ћирилица него и сва друга писма осим латинице.
Ћирилицу је хтео убити и краљ Александар да би одобровољио Хрвате и Словенаце, али га је од тога одвратио његов учитељ академик А.Белић.
Кад год су страдали Срби, страдала је и ћирилица, али оно што није успело разним окупаторима и римокатоличкој цркви, успело је комунистима. На Петој земаљској конференцији одржаној 1940. г. у Загребу комунисти су се обавезали да пишу латиницом у духу пароле: раскинути са религијом и великосрпском буржоазијом у тамници народа, Југославији.
На другом заседању АВНОЈА Броз је уредио да све пароле буду латиничке, што су српски комунисти разумели као инструкцију да треба убити ћирилицу.
Милован Ђилас, отац црногорске нације, данас потпуно полатиничене, предлагао је Македонцима да одустану од своје ћирилице, како би се лакше уклонила српска. Ови беху чврсти као гранит, па је 1954. дата инструкција Матици српској да се направи договор између српских и хрватских лингвиста како да се српско писмо на дужи рок одвоји од свога језика. И пала им је на ум управо генијална мисао: српском језику дати српскохрватско име, хрватском језику хрватскосрпско име, а прогласити равноправним латиницу и ћирилицу ( тим редоследом ).
За сваки случај спровођена су у Србији разна насиља над ћирилицом: истерана из ЈНА, милиције, просвете и целокупне државне управе. Престала је производња ћириличких машина, а ћирилица је протерана и са ТВ, па чаки и из школских програма.
У хрватској се плебистицарно одустало од „хиљаде“ у корист „тисуће“ и сл, а у Србији је хрватски „зарез“ заменио српску „запету“; уместо „после“ стигло је „након“, и сл.
Сви филмови су означени латиницом, а глумци се почели љубити два пута. Српски лингвисти су били толико опијени србохравтством да је под њиховим утицајем у Уставу Србије из 1990.г. за службени језик именован српскохрватски. Ту њихову утопију срушио је српски народ на референдуму за Устав 2006., када је свом језику вратио српско име и определио се за ћирилицу.
Црногорци Митар Пешикан и Мато Пижурица, са сарадницима, устоличили су у правопису из 1993.г. и ову хрватску латиницу поред српске ћирилице, па српска деца и даље немају из чега разумети да српски језик има само своју ћирилицу, као што и језици свих других европских народа имају само једно писмо.
Главни редактор ишчекујућег новог правописа проф. др Мато Пижурица од 2006. до данас није хтео да га усклади са чланом 10. Устава који гласи : „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама регулисаће се законом, по Уставу.“ То неусаглашавање проф. Пижурица правда тиме што нико не сме да оспори поставку почившег проф. Пешикана да српски језик има два писма. У Црној Гори однедавна је полатиничена и Побједа, па ваљда Срби требају наставити црногорским латиничким путем приближавања Риму.
На самом врху лингвистичке пирамиде је академик Иван Клајн, у својству председника Одбора за станадардизацију српског језика. Он није србиста него романиста, па када такав човек печати судбину ћирилице, то довољно говори о САНУ која га је делегирала на ту највишу функцију. До сада су ћирилицу најуспешније убијали српски правописи од 1993.г. на овамо, добровољним увођењем конкуренције свом писму да би оно било замењено туђим, али се том убијању придружио и академик Клајн изјавом на ТВ да је латиница српска колико и ћирилица. Та изјава има страховито дејство јер када тако нешто чује обични необавешетени свет, нема разлога да не поверује свом акдемику и овако размишља: не терба бринути због нестајања ћирилице, јер ће нам ионако остати „наша“ латиница. После тога и сељаци у забаченим српским селима оглашавају продају прасића хрватском латиницом.
Шта су још смислили српски лингвисти да би сакрили свој катастрофални пораз који се угледао после изласка из језичког заједништва са Хрватима? Говоре да ћирилица није српски национални симбол, иако је она једино српско писмо откад су се Срби описменили, све док комунисти нису над њом извршили насиље уз помоћ Матице српске и српских лингвиста.
Али не може се кривица свалити само на лингвисте. И други професори српских универзитета дали су пуни допринос њиховој латинизацији. Они ћуте, што је слагање са убијањем ћирилице. Тек после писменог обраћања изјашњавају се у две реченице. Имају пуно поверење стручност људи који брину о српском језику и писмо. Као по шаблону, у другој реченици кажу да се могло учинити више. Ваљда више од ничега учињеног, и да је убијање ћирилице могло бити хуманије.
Нема ниједног другог лингвисте осим проф. Драгољуба Петровића из Новог Сада и Милорада Телебака из Бања Луке који је јавно рекао да је Србима довољна само њихова ћирилица. Остали немају никакву аргументацију, него само кажу да су они стручњаци и упорно ћуте. Ми из народa им поручујемо да су они „стручни“, а САНУ и Матица „српске“ националне институције само онолико колико у српској јавности има српске ћирилице у односу на хрватску латиницу.
Неистинито и накарадно учење српских лингвиста да српски језик има два писма нарочито је велику штету нанело Републици Српској. Када тамо нема српске војске српско се могло омеђити ћирилицом, али су Срби двоазбучјем у свом Уставу сами себе лишили главног културног одбрамбеног средства. Председник:
Што да муче лепа слова
вуковицу, писменицу,
протерану из наслова.
Због раздора и неслоге !
Јер не може на улицу,
на билборде и излоге !
савршену граматику,
пркосну реметилицу
што фрустрира Америку!
Јер ни власти, штампа , школе,
ту народну узданицу
не признају и не воле !
У Србији и БиХ је настала поплава хрватском латиницом, а ћирилице је било у Хрватској исто колико и раније: само поред латинице на железничким станицама. Без иједних ћириличких новина, без иједне издате ћириличке књиге. Дакле, било је ћирилице мало више него у време Анта Павелића.
Немања Видић , дипл.инж.
Коментари |
|