Пре десетак година био је члaнак у Политици о томе шта би Срби требали научити од Хрвата, па су наведена и ова два примера. Први се односио на ТВ слику из Купреса, када је после другог упада хрватске војске на згради општине мењана табла , а један њихов повратник рекао је у камеру : „ Накад више општина ( него опћина) и никад више ћирилица“. Други се односио на емисију хрватског радија ( у Србији нема ни радија Србије, а камоли српског радија, него само Радио Београд), у којој Хрват избеглица говори да се не може вратити у околину Теслића јер неће да гледа ћирилицу и да му син служи у војсци Републике Српске.
Судећи по Дервенти Српска је учинила много за повратак Хрвата, јер у њој толико доминира хрватска латиница да би пролазник могао помислити да ју је поново окупирала хрватска војска, а ни војске Републике Српске већ одавно нема.
Али оно што је о значају ћирилице разумео хрватски сељак, не разумеју школовани Срби, иако су то могли научити макар од странаца. Тако је Матија Бећковић на скупу о заштити ћирилице на Филолошком факултету у Београду пренео како је високи стрaни званичник уверавао владику Јефрема да Срби не требају страховати од унитаризације БиХ јер имају свој кинески зид – ћирилицу. И заиста, у околностима када нема војске Српске, када се љуља и полиција, а ионако се сваки дан прети поништењем Дејтонског споразума, ништа логичније него да се српско обележи ћирилицом, бољим чуварем од патрола и граничног камења. Али Срби слабо уче и кратко памте, па су тако заборавили да је непријатељ, кад год је био у прилици, истовремено сатирао и Србе и њихове симболе. Тако је 1941. страдао митрополит Петар Зимоњић када није могао испунити ултиматум усташког заповедника Сарајева, свештеника Божидара Бралеа : или ће уништити све црквене ћириличке печате, или ће остати без главе.
А откуд је онај Хрват могао знати о значају ћирилице за Србе ? Па зна да је она у Хрватској омражена јер значи исто што и Србин. А да је тако било и у БиХ не сведочи само њена законска забрана у време НДХ, него и наредба из тог времена нађена у цркви у Новом Селу код Брода током последењег рата, по којој ћирилицу коначно треба искоренити из Дервенте. Оно што онда није успело усташкој власти, успело је данас самим Србима, и то у Републици Српској.
Д о б р о д о ш л и у з е м љ у ћ и р и л и ц е
Изнад магистралног пута Брод – Бањалука, између села Календеровци и Палачковци, однедавно је транспарент са поруком ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ
ЋИРИЛИЦЕ. Он је повод да Срби ставе прст на чело, па ево и овог покушаја.
Пре свега, погледајмо има ли у Српској закон који је довео до оволиког страдања ћирилице, највећег откако римокатоличка црква ради на њеном затирању готово 1000 година., јер је она последња брана покатоличавању. Почело је то и много раније, док Срби ћирилицу још нису ни били прихватили, на Синоду у Салони ( Сплиту) 1059. г. када је она проглашена ђаволовим изумом , а Методије јеретиком. Запрећено је искључењем из цркве ако се она не напусти, па су се поколебале Чешка, Пољска и Хрватска.
Да будемо прецизни, горе је било само у време НДХ када је ћирилица била забрањена чак и у приватној употреби , и у време комунизма када су се сви ћирилички натписи у БиХ могли избројати прстима једне руке.
Ћ и р и л и ц а и л а т и н и ц а р а в н о п р а в н е су у У с т а в у
Р е п у б л и к е С р п с к е а т о н и с у у У с т а в у Ф е д е р а ц и ј е БиХ
Нема никаквог Закона о службеној употреби језика и писма, него има само овакaв амандман LXXI на Устав Српске :
1. Српски, хрватски и бошњачки језик, ћирилично и латинично писмо, равноправни су у Републици Српској. Начин такве службене употребе језика и писма уређује се Законом.
То је боље решење него оно пре доношење амандмана, јер је у члану 7. стајало да су у службеној употреби језик Срба, Хрвата и Бошњака, што значи да су Срби били одустали од српског имена свог језика.
Оно што је сада лоше у Уставу Републике Српске је то што ћирилица није везана за српски језик, као што је у Србији, па испада да Срби имају и ћирилицу и латиницу , те да су оне равноправне у српском језику. Имали смо већ ту лажну равноправност у комунизму, која је довела до нестанка ћирилице из јавног живота.
Правилан текст амандмана би био :
1. Српски језик и њeгово ћириличко писмо, те хрватски и бошњачки језик и
латиничко писмо, равноправни су у Републици Српској. Начин такве
службене употребе језика и писма уређује се Законом.
Ваљда је неспорно да Срби говоре српским језиком, па из горње одредбе следи да је њихово писмо ћирилица. Код таквог стања ствари у Српској би ћирилица требала бити масовно заступљена на таблама којима су означене српска предузећа , као и у њиховој пословној комуникацији унутар целе БиХ.
У амандману XXIX на Устав Федерације БиХ стоји :
Службени језици Федерације Босне и Херцеговине су : босански језик,
хрватски језик и српски језик. Службена писма су латиница и ћирилица.
Дакле, у Федерацији БиХ писма нису равноправна , али то Срби вероватно нису ни тражили. Они су се и у самој Српској определили за равноправност писама која је само декларативна, а смишљена је да би сами Срби имали оправдање да своје писмо замене туђим. Истина, није она смишљена данас, него још 1954.г., али видимо да и данас раздире српско национално биће.
Н и т и С р б и з н а ј у к о ј е ј е њ и х о в о п и с м о н и т и д в а п и с м а
м о г у б и т и р а в н о п р а в н а
Наравно да писма као појмови не могу бити равноправна, него могу бити равноправни само људи у коришћењу својих права, па и правa na коришћење свог писма.
Код права Срба у Републици Српској на коришћење свог писма постоји проблем већ у чињеници да они и не знају које је њихово писмо.Они су погрешно обавештени да је њихово писмо поред ћирилице и ова хрватска латиница.
Могли би разумети да је ћирилица њихово једино писмо по томе што је то једино писмо СПЦ, али су у недовољном контакту с њом. Ти контакти су неизбежни када се слави слава, крсти, венчава, умире и сећа на умрле, али се показало да је то недовољно за преовладавање свести о ћирилици као једином српском писму. Зато је морала бити поменута у овогодишњој Божићној посланици СПЦ. Уостаом, они који воле латиницу ретко посећују цркву.
Могао би српски народ разумети које је његово писмо и по томе што га користи државна управа, али ни ту нема доследности. Тако пошта Српске већ одавно користи искључиво латиницу, а полиција када кажњава возаче даје латиничке уплатнице. То је лоше показивање државе и уједно доказ да је коришћење ћирилице само од стране државне управе слаб ослонац и гарант ћирилице, јер се то може преко ноћи преокренути неком законском одредбом. С друге стране, свест грађана се не може брзо мењати јер друштвени процеси имају своју инерцију па трају и после нестанка узрока који су их покренули.
Начелно се државној управи не би могло озбиљно приговорити јер се она показала као главни заштитник ћирилице , а то што је понегде почела попуштати је због тога што њу не следе пословни људи у Српској, него раде сасвим супротно.
А и ти пословни људи имају оправдање јер су се просто угледали на лошу праксу у Србији. Тамо је народ на референдуму за Устав 2006. одбацио утопију српских лингвиста у виду српскохрватског имена језика и вратио му српско име. Такође се изјаснио само за ћирилицу , али за њу нису гласали они који латиниче Србију. Та подељеност Срба сведочи о дубини пораза српског националног филилошког програма после разлаза са Хрватима. Они су 1954.г прихватили да се њихов језик зове хрватскосрпским, али се су вратили хрватском имену језика већ 1967.г. , и то захваљујући својим лингвистима. У Србији је 40 година касније народ морао да отрезни своје лингвисте, а ни они ни пословни Срби још се не мире са народним определењем да је његово писмо ћирилица, а оно је овако изажено чаланом 10. Устава :
„ У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, н аоснову Устава.“
Српски народ је толико расрбљен у вишедеценијском комунистичком режиму да и у самој Србији поред овакве јасне Уставне одредбе тражи начин како да прекрши свој Устав у интересу туђег писма – ове хрватске латинице.
Пословни Срби у Српској, који су носиоци њене латинизације , искористили су лоше уставно решење писама тако што су узели себи право да у јавној употреби наметну српском народу хрватску латиницу, а пошто је она и писмо Хрвата и Бошњака, то значи да је ћирилица предодређена само мртвим Србима на српским гробљима.
Био би грех не споменути овом приликом један од великих и часних изузетака - предузеће Брчко гас. Оно зна држати до принципа па му је све ћириличко. Чак и ознаке на возилима која одлазе у Европу преко Хрватске и Словеније.
Елементарна здрава логика говори да се под равноправношћу писама подразумева право сваког од три конституитивна народа да уз свој језик користи и своје писмо. У српском језику то је ћирилица , а у хрватском и бошњачком
Латиница. Наравно , и припадници српског народа имају право да користе латиницу кда се служе бошњачким или хрватским језиком.
Чак и када би Срби знали које је њихово писмо, и када би хтели да га користе уз свој језик, и поред најбоље воље сва три конститутивна народа,
равноправност писама је немогућа.
Доказа за ту тврдњу је безброј, а ми наводимо само два. Први пример односи се на пресуде Основног суда у Дервенти које су апсолутно све латиничке, а вероватно је тако и у свим осталим судовима. Тј., неколико судија је наметнуло своју вољу десетинама хиљада становника дервентске општине, односно у тој сразмери они имају веће право од осталих грађана. Могуће је чак да је то наметнуо један једини човек : председник суда. Али то не значи да се ради о председнику са лошим намерама, јер су такви сви. Ако су они Срби поготово ће страдати ћирилица јер морају показати толерантност пред оним из Сарајева који их постављају на ту функцију. Други пример је из исте области а односи се на Високи тужилачки и судски савет. Тај свакоме шаље дописе на бошњачком језику и латиници. Истина, меморандум је исписан и ћирилицом, али је читав текст латинички. То нема везе са равноправношћу.
Постоји једна област у којој држава може наметнути коришћење оба писма и то је недавно учињено на ознакама путних праваца и у Српској и федерацији БиХ. Разлика је само у томе што је ћирилица у федерацији БиХ одмах ишарана, а латиница у Српској није ни такнута. Занимљиво је да су на путу Дервента – Брод
више од 10 година биле само латиничке ознаке хрватских села Кораће и Ново Село и то нико није дирао. То служи на част српском народу.
Шарање ћирилице у Федерацији БиХ је то због тога што се тамо ћирилица не подноси готово исто као и у Хрватској, јер се зна да је она српски национални симбол, док то Срби не знају ни тамо ни у Српској.
Било би сасвим логично и поштено да се примени овакав репроцитет : колико ћирилице у Федерацији БиХ, толико латинице у Српској. То се не може остварити без улоге државе, а изгледа да она не намерава да подржи ћирилицу. Да није тако не би у Српској могло да ради без коришћења слова ћирилице највеће аутотранспортно предузеће Аутопревоз Бања Лука. Оно је још пре 14 година огласило, наравно латиницом, да заједно са неким хрватским предузећем „обнаша“ линију Бања Лука – Бели Манастир, а и на линијама за Београд латиничка је чак и она табла којом се оне означавају. А како је то могуће ? Могуће је зато што се школовани Срби још и хвале да имају и своју латиницу. Па када имамо и своју латиницу онда су у праву Хрвати када на граничном прелазу нису хтели пустити српске камионе натоварене конзервама са латиничком и ћириличком декларацијом. Или када су вратили са границе Србина из Црне Горе јер му је лична карта била исписана ћирилицом. Или када су прошле године позивали са 900 латиничких билборда у Србији на летовање у Хрватској, а нико те билборде није ни пипнуо. Или, или, или, све до бескрајног српског самопотирања и самопонижавања.
Д а л и и м а ј у п р а в о и о н и к о ј и ч и т а ј у, и л и с а м о о н и
к о ј и н е ш то и с п и с у ј у
Српска предузећа тумаче равноправност писама тако да она имају право наметнути свом народу хрватску латиницу означавањем тим писмом својих имена, својих производа и својих реклама. По њима, много већи део српског народа, који ништа не означава, нема право да у јавности види свој национални симбол ћирилицу.
Сасвим другачије је ствар разумела међународна заједница. Она је првенствено водила рачуна о онима који читају па је слала Србима искључиво ћириличке многобројне поруке путем великих билборда поред регионалних путева, а нарочито у Бања Луци, док су се српски пословни људи обраћали свом народу искључиво на хрватској латиници.
Пракса латиничења Срба путем делатности предузећа узела је толиког маха да се не може квалификовати другачије него као издаја свог народа. Они који су давно увидели опасност опмињани су да требају бити пажљиви у давању оцена да не би увредили пословне Србе. Препоручивано је да им се истина не сме отворено рећи , него да им њу треба „фино провући кроз уши“.
У име те финоће и надања да ће се латинизатори Српске вратити на српску позицију, одустало се од многих припремљених слогана, а један је овако гласио :
КО ИЗДАО ЋИРИЛИЦУ НЕ ПОЖЊЕО ПШЕНИЦУ. Због финоће годинама није јавно речена права истина па је латинизација већ готова ствар.
Ј о ј, н е м о ј о ћ и р и л и ц и , б и ћ е о п е т р а т а
А да је ситуација заиста невероватна и страшна сведочи ова лако проверива чињеница : у Српској не постоји ниједан домаћи производ означен ћирилицом, па ни млеко помужено у српским селима. До пре неку годину тим писмом се могла подичити само Бањалучка пивара, али откако је умро њен директор Предраг Радић, а она прешла у немачке руке, тамо је умрла и ћирилица. Зар то није доказ да је српски народ на путу потпуног губитка самопоуздања и минимума националног достојанства, те губљења капацитета којег мора имати сваки народ да би могао бити на равној нози са другима. Није у питању само посусталост старијег света, са чворугама и ожиљцима од тектонских поремећаја на Балкану,мада је она доминантна. Тако, на слави у селу Доњи Детлак , бивши возач трамваја у Срајеву просто је јаукнуо када је поменута ћирилица : „ Јој, немој о ћирилици, биће опет рата!“ Страх је и оних који тек почињу да живе јавним животом.Тако, док у српском Уставу још није била устоличена и хрватска латиница, могао се од тек једва пунолетне продавачице бурека у Дервенти сазнати разлог исписивања њене фирме хрватском латиницом : „ Знамо ми да је по уставу у Српској ћирилица, али ми Срби се морамо прилагођавати“. Тако она прича, иако српска црква није више у потоку , неого је у центру Дервенте, на Тргу православља, наспрам њене бурекџинице.
Били смо у прилици да разговарамо са неким произвођачима и да чујемо увек исто образложење : српски народ не може у свет са својом ћирилицом, а када већ има и своју латиницу зашто бисмо гурали прст у око Бошњацима и Хрватима наметањем нечега што је ионако застарело.
Међутим постоје села где у кругу од десет километара нема никога осим Срба а трговачка радња је означена хрватском латиницом. Из тога се може извући необорив закључак да је ћирилица понижена у Српској зато што је народу наметнута лаж да је и ова латиница његово писмо.
Г о р е н е г о у в р е м е а у с т р о у г а р с к е у п р а в е
И пре доношења наведеног уставног решења у Републици Српској је из јавног живота била нестала ћирилица, осим што је остала на путним ознакама. Овога пута, први пут у историји, затрли су је сами Срби, и то све више како су
падали у заборав они који су дали своје животе за стварање Српске.
Много је гора ситуација по Србе него у време окупације БиХ када је њоме управљао Мађар Бењамин Калај. Он је забрањивао српско име језика па је био увео ново име : земаљски језик. Али не само за Србе , него и за остале. Додуше, забранио је и своју књигу о БиХ написану пре тога док је службовао у Кнежевини Србији, јер је у њој писало да је то претежно српска земља.
За потисивање ћирилицом ишло се у затвор, али су Срби скочили као један да бране своје, иако их је било мало школованих - попови , учитељи , трговци. Али су сматрали узвишеним служити свом народу и учинити га достојанственим и
равним другим народима,па је аустроугарска сила морала попустити и у језику и у писму. Србин се више није морао ни одазвати на позив ако није био ћирилички.
Да ли је неко натерао Србе да се расрбе одустајањем од српског имена свог језика, и од свог хиљадугодишњег најпрепознативљијег симбола ћирилице, која је и свето писмо СПЦ? Не, они то чине сами не знајући зашто, и не могу окривити никог другог осим себе. Нема више директива из комитета и цекаа, али док други стварају нове нације и муку муче како да од српског (штокавског) језика створе свој, а да не личи на српски, њима је опет југословенско постајало прече од српског. Зато они не могу разумети да данас губитак ћирилице сутра значи губитак језика и српског имена . Ваљда не виде да ће притисци за стварање босанског језика за читаву БиХ бити стални и све већи, а да је најбоља одбрана од тога средства којим се Срби требају превести у Босанце, управо ћирилица.
Данас има много школованих Срба , али се не угледају на оне из времена аустроугарске управе. Не пружају никакав отпор и имају филозофију да отрпе све, само да их неко не удара по глави. Пристали би и на то да буду млатнути по глави, али да се одгоди за сутра! Да би им било угодно, или да би увећали своје богатство, спремни су не само полатиничити се, него и прећи у било шта друго, само да се више не стиде свог српског.
О ћ и р и л и ц и б р и н е с а м о ц р к в а, а н е и л и н г в и с т и к о ј и с у
з а т о п л а ћ е н и и к о ј и с у г л а в н и к р и в ц и з а њ е н о с т р а д а њ е
Ко данас да опомене народ и призове га памети ? Од црквених великодостојника редовно се оглашава само владика Василије ставом да српски идентитет почива на три стуба : православној вери, језику и писму. Чини нам се да у црквама не би требала проћи ниједна проповед без указивања на потребу чувања нашег светог и националног писма ћирилице, а не само да се помиње у Божићној посланици.
Можемо ли се надати искораку наших универзитетских професора, нарочито лингвиста, или мудрој речи наших академика ? До сада се није огласио ниједан.
Први морају ћутати јер су учинили највеће недело : довели су у заблуду необавештен народ да он поред ћирилице има и своју латиницу. А народ ко народ, воли све да поједностави, па се још чуди кад неко брине за ћирилицу и резонује : ако нам нестане она, остаће нам наша латиница.
Српски лингвисти су толико слабо заступали српски национални филолошки програм у време заједничког живота са Хрватима, да је он поражен до самог дна. Тај се пораз очитује првенствено у чињеницама да су и после распада Југославије увели 1993. г. у српски правопис и ову хрватску латиницу, а и даље раде на изради српскохрватског уместо српског речника, у коме су далеко заступљенија дела хрватских, него српских књижевника !!! Тако ће српски народ бити једини без свог речника.
Могли смо научити од легендарног академика Радомира Лукића, некада професора права на Правном факултету у Београду, да избор писма није стручно и научно питање, него политичко питање од највећег националног значаја. Због тога је оно, захваљујући том свом карактеру, ушло у Устав Србије из 1990.г. , а као политичко питање било је и на референдуму за Устав из 2006.г.
Х р в а т с к а л а т и н и ц а у ш л а у с р п с к и ј е з и к с п р о в о ђ е њ е м
н а с и љ а н а д ћ и р и л и ц о м и то к р и ј у с р п с к и л и н г в и с т и
Сада ћемо показати зашто се српски лингвисти грчевито боре за опстанак у српском језику не само латинице , него и речника са српскохравтским именом.
Они су сакрили од јавности своју срамоту учињену на Новосадском књижевном договору 1954.г., када су извршавајући налог КПЈ договорили са колегама из Хрватске да се уведе равноправност писама са циљем да ова хрватска латиница временом замени српску ћирилицу и у самој Србији. Треба знати да је Комунистичка интернационала наметнула српским комунистима кривицу српског народа због поробљавања осталих народа у ондашњој Југославији, слично као што се данас намеће Србима кривица за све несреће настале разваљивањем Брозове Југославије. Тако ондашњи српски комунисти не само да су у циљу слабљења српског фактора имали у програму давање Космета Албанији , него су увели у праксу да међусобно комуницирају само латиницом.
А у време свемоћи Ћиласа он је предлагао Македонцима да се одрекну своје ћирилице, како би се сломила српска. Ови су то одбили, али су се комунисти досетили генијалне идеје , којом су превазишли хиљадугодишњу политику Ватикана против ћирилице, да је најефикаснији начин расрбљавања постепено рашћириличавање, преко лажне равноправности писама. Ево како је 1954. год, према записницима из Матице српске, на поменутом договору Хрват др Јосип Хам помогао српским лингвистима :
„ Не ради се о томе да ми напречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо ( преко Савезног извршног вијећа ) или другачије, него о томе, да за то нађемо пут ( тако !!!), можда путем препорука... С временом би се ишло даље у изједначавању , ( док се стројеви за једно писмо , који су сада у погону, не би истрошили).“
Случајно су се истрошили баш ћирилички стројеви, и то готово сви одједном, па нестадоше из ЈНА, Милиције , државне управе и , наравно , из партијских органа.
Проф. др Михаило Стевановић, иначе страх и трепет за студенте, био је један од часних изузетака. Разумео је каква злокобна судбина чека ћирилицу, па је покушао да је брани.Онда је био прозван од стране другог Хрвата др Мата Храстеа због тога што је његова граматика из 1945.г. имала наслов Граматика српског језика. Знао је колико је велика начелна кривица Срба и како може бити
строга партија према њима када је у питању „српски национализам“ , па је морао бранити себе уместо ћирилице, и то овако :
„ Друг Мате је ипак требао да каже да сам се поправио. Ја допуштам да сам ту, можда погрешио... Овде је главно да сам се ја поправио, јер моја друга граматика, за више разреде, коју сам писао после оне српске граматике у свом наслову носи назив који сам ја, иначе целог века употребаљавао и за који се ево и данас овде залажем.“
Овде нећемо образлагати чињеницу да се латиница није могла увести директно у српски језик, него само у српскохрватски , па није срамота што су се српски лингвисти плашили партије, него је она у томе што се њихово Друштво за српскохрватски језик чак и 1993. овако јавно огласило :
„ Назив српскохрватски језик није никада био наметан српским лингвистима, него је то резултат њиховог научног уверења о идентитету тог језика.“
Рекосмо већ да су Хрвати одустали од хрватско српског језика још 1967.г., а видимо да су српски лингвисти наменили свом народу вечну србохрваштину. Није им сметало ни то што је на ЈУС стандардима писало да су штампани на овим језицима : српскохрватском , хрватском књижевном , словеначком и македонском. Наравно, уз македонски језик његова ћирилица, а све остало латиница.
Дакле, српски лингвисти су стекли каријере и уживали привилегије градећи несрпски филолошки програм, а да би сакрили од неупућене јавности колико су промашили и били надиграни од хрватских колега , одлучили су просто да ову хрватску латиницу прогласе и српском. О томе су писали читаве књиге трудећи се да тој тези дадну научну подлогу. Тако је проф.др. Радмило Маројевић ( русиста по основној струци ) први написао да Српски језик има и своју латиницу уз образложење да је данашњи стандардни хрватски језик преименована варијанта српског језика ( његов заперак, како рече проф.др Драгољуб Петровић ), уз који иде латиница, па по принципу чији је језик његово је и писмо, ето и српске латинице. То је у принципу тачно, али нас не занимају Хрвати у Загребу него Срби у српским земљама. По тој памети, ако би Хрвати увели неко ново писмо, Срби би и њега присвојили, да не кажемо украли, и још више се на туђем обогатили . Тога се ипак не треба плашити јер су Хрвати паметни па ће остати на једном писму, као и сав остали нормалан свет. Истовремено српски лингвисти ће наставити са хваљењем богатства од два писма, па макар их оно делило и расрбљавало до последњег.
Други лингвисти тврде да је ова хрватска латиница српска по томе што ју је створио Вук, али то нису доказали. Али зато има доказа да је Вук хтео помоћи Хрватима побољшањем њихове абецеде тако што би било замењено чак 13 знакова. Па, како рече Драгољуб Збиљић, ако је Вук творац те абецеде зашто би предлагао њено реформисање готово 50%, а да сам то није учинио?
А ф и р м а ц и ј а ј у г о с л о в е н с к о г , о д н о с н о с р п с к ох р в а т с к о г , м о ж е б и т и с а м о на ш т е т у с р п с к о г
Али оно што је најгоре, српски лингвисти су лансирали тезу да ћирилица нема својство националног одређења Срба. Када би то остало у кругу њиховог еснафа ни по јада, али они су то ставили у своје књиге и лоше учили народ. Тако је мр Душко Певуља , представљајући неку књигу проф.др Петра Милосављевића на читавој половини једне стране Гласа Српске ( некада српског ), извукао као главну поуку управо ту тезу. И ми се онда питамо откуд то да данас и сељаци латиницом истичу поред пута да имају нешто за продају.
Познато је да се између два рата, дакле и пре доласка на власт комуниста, у име југословенства радило на томе да се код Срба развија југословенска култура уместо српске. Томе се , напокон, супротставио и велики српски интелектуалац Слободан Јовановић оснивањем 1937.г Српског културног круга, дајући српству првенство у односу на југословенство. У време комунизма он није смео ни да се врати кући из Енглеске, а овде се нису смела штампати његова дела. Али су уместо њега проговорили лингвисти , српски језик назвали српскохрватским, а ћирилици увели конкуренцију у виду хрватске латинице, назвавши је српскохрватском .
У време комунизма ћирилица је без икаквог објављивања именована назадном , сељачком, националистичком, велико српском, буржоаском , четничком , сметњом бартству и јединству и сл. Па ко би се томе смео супротставити? Један од њих је био велики српски сликар Милић од Мачве, који је још 1961. прочитао у Београду манифест на старословенском језику, тачно у поноћ, којег је посветио сликару Сави Шумановићу, „убијеном од усташа и
очију извађених, позивајући младе српске уметнике да се уједине у одбрани ћирилице као гаранта стварне слободе српског , македонског , бугарског и црногорског народа.“
Српски лингвисти морали би поседовати маестралну вештину да би пред иоле упућенима могли доказати да Срби имају и своју латиницу, док је наш посао доказивања да је она присвојена ( да не кажемо украдена ) од Хрвата веома лак. Па ево само неких аргумената, а многобројни су.
Сагласно циљевима Српског културног клуба из 1937.г. деловао је и учитељ данашњих лингвиста председник САНУ Александар Белић, који је у својој граматици из 1940. г. осетио потребу да укаже народу на разграничење: Срби користе ћирилицу коју је уобличио Вук Караџић, док Хрвати и Словенци користе латиницу коју је за њих преуредио Људевит Гај. Белић је био учитељ амбициозном краљу Александру , па га је својим ауторитетом могао одвратити од намере да за љубав Хрвата и Словенаца укине ћирилицу у Србији. Хрвати су не само организовали његово убиство, него су после његове смрти још више кидисали на ћирилицу као српски национални симбол. Њима није био довољан ни овакав уступак : више од 4000 тонских филмова приказано је у Југославији од од уједињења до 1940. а ниједан није био титлован ћирилицом. Па и у таквој
ситуацији један хрватски интелектуалац назвао је ћирилицу смрадом и поредио је са људским изметом. Истовремено се у ЈАЗУ устало против србизама, тражећи чишћење хрватског језика од „барбаризама и провинцијализама“ ( Српски гласник бр 22, 11.април 1940, стр.10.).
Пре доласка комуниста на власт и сваки српски сељак је знао које је српско писмо , а ненаучна тумачења професора о томе појавила су се само зато да би се сакрио пораз српског националног филолошког програма.
Данашњи српски лингвисти не смеју ни да помену свог учитеља, што је неопростиво. Међутим, може им се опростити ако нису знали да је у новембру 1915. у БиХ била забрањена ћирилица, а Земаљски поглавар генерал Стјепан Саркотић овако је то образложио : „Срби са својим ћириличким писмом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“
С р б и н е в и д е о п а с н о с т
Редовно се љутну они што су своју фирму окитили латиницом, када их се упита зашто су то урадили . И редовно додају : нисам мање Србин зато што не користим ћирилицу. Не сумњамо у његову искреност, али су тако у прошлости говорили чак и они који су већ прешли у католичанство па били Срби католици, али данас нема ниједног таквог. Сви су прешли у хрватски национални корпус и однели са собом своју латиницу.
Уместо да српски лингвисти зову народ на узбуну, они нам предлажу да
ћирилицу чувамо у дуету са латиницом, шест деценија откако је над српским писмом извршено политичко, државно, културно и свако друго насиље. Шест деценија у којима нико српској деци није рекао да је српска ћирилица. Ни код куће, ни у школи, а камоли на факултету. И сада би да своје јагње, које им је декларативно драже и прече од вука, чувају с њим у истом тору. Али, убеђују нас да је то добар вук који жели добро српском јагњету.
Не би било поштено стрпати баш све лингвисте у исти кош. Тако, проф.др Радмило Маројевић, рекосмо русиста по ужем усмерењу, без милости је за опстанак хрватске латинице у српском правопису, па и по цену сушења ћириличке гране и одвајања од руског духовног стабла. Није ни приметио да је ћирилица сведена у Србији на мање од 2%, а кад се појави на трибини посвећеној одбрани ћирилице, две су му основне поруке : да су енузијасти мало учинили за одбрану ћирилице, те да је добро њу бранити, али не на рачун латинице. Као да је ћирилицу угрозило јапанско писмо.
Другачији је став проф.др Мата Пижурице, најодговорнијег што се већ четири године чека на донешење новог српског правописа усклађеног са референдумским опредељењем српског народа. Оно је записано у Уставу, али, иако се народ определио за српски језик и ћириличко писмо, Пижурица неће да се та врховна народна одлука унесе и у правопис. Ваљда чека на измену Устава, коју је најавио Ненад Чанак. Или, може она у Устав али уз неко помињање латинице , тек толико да остане нека смутња, да се Срби не уједине у свом симболу. А и најмања смутња у темељном националном симболу , планирана од оних који плаћају за расрбљавање Срба, потребна је и довољна да они и даље остану
биполаран народ ( проф. Драгољуб Петровић ). Међутим, Пижурица је свим срцем за ћирилицу, и за то је навео чак 19 разлога у часопису „Хришћанска мисао“, све важнији од важнијег, а ми наводимо само оне под бројевима 13 и 19 :
„... Да закључим : ћирилица и латиница – да, латиница и ћирилица, тим редоследом –не, јер то води једназбучности у латиници !“
„Ћирилицу бранимо зато што је наш циљ да ћирилицом пише и наше нерођено потомство- да ћирилицу имају и у потпису и у гробном натпису.“
Ми видимо да је проф. Пижурица за обавезно двоазбучје, али он не види да се оно већ претворило у двазбучје у латиници, без обзира што су лингвисти ћирилицу ставили на прво место у декларативном двоазбучју. Давали су они њој осим првог места и све нове и нове атрибуте : основно, изворно, примарно,темељно и матично писмо, а ње нестаде и то са највећим убрзањем у време када су је највише бранили. Све су пробали али неће да поштују народну вољу исказану на референдуму и записану у Уставу, како би српска деца учила из правописа и уџбеника да Срби имају једно национално писмо – ћирилицу. Само као таква она може живети пуним животом међу Србима. Све друго своди заступљеност ћирилице на фолклорну меру, али верујемо да ће народ ту солуцију препознати и одбацити.
Срби су разумели опасност од одложеног дејства на њих бачених радиоактивних убојних средстава, али су теже разумели опасност од одложеног дејства двоазбучја, највише кривицом његовог творца – српских лингвиста.
Готово свакодневно слушамо од наших политичара да српски народ неће пристати на ово или оно, а већ је заслугом својим интелектуалаца сам добровољно капитулирао у највидљивијем обележју српства - ћирилици.
Још у време председниковања Биљане Плавшић Срби су писали њој и Алекси Бухи о опасности од враћања хрватске латинице на улице српских градова, конкретно у Прњавору , и то од стране Петра Душанића, оног који је пред ТВ камерама рекао да су само будале ишле у рат. Духовно будни Срби плашили су се да ће страни фактор, видевши да на поновну латинизацију не реагују ни држава ни народ, разумети да Србима није ни стало до ћирилице и да ће по други пут Србима бити наметнута брозовска равноправност писама. Суштину нису разумели ни они, ни сви наредни носиоци власти, све до данас. Вероватно их је на елиминацију ћирилице из јавног живота уставним решењем страни фактор притискао онолико колико се притиска жаба да би скочила у воду.
Љ у т и К р а ј и ш н и ц и б е з ћ и р и л и ц е с у и с т о ш т о и
љ у т и л а в о в и б е з з у б а, п а н а с д р у г и в и ш е и н е
с х в а т а ј у о з б и љ н о
Дакле, ако се стидимо да кажемо да је српско писмо само ћирилица, и ако је не вратимо у јавни живот, нико Србе неће озбиљно схватити, па ни појаву поруке
у Бања Луци ЉУТИ КРАЈИШНИЦИ . Без ћирилице на улицама српских градова они могу бити само љути лавови без зуба.
Ево сада примера како други виде слабост Срба кроз њихово одустајање од ћирилице, јер је рашћириличавање набржи и највидљиви вид расрбљавања.
Односно, показаћемо да она мржња Хрвата према ћирилици показана на почетку текста није само њихов екстремни ратни став, него и мирнодопски, и да га се не устручавају.
Први пример је одскора и односи се на Србе у Црној гори.. Према писању Н о в о с т и од 09.08.2009. проф Жељко Ђурковић из Тивта враћен је са граничног прелаза Дебели Бријег јер је имао ћириличку личну карту.
Други пример је везан за Дервенту. Још пре 5 година, док се ћирилица у Српској држала колико толико, славила је једна генерација матураната дервентске гимназије леп јубилеј: 40 година од матуре.Међу давдесетак присутних био је и један Србин. Истински су били срећни, све док није поменута ћирилица. Више пута су жене исказале жаљење због порушености града, а онда се укључио и проф. Звонко Корена речима да то није најгоре што је спопало Дервенту . Онда настави са презиром који је прелазио у гађење : „Ето , дође човјек у Дервенту и на улазу дочекају га велике ћириличне поруке. Чему то служи, коме то треба, куда то води , шта то значи? Ја сам имао разговор са председником општине Мирком Џебом и захтевао да се то склони.“ Знао је професор да је присутан и један Србин, али није очекивао његову реакцију, верујући да је и он један од оних који се пред другим скупљају и увлаче врат, стидећи се свог симбола . Одговори он да не приличи професору Хрвату подучавати Србина шта је српско, те да му ћирилица много значи. Онда постави професору питање : „Ако она није важна за Србе зашто је била забрањена у време Павелића“. А честита Марица Баришић додаде : „ И људи због ње убијани“.
После два три дана пришао групи Срба на улици један Бошњак економске струке, који је још пре 40 година причао како га је професор на факултету у Осијеку оборио на испиту јер није говорио хрватским језиком. Тај тихи човек , изванредан по свему, овако је реаговао на поменути испричани став проф.
Корене : „Не треба претеривати ни у чему“. Што ће рећи, може ћирилица али не пуним капацитетом.
Занимљиво, сличан одговор се могао чути и 1994. у књижари „Шумадија " у Београду ( ћириличка и данас), када је пословођа на чуђење купца што се у целом Београду више не може купити ћирилички календар, одговорио „да смо већ претерали са том ћирилицом“. А тек данас ? Комерцијалиста издавачке куће
M e t a p h y s i c a Београд одговара зашто је књига Борисава Јовића „Од Газиместана до Хага“ штампана хрватском латиницом : „Нећемо ми више штампати на ћопавој (Вуковој ) ћирилици.“
Застанимо код издаваштва, које немилосрдно брише ћирилицу, и у Србији и у Републици Српској. Књига некадашњег дипломате Владислава Јовановића, такође сведока улоге Слободана Милошевића је латиничка. А када је проф.др. Сава Живанов упитан зашто је његова књига о историји Русије латиничка,
одговорио је да је то због Срба у Хрватској !!! Чини се да он у томе није искрен, него се ради о томе да не може наћи издавача који би књигу штампао ћирилицом.
Тако Срби подилазе Хрватима и Бошњацима јер због тек неколико књига продатих
У Хрватској и БиХ спремни су да се одрекну своје ћирилице. Мада има истине и у томе да Срби из Хрватске углавном сматрају да је њихова латиница. Ем су читали комунистичку литературу, ем у Хрватској није боло штампања ћирилићких књига и новина.
О небризи за српско праве се већ и шале. Тако, у насељу Бусије код Земуна, где је Шешељ омогућио избеглицама прављење на хиљаде кућа, на питање како им је , овако одговарају пре неколико година : “Па, добро је.Освештали смо чак и темељ за цркву. Једино нам фали 5 до 10% Хрвата или Муслимана.“ А на зачуђен поглед додају : „ Нема ко да нас води“.
А како је све то могуће може се разумети код Иве Андрића у „Знаковима поред пута“: „Дуготрајно робовање и рђава политика могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере....“
И т а л и ј а н и к р и в и з а п р и м е н у ћ и р и л и ц е у Б е о г р а д у
Пошто ствари гледамо на нивоу општине Дервента, размотримо оправданост потребе тамношњих привредника да су им фирме латиничке, па и оне које извозе у Италију. Додуше, фирма „Металац“ у Календеровцима била је све донедавно ћириличка. Закључак је лако извести из понашања самих Италијана .
Пре пар година на сајму технике у Београду били су ћирилички штандови само једног произвођача кованих ограда из Ћићевца и на десетине излагача из Италије. Посетиоци се обрадовали па питају српског партнера шта је сад то ? Овај није разумео смисао питања, непријатно му, па брже боље кривицу сваљује на Италиајне. И заиста, вешти Италијани знају да би Србија требала бити ћириличка земља, па из поштовања и пристојности све означише ћирилицом.
О ћирилици у духовној сфери може се сазнати од дервентског песника
Славка Пецића. Он сведочи да му песници из Португала и Ирана траже слање песама на ћирилици !
Ш т а д а с е р а д и ?
Још пре десетак година био је у „Политици“ чланак којим је све речено у наслову „Писмо је државно питање". Држава није нешто изван народа, баш по оној мудрости : какав народ , таква и влада, односно држава. О ћирилици мора
постојати државна брига, а појединци могу само да нешто иницирају. Зато се сваки народ, ако је уистину народ, бори да има своју државу, па чак и проливањем
крви ако не може другачије.
Верујемо да Република Српска и ћирилица не могу опстати једна без друге, и да једна другу морају подупирати.
Очигледно је да страни фактор код доношења одлука итекако држи до расположења у народу у вези националног интереса, па ће Републике
Српске бити онолико колико је жели српски народ. Али народ мора нечим и показати да стоји иза онога зашта се залаже његово руководство. Ништа једноставније него да се учврсти и уједини у својој светој и лепој ћирилици, истинском драгуљу у ризници светске културне баштине.
Намеће се измена уставног решења писма како је назначено на почетку овог текста.
Законом о службеној употреби језика и писма утврдити да јавни натписи морају бити исписани најмање српским језиком и ћирилицом, а другим језицима и писмима по вољи. Ако би у федерацији БиХ заживела пракса да су фирме исписне са оба писма, исто применити и у Српској.
Наравно, законом треба санкционисати непримењивање ћирилице на јавним натписима.
Судска писмена на српском језику и ћирилици, осим ако нека странка не инсистира на латиници.
Исто тако, треба законом утврдити да ниједан домаћи производ не може бити пуштен у промет у Српској без првенства ћирилице на амбалажи, а увозни производи без декаларције на ћирилици.
Пре свих напред наведених мера потребно је на нивоу Српске донети програм упознавања народа са значајем ћирилице , јер свест о томе једва да поседују чак и факултетски образовани људи, па се против српског интереса често ради и из незнања.
Народни посланици који имају предузећа са латиничким пословањем требају бити пример у враћању на српско писмо.
Српски народ у Републици Српској има право на специјалне односе са својом матицом Србијом и исту треба упознати са чињеницом да се ћирилица као витални национални интерес српског народа не може сачувати у Српској ако се не
чува у самој Србији, сагласно уставној одредби по којој су тамо у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
Достављено : Синод СПЦ
САНУ
Академија наука Републике Српске
Председник Републике Српске
Председник Народне скупштине Републичке Српске
Влада Републике Српске
Борачка организација Републике Српске
Савез логораша републике Српске
Немања Видић
| Коментари |
|
