РЕПУБЛИКУ СРПСКУ ОМЕЂИТИ И УЧВРСТИТИ ЋИРИЛИЦОМ

Поштовани госп. Додик !

Обраћамо Вам се по питању статуса ћирилице у Републици Српској, а не бисмо то чинили да нисмо видели да сте целивали патријарха Павла. Кад је тако, чини нам да обраћање Вама има смисла и да ћете Ви Републику Српску обележити и ојачати српским писмом.

За латиничење Републике Српске криви искључиво Срби

Сматрамо да је власт, на чијем сте Ви челу , најодговорнија за узмицање ћирилице у Српској. Ви лично могли бисте одиграти одлучујућу улогу у њеном враћању у свакодневни живот, ако ни по чему другом, онда макар по томе што сте на врху пирамиде власти.Показујемо добру вољу и упознајемо Вас са чињеницама у вези писма које су не само необориве, него могу помоћи да се нађе прави пут враћања Србима њихове ћирилице.
И пре него што сте Ви дошли на власт ћирилица је била уздрмана па смо писали Биљани Плавшић и Алекси Бухи. Опоменули смо их да кад окупациона власт види како је Петар Душанић вратио латиницу у Прњавор нa својим објектима с обе стране магистралног пута, она ће разумети да Србима није ни стало до свог писма, па ће наметнути равноправност ћирилице и латинице.
Ипак, док год су странци слали неке поруке Србима путем великих билборда
било је то све ћирилицом, а у исто време пословни Срби су се обраћали свом народу
искључиво хрватском латиницом. Част великом и блиставом изузетку фирме Брчко
гас , и још тек покојем. То упућује на закључак да Србе нико није ни притискао да се полатиниче, него то они сами себи чине, баш као и у Србији. Ово тим пре што баш никад нисмо чули да то неко тражи од Срба, па следствено томе није могло ни бити неке расправе и јавног отпора.
Одговора и било каквог чињења није било, па се са ћирилицом догодило оно чега смо се плашили : равноправност писама само по Уставу Републике Српске, док по Уставу Федерације БиХ нема равноправности, него је у службеној употреби само латиница.
Највећа несрећа није у томе што право Хрвата и Бошњака у Српској на коришћење своје латинице није решено реципрочно са правом Срба у Федерацији на коришћење ћирилице. Много је горе то што је равноправност писама у Српској схваћена тако да Срби имају и ћирилицу и латиницу, а ово друго писмо је идентично хрватској латиници, коју поред Хрвата користе и Бошњаци.Тако су пословни Срби , а све више и они у државној
администрацији, разумели равноправност писама као своје право да и они, а не само Хрвати и Муслимани, наметну српском народу туђе писмо. Као да право у вези писма имају само они који нешто јавно исписију, а не и они којима су поруке намењене, а ових је многоструко више.
Колико су се Срби после рата враћали идеји комунизма и југословенства,
толико су се удаљавали од српства, па је нестајала ћирилица, поред цркава
најпрепознатљивији и свакодневно највидљивији симбол њиховог идентитета. И то све више како су падали у заборав они који су дали своје животе за стварање Републике Српске.

Ћирилицу мора бранити држава

Размислите , господине Додик, о следећем поређењу .После стравичног страдања Срба у Другом светском рату сви велики споменици били су латинички, сагласно определењу комуниста да се затире српско, а после рата у којем је створена Република Српска нема ниједног споменика изгинулим борцима који није исписан ћирилицом . Тако је урадио онај део српског народа који не би продао веру за вечеру, па ни своју свету ћирилицу, која је увек са њиме заједно страдавала када је непријатељ био надмоћнији. Али он не може обавезати на поштовање ћирилице ону мањину која има новац па ознакама и рекламама својих фирми латинише Српску, из простог разлога што јој је , изгледа, више стало до већег тржишта и више конвертибилних марака, него до Српске и ћирилице.
Али би се зато морала указати држава . Да она није важна не би се гинуло за њено
стварање. Она мора да заштити интерес и осећања и оне велике већине свог народа
која оплакује своје најближе који падоше за отаџбину. Чини нам се да није праведна и
поштена подела учињена у Републици Српској : мртвим Србима њихова ћирилица, а
живим хрватска латиница.
Није добро, господине Додик, да у неизвесној будућности, када се у бившој БиХ
са једне стране призива османлијска власт и њене вредности, а са друге Србе редовно
ружи и Стипе Месић, Срби не смеју ни да кажу да је њихова ћирилица, а камоли да стану
иза ње. Историја нас учи да су они без ћирилице већ лак плен унијаћења, сутра ће
то бити прелазак у католичанство, а прекосутра у хрватство.

Равноправност писама лажна и немогућа

У рашћириличавању, односно расрбљавању Срба, поред комуниста највећу улогу
су одиграли српски лингвисти, који не само да нису знали поучити народне посланике о
писму пре доношења Устава, него више деценија у континуитету неистинито и штетно
уче српски народ да он има два писма. Наиме,постоји неписано правило да у једном језику
не могу на дужи рок битисати два писма, па у целој Европи, а и у осталом престижном
делу света, нема ниједног народа са два писма у једном језику.Законито је да једно писмо потискује друго. То се одиграва у веома дугом периоду ако није подстицано нечијом политиком, као што је ћирилица заменила глагољицу. Али равноправност латинице и ћирилице у српском језику исто је што и равноправност вука и јагњета у истом тору. Додуше, по тумачењу српских лингвиста добар је то неки вук, и моћи ће јагње уз њега да опстане .Српски лингвисти редовно емитују народу поруку да он треба чувати своје богатство од два писма, и то овако : чувати ћирилицу али не потискивати латиницу.
Односно , у истом тору треба неговати јагње, али вук мора бити сит !
После описаног вишедеценијског учења лингвиста потпуно је очекивано да необавештен свет овако протумачи уставно решење писма : није ни требало ни могло бити ништа поштеније и праведније од равноправности писама! Куд ћеш више! И још би уследило оно уобичајено српско : „Ма није важно које је писмо, ионако су оба српска, него какав си човек! А и требамо у Европу!“ Уз то би редовно искрсло сећање на минуло
срећно комунистичко време када су писма такође била равноправна, а и боље се живело.
Како се дошло до комунистучке равноправности писама можете читати на нашем сајту
www.cirilica-beograd.org, а овде само наводимо најупечатљивије.
Није одмах после 1945 било могуће уклонити ћирилицу и устоличити латиницу за све
народе, па ни ускоро, јер је по „Ранковићевом“ Уставу из 1947 у Србији био српски
језик и ћириличко писмо. „Партија“ није могла ударити директно на српске политичаре,
него је извршила притисак на српске лингвисте. После тога је Новосадским књижевним
договором из 1954.г. утврђена равноправност латинице и ћирилице ( тим редоследом).
Ево колико су били јаки Партија и тај притисак, односно Хрвати.
На поменутом договору говори др Јосип Хам : „ Не ради се о томе да ми на пречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо ( преко Савезног извршног вијећа или другачије, него о томе, да за то нађемо пут (курзив наш ), можда путем препорука.... С временом би се ишло даље у изједначавању ( док се стројеви за једно писмо , који су сада у погону, не би истрошили).“ Као по неком чуду покварише се баш ћирилични стројеви, готово сви истовремено, па они нестадоше из ЈНА, милиције, државне управе и, наравно, партијских органа. Престаде њихова производња и увоз па их нису могли купити ни појединци. Али најпогубније је по ћирилицу било наметање свести да је она нешто назадно, сељачко, примитивно, националистичко, четничко и сл. Ево како су се тада осећали српски лингвисти када су од Хрватских колега разуимели „препоруку“ како да се у Србији уклони ћирилица. Др Мате Храсте напао је проф.др Михаила Стевановића због тога што је своју граматику из 1945 назвао српском, а он се бранио овако : „ Друг Мате је ипак требало да каже да сам се поправио. Ја допуштам да сам ту, можда погрешио.... Овде је главно да сам се ја поправио, јер моја друга граматика, за више разреде, коју сам писао после оне српске граматике у свом наслову носи наслов који сам ја, иначе целог века употребљавао и за који се ево и данас овде залажем.“
Наравно, ми овде не осуђујемо ондашње српске лингвисте, када је Хрват Броз Србима ведрио и облачио, јер је било могуће бацити у немилост и Ранковића, а камоли једног професора. Ми осуђујемо ове данашње који би да у српским главама и после Тита остане Тито, да хрватска латиница заувек промени крвну слику Срба.

Српски народ у Србији срушио утопију својих лингвиста

Последица комунистичке „равноправности“ писама је у томе да је ћирилица деценијама била сиротица међу Србима и да они чак ни данас не знају рећи својој деци да је она српска. А када би у Уставу Српске остала и ова данашња равноправност писама, то би био крај за ћирилицу, непријатељи би се осоколили и на Српску без изгубљеног ћириличког оклопа насрнули би новим захтевима, све до њеног коначног укидања. Наиме, данас се чак и једва писмени људи чуде бризи за ћирилицу, говорећи баш по неистинитом и штетном учењу лингвиста да је нама Вук смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако нестане ћирилица. Да се ради о политици започетој још у времену владавине комуниста са намером да латиница замени ћирилицу, сведоче опет лингвисти јавним порукама да треба чувати ћирилицу, али не потискивати латиницу. Као да је ћирилицу потиснуло кинеско писмо.
Логично је да се Република Српска угледа на Србију, али у погледу ћирилице то
је оправдано само у односу на њен Устав, а не и на стање у реалном животу.
Чланом 10. Устава питање писма је решено овако :

„У Републици Србији у службеној су употреби српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу
Устава.“
Дакле, српски народ у Србији је макар у свом Уставу одбацио став својих лингвиста да српски језик има два писма. Он то не може да спроведе и у пракси јер огромна већина народа брине како ће да посеје и пожање, да прехрани и школује децу,а моћ је у рукама мањине која из незнања или додворавања режиму невладиних организација као полугама политичке воље Немачке и САД чини више него што се од Србије и тражи . Наиме , чланом 22. Декларације ЕУ о основним људским правима обезбеђује се језичка и културна разноврност, па је Бугарска ушла у ЕУ са својом ћирилицом, која је чак и на европској монети, а није хтела да прихвати име еуро, него евро. Зато је лажно уверавање псеудоелите да не можемо у Европу са својом ћирилицом и да она тражи определење за ову хрватску латиницу.

Равноправност писама у Уставу Републике Српске пораз који води рашћириличавању и покатоличавању Срба

И док је у Уставу Србије писмо везано за језик коме припада , у Уставу Републике Српске амандманом LXXI писмо је одвојено од језика на следећи начин :

„Српски, хрватски и бошњачки језик, ћирилично и латинично писмо, равноправно се употребљавају у Републици Српској.“

У односу на члан 7. став 1. Устава Републике Српске, који је замењен наведеним амандманом, овај амандман води ћирилицу у брзо нестајање јер она није везана за употребу српског језика.
Чак и да је неко наметнуо решење по коме Срби у Федерацији БиХ нису конституиван народ, па у службеној употреби није српски језик, а јесу конституивни
бошњачки и хрватски народ у Републици Српској па је у њој у службеној употреби њихова латиноца, могуће је овакво уставно решење које је спасоносно по ћирилицу, а не угрожава право друга два конституивна народа на њихово писмо :

„Српски језик са својом ћирилицом, хрватски и бошњачки језик са својим писмима,
у службеној су употреби у Републици Српској.“

Наведеном формулацијом уз српским језик се мора користити ћирилица, чиме ће она бити спашена. Наиме, ма како то на први поглед звучало парадоксално, у Српској се она мора бранити од релативно малог броја Срба, јер њу нису угрозили други народи.
Нажалост , тај мали број Срба има велику моћ.
Међутим, искуство из Србије опомиње да су поклоници латинице спремни и на
кршење устава. То значи да су они осетљиви само на казне, па их је потребно предвидети
доношењем Закона о службеној употзреби језика и писма.
Ако би се наведеном решењу приговорило да му недостаје равноправност писама,
одговор је да језици и писма и не могу бити равноправни, него равноправни могу бити само
људи у коришћењу својих права. Та равноправност није само бесмислена него и немогућа, што се доказује равноправношћу из комунистичког времена иза које је ћирилице остало само у траговима . Или пример судова у Српској из садашњег времена у којима је апсолутно све латиничко, осим што на њиховим зидовима поред латиничких висе и ћириличке табле.
Има и други одговор на приговор по питању равноправности писама : колико Србима ћирилице у Федерацији БиХ, толико латинице у Српској.
Хвала Богу што су Босанци у федерацији БиХ ( тамо се не изјашњавају као Бошњаци),
а поготово Хрвати, на време тамо ишарали све ћириличке ознаке места и путних праваца, па
Срби имају још мало времена да разумеју да су од стране других народа идентификовани
са ћирилицом, као што је било и током минулих векова, и да схвате њену важност.
Опстајање наведеног амандмана је смртна пресуда ћирилици већ у садашњем
времену, свакодневно видљив и очигледан губитак достојанства и самопоуздања српског народа, и пораз који ће га извести из православног света. Тако Срби прелазе из усправног у пузећи положај и шаљу поруку да се могу одрећи и којечега другог важног када им ништа не значи ћирилица. Већ су се навикли да њиховом земљом језде аутобуси и друга возила,   па и према Србији, без иједног слова српског писма.

Србија са својом латинизацијом лош узор Републици српској

Шта је то навело школоване Србе у Републици Српској да направе такву
катастрофалну грешку са ћирилицом?
Замена у Српској српске ћирилице хрватском латиницом готово редовно се
оправдава истим процесом у Србији., иако је то у супротности са Уставом Србије .
Управо због тога што је масовно полатиничена цела Србија било је могуће да власт угради у Статут Војводине став противан Уставу да српски језик има два писма, што даје основу
за законско и коначно протеривање ћирилице из Војводине. А само заменом ћириличког идентитета латининичким и стварањем војвођанске академије наука и уметности могу се створити услови за издвајање те покрајине из Србије.
Треба знати да је Марија Терезија забрањивала Србима ћирилицу „ради уједињења
култура Барање, Срема, Бачке, Баната , Славонијке и Хрватске“. Касније је и због опирања
томе робијао Светозар Милетић, али је успео да у окриљу туђе царевине спречи
латинизацију ондашњих Срба.
Данас Срби у северном делу своје државе лако пређоше из статуса народа у статус националне заједнице па се изједначише са националним мањинама и добровољно се одрекоше свог ћириличког идентитета у корист латиничког, с којим ће моћи срљати назад у пропалу католичку царевину.

Срби са својим ћириличким писмом су страно тијело истока у
борбеној зони запада

Дана 11.11.1915.г. Босански сабор донео је одлуку о забрани ћирилице у БиХ, а
земаљски поглавар генерал Стјепан Саркотић дао је овакву изјаву :“Срби са својим
ћириличким писмом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
Да и не говоримо о забрани ћирилице у Србији у време аустругарске окупације
од 1915. до 1918. године, и Павелићевој истој забрани 1941.г.
Митрополит Петар Зимоњић изгубио је главу јер није могао удовољити ултиматуму усташког заповедника града Сарајева, католичког свештеника Божидара Бралеа,
да уништи ћириличке печате СПЦ.
Ако се можда питате откуд то да католички свештеник толико мрзи ћирилицу,
одговор је веома једноставан. Још и пре него што су Срби примили ћирилицу, Синод
у Салони ( Сплиту ) је 1060.г. прогалсио ћирилицу ђаволовим изумом, а Методија
јеретиком. Запретио је искључењем из цркве оних који не напусте ћирилицу, па су поклекли Чеси, Пољаци и Хрвати. Од тада до данас насрће латиница на ћирилицу у православним земљама, а докле је продро католицизам , или макар унијатство, стигла је и латиница.
Српска се не угледа само на Србију , него и на Русију. Тамо је ћирилица, а и данас
највећи литвански песник Томас Венцлова оптужује царску Русију да је наметањем ћирилице
хтела Литванце превести у праваославље. Па како то да само Србима није позната важност тог писма за опстанак нације ? А поготово им је мало познато да је оно у свету оцењено као прави драгуљ светске културне баштине.
Сетите се Црне Горе. Прво је полатиничена па тек онда направила разлаз са Србијом.
Ако ни све наведено није довољно да разумете одлучујући значај ћирилице за опстанак
Срба под својим именом , размислите зашто се у Хрватској ћирилица мрзи толико да су спаљиване ћириличке књиге. Зато што она значи исто што и Србин.

Срби у Хрватској у време комунизма без српског језика и ћириличког писма
нису били политички народ

Сетите се да ли су Срби у Хрватској пре последњег рата били политички народ. Били су
то у хрватском уставу, а нису у животу. Закачили се на ону комунистичку удицу у
виду хрватскосрпског језика. Боље су се чувале нациналне мањине у Војводини које чине
тек по коју хиљаду душа, јер су чувале свој језик. Срби у Хрватској нису имали свој језик
( као и данас ). Такође нису имали ниједне ћириличке новине и књиге. Нису поправили цркве
које је разрушио Павелић, а ретко су улазили и у оне које нису биле разрушене. А без
православне вере, српског језика и српске ћирилице не може бити Срба као политичког
народа. Душан Драгосавац је тек по испадању из политичког седла јавно запитао зар не би
могла бити ћириличка макар једна страница Вјесника ? Дакле, опет никако без латинице.
Тек је честити милиционер Милан Мартић , а не српски академици и политичари, јавно
ћирилицу повезао са српством макар онда када су Срби бранећи своје животе морали да
покажу да су политички народ.

Срби у Републици Српској имају свој кинески зид - ћирилицу

Из искуства Срба у Хрватској, и данас у Србији, ваљало би извући поуку. Док није касно.
Само је питање времена када ће Срби у Српској без своје ћирилице иприхватити босанство .
Није случајно високи представник моћног света уверавао владику Јефрема да се Срби не
требају бринути због унитарне БиХ јер имају свој кинески зид –ћирилицу. Она је њима кост у
грлу. А пошто је она последња брана пред надирањем римокатолицизма, полатиничени
Срби могли би бити и лак плен Загреба, као продужене руке Ватикана. Сетимо се да је
нападу НАТО-а на Србе претходила њихова сатанизација управо од Ватикана, а што је
свесрдно подупирала Немачка.
Не треба заборавити да се данас у самој Србији ради на изради српскохрвтског
уместо српског речника, и то по налогу САНУ. У њему су у много већој мери заступљени
хрватски него српски књижевници. А видели смо да српски Устав познаје само српски језик
и само ћирилицу!!! Хрватска је већ једном била носилац идеје југословенства иза које се
крило великохрватство, па зашто се сутра и српски језик не би назвао хрватским када
Срби не могу без Хрвата толико да су већ одустали и од речника свог језика.
Одговорни Срби морали би извући поуку пре свега из ситуације са Војводином,
која се не може издвојити из Србије пре него што се тамо не изгуби и последњи траг ћирилице. Сепаратистичка власт ради исто оно што су некада радили комунисти : утиче на стварање свести да није пожељно везати се за ћирилицу. Треба ли бољи доказ за ову тврдњу од поклона кога је Нови Сад наменио полицији у виду униформи са латиничким именом тог града. То је клица цепање полиције и по писму и по територији, у држави у којој је у службеној употреби ћирилица.

Хрватска специјална јединица од 30 слова хара српским земљама

Да ли сте Ви господине Додик приметили са колико енергије је устала опозиција
Србије у одбрану ћирилице од Статута Војводине. Пре тога је само Батрић Јовановић
у Савезној скупштини СФРЈ осамдесетих година прошлог века напао Поздерца и
Микулића због протеривања ћирилице у БиХ ( самосталној радњи Бранка и Хамдије),
а све донедавно Срби су дремали по том питању. Мислите о томе господине Додик и
док није касно учврстите Српску изнутра ћирилицом, јер после укидања српске војске
ништа логичније него да буде омеђена ћирилицом. Боље ће одвраћати непријатеља
од војних патрола и граничног камења. Она сведочи о српском суверенитету и неразумно је брисати из живота такав српски национални симбол. На поменутом нашем сајту можете видети како о упуштању туђих слова у српски језик и разарању српског националног ткива надахнуто пишу ћириличари из удружења у Новом Саду Ђорђе Јањатовић и Драгољуб Збиљић :
„Тридесет „војника“ хрватске специјалне јединице (ХСЈ) – тридесет слова хрватске
латинице у јуришном строју од „А доŽ “ хара српским земљама и у српску младеж убацује
„вирус језичке шизофреније“ па – захваљујући српским лингвистима – наша деца не знају да ли је њихова – њихова ћирилица или је њихова хрватска латиница. У српским библиотекама се ХСЈ намножиле и нагомилале и наше свете српске књиге затрпале до невиђења, по српским градовима и селима куд код да мрднемо , ХСЈ су око нас, у кућу ако се завучемо и ако ТВ укључимо, ХСЈ је испред нас , интернетом или мобилним ако хоћемо некоме да се јавимо ХСЈ нам не дозвољава да му српским писмом пишемо.“

Писање проф. др Петра Милосваљевића пример наношења
српском народу огромне и можда непоправљиве штете

А где је у свему овоме Влада Српске ? Имала је министра просвете чије су књиге латиничке, у Пошти Српске и у судовима хрватска латиница. Полицајци Српске знају значај ћирилице а министар не зна. Пружају латиничку уплатницу за саобраћајни прекршај, кажу да је доскора била ћириличка и жале што пропада све што је српско.
Не знамо да ли је држава сувласник Гласа српске ( некада био српски), али недавно није хтео да обајави наш рад на ову тему. Желели смо да се осврнемо на веома штетан чланак мр Душка Певуље о књизи проф. др Петра Милосављевића, кога је Глас објавио пре неку годину. У тој књизи пензионисани професор се бавио историјом ћирилице , ваљда осећајући да је она међу Србима при крају и да на опелу треба рећи нешто учено. А Певуља вади из књиге најважнију професорову поруку : да је погрешно везивати писма за национално определење народа. Тај професор није ни приметио суноврат ћирилице , а и како би када је целог живота учио студенте, па вероватно и Певуљу, да Срби имају и своју
латиницу ( случајно идентичну хрватској ! ). Као што но пише на једном плакату у Власеници – Тешко Богу с нама, какви смо.
Недавно је тај професор у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао
писао чак и то да још није потрошена идеја југословенстава !!! Зар тој идеји већ не
служи поменути Речник српскохратског језика ?

Значи, ако се у Републици Српској жели опстанак ћирилице, то се може
постићи само тако да се она угледа на Устав Србије, па у своме Уставу за српски језик веже једино ћириличко писмо. Али да се не угледа на Србију по кршењу сопственог Устава, него да га примени и да Срби по ћирилици у свакодневном животу препознају да имају правну државу. И још да држава отера са српских факултета оне лингвисте који неће да престану са накарадним учењем о постојању српске латинице, поткопавајући тиме сам темељ српског националног идентитета.

Проблематика писма детаљно је обрађена у књигама Драгољуба Збиљића
Српски језик под окупацијопм латинице и Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу, а ускоро ће се појавити и његова књига Хрватско писмо тројански коњ у српском језику. Предлажемo Влaди Српске да те књиге наручи за себе, као и за све
библиотеке у Српској. Било би веома корисно ако би се Влада ангажовала на томе да
државна ТВ припреми емисију посвећеној нарочито другој поменутој књизи. Контакт :
00381 21 527018 и 00381 643143673 , е- пошта Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Господине председниче Владе, не очекујемо Ваш одговор. Одговорите народу бригом и мерама за заштиту српског националног идентитета. Ви сте угледан и моћан човек па можете много учинити . За ћирилицу , односно за српски народ, најбоље би било када бисте Ви лично повели кампању. А можете и да све ово игноришете. Како се определите тако ће о Вама сведочити наша будућа књига Ћирилица-издаја и одбрана.
Вашу спремност да нешто озбиљно учините ми ћемо најлакше препознати по
томе што ћете омогућити да се овим питањем почну бавити средства јавног информисања у Српској и то не једнократно, него по плану којег ће осмислити Влада. Ми знамо да Ви то можете ако хоћете.
Наравно, радо бисмо се одазвали на позив Ваших сарадника да помогнемо колико можемо.
Ова студија није могла бити краћа , јер је за љуту рану потребна љута трава, и то у великој дози.

С поздравом и највећим поштовањем!

Председник :
Немања Видић , дипл.инж.

Достављено :