Ћирилица Београд

Предмет: захтев за реорганизацију Одбора за стандардизацију српског језика

и утврђивање његових циљева и Програма рада

у складу с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије

У Београду је 12. децембра 1997. године, у време постојања Савезне Републике Југославије (СРЈ), на предлог председника трију академија и Матице српске основан Одбор за стандардизацију српског језика (Одбор) чији су чланови: Српска академија наука и уметности (САНУ), Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ) и Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), Матица српска, Институт за српски језик у Београду, филолошки факултети у Београду и Приштини и филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу, Нишу, Српском Сарајеву и Бањој Луци, као и Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга у Београду.

Чланови су потписали Споразум о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика (Споразум) у чијем се Члану 4. каже „О свом раду и његовим резултатима Одбор обавештава надлежне државне органе (министарства СРЈ, Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске). Представници тих органа, или једнога од њих који одреди надлежна влада, могу присуствовати седницама Одбора и учествовати у његовом раду, јер језичка стандардизација није само лингвистички него је и најшири друштвени, социокултурни и цивилизацијски процес.“

За протеклих дванаест година десиле су се велике промене на територији бивше СРЈ тако да је сада Црна Гора независна а војном интервенцијом НАТО је преузео контролу над Косовом и Метохијом чиме је на дужи рок угрожен државни суверенитет Србије.

Поставља се сада питање међународно правне ваљаности Споразума с обзиром на то да се СРЈ распала на две државе и да је Црна Гора својим Уставом за службени прогласила црногорски језик.

Чланом 13. Устава Црне Горе утврђено је следеће:

„Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. Ћирилично и латинично писмо су равноправни.

У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик.“

У складу с међународним правом Срби у Црној Гори имају право на употребу свога језика и писма ћирилице који су у употреби и у њиховој матичној држави Србији а према регулативи која се стандардизује у оквиру језика и писма свих Срба.

Државни органи Србије су по Уставу Републике Србије обавезни да траже заштиту мањинских интереса у смислу права на службену употребу језика и писма за Србе у свим другим државама где они живе, па и у Црној Гори.

У Републици Српској за српски језик употребљава се ћириличко писмо.

Аманднманом LXXI на Устав Републике Српске утврђено је:

„1. Српски, хрватски и бошњачки језик, ћирилично и латинично писмо, равноправно се употребљавају у Републици Српској. Начин такве службене употребе језика и писма уређују се законом.

2. Овим амандманом замењује се став 1. члана 7. Устава.“

У Члану 10. ставу 1. Устава Србије из 2006. утврђено је: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.

Одбор је на својој другој седници 12. јануара 1998. године усвојио Програм рада Одбора за стандардизацију српског језика (Програм рада) у раздобљу које је пред нама. 

Неке од одредби овог Програма рада супротне су Члану 10. ставу 1. Устава Србије а друге одредбе су у колизији с језичком праксом на подручју бивше СФР Југославије.

На крају тачке 5. Програма рада Одбора наводи се „Шта год мислили о хрватском и бошњачком стандардном идиому, који су у многом погледу неједнаки ентитети, ми их не можемо оспорити, а још мање «укинути», али можемо пратити њихов развој.“ што и данас стоји, али уз допуну да се појавио и трећи идиом – црногорски.

На крају тачке 6. стоји „Најкраће речено – Одбор се неће бавити никаквим укидањем, већ само сређивањем и уређивањем српскога стандардног језика са оба његова изговора (екавица и ијекавица) и оба његова писма (ћирилица и латиница)“, што је супротно Члану 10. ставу 1. Устава Србије који, сасвим у складу са светском апсолутно преовлађујућом праксом, за српски језик познаје једно писмо – ћирилицу, како је било у протеклих хиљаду година писмености у Срба све до комунистичке диктатуре када је Србима као друго писмо политичком принудом натурена хрватска (у науци познатија као Гајева, данас је неоправдано и неприхватљиво у Србији у делу струке преименована у „српску“) латиница.

Цела одредба тачке 10. која гласи: „Одбор ће настојати да преко надлежних државних органа у Савезној Републици Југославији (СРЈ), односно у Републици Србији (РСб) и Републици Црној Гори (РЦГ), као и у Републици Српској (РСп), те преко спонзора, прибавља неопходна новчана средства за рад Одбора и што боље и плодотворније обзнањивање његових резултата. Одбор ће такође настојати да изван његовог видног поља не остану ни језички проблеми делова нашег народа у старој и новој дијаспори“ – не примењује се јер никакве комуникације с надлежним државним органима Црне Горе по питању српског језика нема после црногорске језичке сепарације.

Службени језик и писмо су један од елемената суверенитета и интегритета сваке државе. На основу Устава Србије законодавна и извршна власт имају обавезу да штите суверенитет и интегритет државе па и у делу службене употребе српског језика и ћириличког писма на својој територији и, с друге стране, да у међународним односима обезбеде Србима у другим државама употребу српског језика и ћириличког писма у складу с међународним правом.

Ово би био правни основ за наставак рада Одбора, с тим да Академија наука и умјетности Републике Српске остаје потписник а из Црне Горе обавезно укључити неку институцију културе или удружење грађана који ће заступати Србе из ове државе. 

Изостављање Академије наука и умјетности Републике Српске било би супротно интересима Срба у обе државе а ми смо сигурни да је овакав међудржавни споразум могуће потписати и успешно спроводити. Оквир за укључење Срба с Косова и Метохије је државни суверенитет Србије а за укључење Срба из Црне Горе правни основ треба тражити у регулативи Европске уније о људским и мањинским правима.

Реорганизација Одбора би, с једне стране, подразумевала усклађивање програма и циљева рада Одбора с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије а, с друге, промену састава Одбора уз принцип да се у њега не могу бирати чланови који који су у протекле две године водили и јавно пропагирали активности супротне наведеној уставној одредби. 

Из наведених разлога подносимо Вам овај захтев да у складу с Вашим надлежностима и одговорностима извршите реорганизацију Одбора за стандардизацију српског језика и утврђивања његових циљева и Програма рада у складу са Чланом 10. ставом 1. Устава Србије.      Као научностручно образложење нашем захтеву прилажемо текст – „Језичко планирање после доношења новог Устава Републике Србије из 2006. (тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку).

Спремни смо да своје аргументе о начину реорганизације Одбора и стратешким циљевима језичког планирања детаљније изложимо и у разговору, ако будемо позвани, или на неком тематском скупу или семинару и сучелимо их с аргументима могућих неистомишљеника.

С поштовањем.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ У ПРИЛОГУ:

Језичко планирање после доношења новог Устава Србије 2006.

(Тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку)

______________________________

Ђорђе Јањатовић

(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)

__________________________

Драгољуб Збиљић

(председник Извршног одбора «Ћирилице»)                                               

Достављено и:

Српској православној цркви

Академији наука и умјетности Републике Српске

Стављањем на интернет даје се јавности на увид:

Српском народу у отаџбини, Републици Српској, Црној Гори и у расејању

ЈЕЗИЧКО ПЛАНИРАЊЕ ПОСЛЕ ДОНОШЕЊА НОВОГ УСТАВА СРБИЈЕ 2006.

– Tезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку –

У овом тексту покушали смо – на основу државног, политичког, друштвеног и културног оквира у коме се српски народ данас налази и очекиване дугорочне перспективе нашег живљења у Европској унији – утврдити стратешке циљеве језичког планирања и државно-политичке, организационо-институционалне и лингвистичке методе за његово остварење. Уставно-правни основ за утврђивање стратешких циљева језичког планирања представља Члан 10. став 1. Устава Републике Србије по коме „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“.

I

ДРЖАВНИ, ПОЛИТИЧКИ, ДРУШТВЕНИ И КУЛТУРНИ ОКВИР

У КОМЕ СЕ СРПСКИ НАРОД ДАНАС НАЛАЗИ

На почетку ове расправе или документа (узмимо га како хоћемо) осврнули бисмо се прво на државни, политички, друштвени и културни оквир у коме се српски народ данас налази. Не спорећи да су интереси великих западних сила и њихове политичке и војне акције крајем 20. века имали одлучујући утицај на разбијање бивше Југославије као државног оквира у коме је живео највећи део српског народа, можемо утврдити да тадашње српско политичко вођство није било дорасло проблемима који су се у том процесу отворили, што је додатно допринело да наши губици буду већи.  

Политички наш народ је разбијен у више држава, већина живи у матичној држави Србији, а знатан број је у Босни и Херцеговини (на териотији Републике Српске) и у Црној Гори. У свим другим државама може се говорити само о постојању наше дијаспоре (исељеништва) на просторима бивше Југослвије у Словенији, Хрватској, Македонији, однедавно гажењем међународног права самопроглашеном Косову у коме се српском народу одузимају основна државна и људска права, и у удаљенијим државама (Аустрији, Немачкој, САД-у...).

Постоји бојазан да ће се убрзати процеси асимилације Срба у исељеништву у народне заједнице држава у којима живе те је на дужи рок за очекивање да ће ове наше заједнице биолошки нестати а остаће само мали трагови нашег краткотрајног присуства у тим земљама.

У Репбулици Српској наш народ ће, према неким показатељима, на дуги рок бити изложен политичким притисцима европске администрације уз стално подстицање сукоба с Бошњацима и Хрватима, што ће имати за последицу постепено и тихо исељавање у Србију знатног броја њених становника.

На територији данашње Црне Горе током целог средњег века и у доба турске окупације осећај припадности српском народу је био јако изражен, народ је говорио српски а за своје писмо је сматрао само ћирилицу. У доба кнежевине Црне Горе у службеној употреби је српски језик са ћирилицом као писмом.

Током 19. века Србија и Црна Гора су биле две српске државе и у обема су тежње народа ка уједињењу биле снажне. 

Данас је ситуација сасвим супротна.

У Црној Гори владајућа политичка гарнитура за своју идеолошку основу има изградњу црногорског националног идентитета заснованог на антисрпству, уз сталан притисак на Српску православну цркву, што ће, с једне стране, потискивати осећај српства у народу и смањивати број оних који се национално опредељују као Срби и, с друге стране, бити потенцијално трајан извор сукоба Срба и Црногораца у тој држави.

Тешко је очекивати да ће се у Црној Гори изградити, односно обновити, друга српска држава као што је то по својој суштини била Црна Гора у доба династије Петровића. Но ако би се то десило, наша радост би била неизмерна а сигурно и васцелог српстава.

Прошле су већ две деценије од пропасти комунистичких диктатура у Источној Европи а у Србији не постоје стабилне друштвене институције нити је изграђен демократски политички систем. Народна Скупштина ни после две године од доношења новог Устава Србије није донела законе потребне за усклађивање уставно-правног поретка а у њој су „устоличени“ посланици Српске напредне странке која није ни постојала у време избора, што је супротно основним начелима демократије. И даље су у државном и јавном сектору присутне манипулације ради остварења партијских интереса и ове институције још нису подређене искључиво остварењу интереса грађана из чијих прихода се финансирају.

Духовно српски народ је разједињен и не постоји довољна већина са чврстим и постојаним националним осећајем која би изнедрила политичку елиту дораслу проблемима  с којима се Србија и српски народ суочавају у овом веку.

Основни узроци данашњег правог духовног растројства народа јесу: још увек присутан утицај југословенства и комунистичке идеологије код средњих и старијих генерација, затим атеизам и код њих и код младих и свеприсутни економско-материјалистички принцип који се на нивоу друштва изражава у концепту либералног капитализма чије су основе већ изграђене а његово прихватање од појединаца доводи до саможивости и себичности уз разбијање у Срба традиционално чврстих породичних веза.

Но, најпогубнији и најразорнији утицај на национално достојанство у последњих 20-ак година има „епитет злочиначког и геноцидног народа“ – натурен српском народу перфидном политиком најјачих западних земаља после рушења Берлинског зида 1989. и током распада СФРЈ. На жалост ова идеја је прихваћена и подржана и у једном делу политичке и интелектуалне елите у самој Србији, у култури и медијима.

Биолошки српски народ не остварује ни своју просту репродукцију а на неким рубним подручјима у Србији (делови Баната, источна и јужна Србија) већ је потврђено његово видно нестајање а празна и ненасељена места сигурно ће у наредном времену населити неки други суседни народи. На другој страни, изван матичне државе Србије подручја која насељавају Срби у Републици Српској и Црној Гори ретко су насељена и изложена сталном притиску насељавања од стране других народа.

Економски српски народ је упропашћен, и то како на нивоу државе, тако и посматрано на нивоу појединаца.

Србија је економски уназађена у периоду транзиције из социјалистичког друштва у капиталистичко (из друштвеног власништва у приватно) и потпуно под утицајем страног капитала, с разрушеном структуром економије без развијених основних привредних грана (индустрија, пољопривреда), уз несразмерно учешће трговине и финансијског сектора. Овакво стање није одрживо на дуги рок и обим економије ће се на средњи рок прилагодити реалном сектору, али на нижем нивоу. Новобогаташи, тзв. „тајкуни“ успели су да у највећем делу легализују своје у транзицији стечено богатство и сада, може се слободно потврдити, имају одлучујући утицај у свим економско-финансијским структурама и у суштини једини су саговорник страном капиталу. Србија је ушла у фазу у којој формални у јавности приказиван политички утицај имају политичке партије, а стварно одлучујући политички фактор постали су домаћи богаташи. Постоји опасност да за будућност Србије буде кључан њихов политички договор са западноевропским и САД-политичарима и страним капиталом, а знамо да они немају никакву државничку-политичку или националну одговорност, већ само неограничену дрскост, безобзирност и незаситу жељу за увећањем својих „на српској муци и крви“ насталих богатстава.

Посматрано на нивоу појединаца, највећи део становништва Србије на крају периода транзиције припада најнижем социјалном слоју који не успева да задовољава ни основне животне потребе без јасне перспективе за скорији напредак а само веома мали број чине економски ботати појединци. Средњи слој готово и не постоји. Оваква социјална структура друштва која прати лошу структуру економије са слабим развојним перспективама у ближој будућности биће сталан извор социјалних притисака а могуће је и озбиљнијих социјалних потреса.

Наша је процена да ће Срби ван Србије који живе у другим државама – што због слабог националног осећаја, што због политике тих држава – на дуги рок бити изложени процесу асимилације у друге народе. Поред тога код њих је тежња за пресељење у Србију веома изражена и процеси имиграције у матичну државу биће дугорочни.  

Како зауставити ове негативне токове једно је од најтежих питања која се постављају пред политичку и интелектуалну елиту Србије као „матице“ свих Срба?  Може се рећи да је политичка елита у Србији одредила однос према Републици Српској као према другој држави српског народа, али има недефинисан однос према српском питању у независној Црној Гори и слаб, често и никакав, наступ у одбрани интереса српског народа у државама насталим од бивших југословенских република. Ни интелектуална елита, уопштено говорећи, изузимајући појединце и неке институције које немају значајну моћ утицаја, не предузима никакве активности које би могле зауставити наведене негативне тенденције. У овом времену једина институција која чврсто, непоколебљиво и трајно стоји на бранику српских националних интереса јесте Српска православна црква. Нажалост, као да су отуда и тако чести данашњи удари на њу у самој Србији и изван ње.

Биолошки, економски, политички и духовни опоровак српског народа, и уз претпоставку да га почну водити активне и одговорне политичке и интелектуалне елите, не може се очекивати у кратком року а питање је да ли је могућ и у наредних неколико деценија. А за почетак активности тада би могло бити и касно.

II

ДУГОРОЧНЕ ПЕРСПЕКТИВЕ НАШЕГ ЖИВЉЕЊА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

(Европска унија као наше окружење и као „мегадржава“)

Процеси глобализације а нарочито њихово убрзање после пада Берлинског зида 1989. године одредили су Европску унију као међународни правно-политички оквир у коме ће Срби живети у наредном веку, а могуће је и дугом, вишевековном периоду. Србија ће се сигурно у наредних десетак година друштвено-економски, правно, научно, култруно .... укључити у Европску унију.

У перспективи организација Европске уније ићи ће ка јачању суверенитета централних институција и слабљењу суверенитета националних држава чланица (захтеви за сарадњом регија из различитих држава, сарадња програмски сродних партија..). У централним институцијама ЕУ доминираће представници неколико великих народа (Немачка, Француска, Италија, Енглеска...) а мањи народи ће бити изложени сталним притисцима и отвориће се простори за њихову асимилацију од моћнијих.

Званично ЕУ биће устројена на принципу националне, верске и културне разноликости, али ће она ипак бити доминантно католичка с израженим утицајем Ватикана на њену свеукупну политику и неизбежно супростављена православној Русији и исламском свету преко граница с Турском. И у Европи организованој на овакав нови начин Србија ће и даље бити у граничном појасу великих култура: на истоку према исламском свету, а на западу и северу према католичким земљама.

Изградња јединственог европског тржишта појачаће притиске да се сви национални и локални интереси, укључујући националне културе, подреде том јединственом економском систему. Већ сада међународне корпорације не поштују национални суверенитет и у стању су да остварују своје интересе и противно жељама појединих мањих држава.

И поред постојања наведених притисака, мислимо да европске демократске традиције пружају сваком народу чија држава улази у Европску унију могућност да сачува свој национални и културни идентитет а да ли ће српски народ у томе успети, зависиће највише од напора који у то уложи и од политичке и интелектуалне елите чијем се вођству препусти.

Да бисмо у будућности опстали и трајали као народ у оваквом политичком, друштвеном и културно оквиру каква ће бити Европска унија, морамо имати јасне националне циљеве у свим областима нашег битисања и чврсто и упорно истрајавати на остварењу својих економских интереса.

На државно-политичком нивоу циљ би морао бити потпуна идејна усаглашеност да у будућности све државне акције морају бити руковођене начелом да је „Србија матична држава свих Срба“ и тај принцип мора да прожима све духовне, културне, економске и политичке пројекте који се финансирају из буџета. Србија и њени државници дужни су да такву улогу што пре преузму и да за остварење овог циља сносе историјску одговорност. Ово је основ поновног успостављања „националног достојанства“, поштовања сопствене државе од већине српског народа и буђење оптимизма код народа захваћеног апатијом и сиромаштвом.

Мора се направити реална процена о перспективама српског народа у суседним државама (Босни и Херцеговини и Црној Гори), везе овог дела српског народа преко регионалних пројеката морају се стално учвршћивати а ови пројекти финансијски помагати. Циљ мора бити потпуно национално јединство (духовно, културно, економско) са Србијом као матицом уз поштовање регулативе ЕУ која се односи на успостављање оваквих веза. По нашем мишљењу, у будућности оваквим активностима Срба у прилог иду акције Немачке државе које она већ више деценија вешто и истрајно спроводи у оним државама где у знатном броју живе Немци. Немачка је из разлога учвршћења веза са својим сународницима у другим државама успела да у ЕУ законодавство и регулативу угради „принцип регионалног повезивања“ народа и то користи као „алат“ за пружање подршке немачком народу у другим државама[1]. Али и Србија мора наступати са истим правним и социокултурним аргументима и исто тако бити истрајна као Немачка и отуда је корисно српску јавност упознати с оваквом праксом.

Исељенике у друге државе где се процењује да ће у средњем или дугом року бити асимиловани (Словенија, Хрватска, Македонија, Аустрија, Немачка, САД.....), нарочито млађу и средњу генерацију, треба на разне начине подстицати на повратак у Србију, односно Републику Српску и Црну Гору. За њихов повратак морају се редовно у буџету издвајати финансијска средства јер би њихов повратак у већем броју оснажио већ веома ослабљено биолошко биће српског народа.

Српски национални идентитет одређен је првенствено с неколико тачака-ослонаца: православљем с нашом особеношћу прослављања крсног имена, културно историјиским наслеђем, српским језиком и ћирилицом као писмом. У последњих 50-так година под притиском комунистичке идеологије и западног мондијализма све наведене тачке ослонца су готово потпуно урушене.

На духовном плану треба наставити подршку Српској православној цркви и истицати патријархалну српску здраву породицу као основ савремене породице. Оба ова елемента чврсто уградити у систем васпитања, образовања и школства све до академских студија.

Српској ћирилици се мора успоставити, у складу с праксом у целом напредном свету, природна улога јединог државног писма, баш како је и усвојено на референдуму у новом Уставу Србије.

Истицањем моралних вредности и принципа организације и рада као часних основа богаћења мора се што пре неутралисати деструктивно дејство транзиције на моралне вредности.

У медијима и култури упорно спроводити потпуно елиминисање трагове злосрећног југословенства и погубног комунизма.

Инсистирати на што чвршћим културним, економским и политичким везама с  Републиком Српском и на међународном плану стати у одбрану њене државности, а не остављати је, под изговором немешања у унутрашња питања других држава, саму пред притисцима Бошњака (често подржаних од Хрвата) и западних сила чији је циљ њено растакање.

Спречити даље ширење сепаратистичких идеја међу Србима у АП Војдовини јавним истицањем погубних последица „одвајања покрајинске администрације од Београда“ и упозорењем да се то врло лако може завршити исто као у случају „административних граница између република“ у бившој СФРЈ – разбијањем државе.

Циљ мора бити стварање друштвене климе у којој ће сваки Србин бити поносан на своју државу, као што је Немац, Мађар или Грк поносан на своју, а политичари на власти одговорни за савремену организацију државе, демократско уређење и економски опоравак.

Пошто биолошки српски народ не остварује ни своју просту репродукцију треба надлежну државну институцију обавезати да у најкраћем року изради стратегију биолошког опоравка народа и она мора бити максимално финансијски подржана од свих будућих влада. Неуспех овог пројекта на дуги рок може угрозити и сам опстанак српског народа иако то данас несавесним и неодговорним појединцима може звучати бесмислено.

На економском плану опоравак се, нажалост, неће остварити у скорије време без обзира на велику понуду „савремених модела развоја“ израђених према начелу „стручност изнад политике“ уколико се у кратком року не успостави принцип стварне одговорности Републичке владе за реализацију програма предочених јавности. Уколико јавност не буде истрајавала на захтеву за смену неуспешне владе, и даље ће економске активности Републичке владе бити подређене интересима домаћих богаташа и страног капитала, а не опоравку народне економије.

Решавање проблема сиромаштва великог броја људи и развој неразвијених подручја биће најбољи показатељи мере успешности будућих влада и одлучујуће ће утицати на положај и стабилност наше економије као дела ЕУ-економије.

III

СТРАТЕШКИ ЦИЉЕВИ ЈЕЗИЧКОГ ПЛАНИРАЊА

И ДРЖАВНО-ПОЛИТИЧКЕ МЕТОДЕ ЊЕГОВОГ СПРОВОЂЕЊА

Државни, политички, друштвени и културни оквир у коме се српски народ данас налази, а који смо описали и који се у ближој перспективни неће битније променити, као и уређење и амбијент Европске уније представљају, дугорочно посматрано, најзначајније факторе који ће утицати на српски језик и његов однос према суседним језицима. Имајући то у виду, тешко је проценити могућности утицаја једног квалитетног језичког планирања и сталне организоване акције на остварењу усвојених циљева на будући развој српског језика и ареал његовог простирања. Но, то никако није разлог да се такве активности истрајно не спроводе.  

Сви пројекти у науци, култури и образовању који се финансирају из буџета, било да се оставрују у матичној држави или у некој од регија нама суседних држава где Срби живе, морају уважавати начело да је „Србија матична држава свих Срба“. Разуме се, уз поштовање регулативе ЕУ.

Овај принцип да је „Србија матична држава свих Срба“ мора бити и окосница језичког планирања било да га спроводи држава или институције у области науке и културе а оно мора покривати сва подручја где наш народ живи.

Уставно-правни основ за утврђивање стратешких циљева језичког планирања представља Члан 10. став 1. Устава Републике Србије по коме „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Ово је други принцип који морају испоштовати политички представници српског народа у Србији без обзира на партијску припадност и све институције српске културе и појединци који у њима руководе и представљају их.

Један од стратешких циљева језичког планирања заснованог на ова два принципа мора бити постављање српског језика и ћириличког писма за стожер српске културе у 21. веку чиме би била изграђена непробојна брана свим покушајима „латинчења“ Срба и увлачења у процес унијаћења и чиме би се спречило претакање нашег народа у друге народе.

Другачије речено стратешки циљ јесте „ослобођење“ ћирилице од окупације хрватске латинице, односно увођење ћирилице у масовну примену у Срба чиме би се поновно успоставила прекинута стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета.

Уједно, на тај би се начин Србији као матичној држави свеукупног српског народа пружила могућност стварања једне духовне хоризонталне равни – „ћириличког простора“ који би се простирао и на подручја суседних држава у којима у знатном броју живе Срби. На тај начин јасно би се разграничио српски културни простор у односу на хрватски и политичком вољом великих сила новоуспостављени бошњачки а ојачао осећај српства у Црној Гори.

Ово би био први стратешки циљ језичког планирања.

Шта се то значајно у вези са српским језиком и писмом десило проглашњењем новог Устава Србије 8. новембра 2006. године?

У српском језику успостављено је једноазбучје с ћирилицом као писмом, како је било у претходних хиљаду година писмености у Срба све до 1954. После више од пола века протеривања и потискивања у периоду комунистичке диктатуре ћирилица је поново једино српско писмо, како се то питање решава у свим престижним језицима и народима.

У Уставу Републике Србије поглавље „Језик и писмо“ има само један члан (Члан 10) са два става.

Чланом 10. ставом 1. који гласи „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ регулисана је службена употреба језика и писма у Србији као држави и уједно је регулисана службена употреба језика и писма српског народа као државотворног (Преамбула Устава Републике Србије и његов Члан 1). Овај став има двоструку уставноправну улогу: у једној је регулисано питање службене употребе језика и писма државе Србије а у другој питање језика и писма српског народа. Утврђено је да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, и то у обе уставноправне улоге. Предмет регулисања су службени језик и писмо којим се он пише. Овај Став је императиван, могућа је његова директна примена у правној пракси и за српски језик је, попут свих престижних језика у свету, везано и именовано једно писмо – ћириличко.

Чланом 10. ставом 2. који гласи „Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“  регулисана су права припадника националних мањина на службену употребу њихових језика и њихових писама. Овим ставом регулисана је службена употреба других језика и писама осим српског језика и писма.  Предмет регулисања су службени језик и писмо којим се он пише за све националне мањине које живе у Србији. Овај Став није императиван, није могућа његова директна примена у правној пракси, већ само преко законске регулативе (Питање права националних мањина на службену употребу свог језика и свог писма и није предмет ове расправе).

Да је уставотворац у Члану 10. ставу 1. Устава Републике Србије изричито и као једно писмо српског језика одредио ћириличко писмо, види се из поређења Члана 8. става 1. Устава Републике Србије  из 1990. који гласи "У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом“ који је познавао за један језик тада „српскохрватски“ два писма (ћириличко и латиничко) са Чланом 10. ставом 1. важећег Устава Републике Србије који гласи „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ који познаје за један језик једно писмо (српски језик и само ћириличко писмо). На тај начин Устав Србије уасагласио је решење питања писма с праксом целе европске породице народа и свега престижног света.

С научног и лингвистичког аспекта нови Устав Србије је правно утврдио неопходан „развод српскохрватског језичког брака“ између Срба и Хрвата, односно напуштен је двоазбучни српскохрватски и замењен једноазбучним српским језиком. У Уставу Србије се језик српског народа поново именује као српски, како га је обичан народ све време и називао а Хрватима је враћена латиницу коју су они унели у „српскохрватски језички брак“ који је отишао у историју заједно с комунизмом (заједно су живели и заједно отишли у историју). Сви правописи и правописни приручници који прописују двоазбучје у српском језику противуставни су и морали су бити усклађени с Уставом Репбулике Србије до 31.12.2008. године (рок прописан Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије).

Хрвати су овај „развод српскохрватског језичког брака“ самовољно озваничили још у свом првом посткомунистичком Уставу из 1990. Они из државног буџета финансирају нормирање хрватског стандардног језика и јасно су одредили стратешке циљеве језичког планирања. Одлуком „ministra znanosti,, obrazovanja i športa“ основали су „Vijeće za normu hrvatskoga standardnog jezika“ које је између осталог задужено и да води „skrb o mjestu i ulozi hrvatskoga standardnog jezika s obzirom na proces integracije Republike Hrvatske u Europsku uniju“.

А у Србији у научним институцијама и филолошким факултетима још се брани давно мртав концепт „српскохрватског језика“ кроз покушаје наставка рада на пропалом пројекту израде речника српскохрватског језика (Одељење језика и књижевности САНУ) и покушаје задржавања у правопису двоазбучја и латинице (Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике при Одбору), и обоје, супротно највишем правном акту државе – Уставу Републике Србије. Наставак финасирања ових пројеката је после доношења новог Устава по својој суштини ненаменско трошење буџетских средстава јер је немогуће усвајање буџета за намене супротне Уставу. Наставак оваквих пројеката је могућ с аспекта историје језика и писама само у сарадњи са Хрватима, ако су они заинтересовани за српскохрватски језик и очување њихове латинице у Србији, и то само по принципу заједничког финансирања.

Ови покушаји показују колико су само у Србији још увек јаки утицаји југословенства и комунизма, с једне стране, и колико је озбиљно нарушен наш национални, културни и језички идентитет с друге.

У ближој а, вероватно, и даљој будућности развој српског језика ићи ће истим током као и до сада, али се наша култура у погледу писма које се користи удаљила са свог хиљадугодишњег правца, односно ћирилицу је заменила хрватском латиницом с тенденцијом потпуног потискивања српског миленијумског писма. Члан 10. став 1. Устава Републике Србије је најчвршћа брана која је зауставила ове наопаке и недопустиве процесе а обавеза је ове генерације да учини све могуће напоре како би се у српску културу вратила ћирилица, и то у масовну употребу у народу. Аргумент да би ово било „насиље над идентитетом 90 одсто грађана Србије“[2] најобичнија је неокомунистичка замена тезе јер је насиље над идентитетом српског народа извршено кад је комунистичком принудом ћирилица избацивана, а латиница пропагирана, а храбрих који би то зауставили тада очигледно није било у довољном броју јер је већина њих протерана из земље или су морали побећи да не би били убијени.

Српска култура припада оном ареалу где су Грчка, Бугарска, Украјина и Русија, односно културама православља и ћириличких писама а насиље над идентитетом је, у ствари, сваки покушај да се Срби из овог културног корпуса истргну.

Чињеница да и две године после доношења новог Устава Србије нема јавног и бројног ангажовања истакнутих српских лингвиста за враћање једноазбучју, већ има прилично бројног опирања овом процесу које иде преко захтева за измену ове уставне одредбе чак до отворене најаве кршења Устава изгледа разоткрива разочарење једног прилично великог броја наших лингвиста што нисмо наставили у правцу који је у 14. веку у Пољској завршио преласком на латиницу.

Но изгледа да смо овог пута донели праву одлуку уз по Србе срећан склоп унутрашњих политичких околности у времену доношења новог Устава Србије.

По нашем мишљењу, истрајан рад на стандардизацији српског језика, са оба његова изговора (екавским и ијекавским) и ћирилицом као писмом на једном широко распротрањеном штокавском говорном подручју сигурно би светској научној јавности стално указивао на чињенице да су „бошњачки“ и „црногорски“, језици уведени политичким актима, а да је хрватски у суштини присвојени новоштокавски дијалект српског језика ијекавског изговора. Штокавски говор би се трајно одредио као говор српског народа.

Ово би, по нашем мишљењу, био други стратешки циљ језичког планирања.

Службена употреба ћирилице као писма српског језика у администрацији Европске уније као заједнице народа и култура обезбедила би Србима и Србији препознатљивост нашег језика и културе као стожера очувања националног идентитета у будућности, што је трећи и обједињујући стратешки циљ језичког планирња.

У свакој историји, па и у историји језика после неког временског протока увек се разоткрива суштина дешавања и праве намере свих учесника у неким дешавањима, тако да ће будуће генерације историчара српског језика и писма вероватно о данашњим дешавањима много боље судити.

Правна последица овог догађаја (проглашњења новог Устава Србије) јесте да су српски језик и ћириличко писмо у службеној и јавној употреби на њеној територији, да је обавезна њихова употреба у наведеним областима уз подразумевајуће право националних мањина на употребу својих језика и писама у складу са законом (прихваћена међународна обавезе) и изузимање из приватне области појединаца (обезбеђење основних људских права и слобода).

IV

ОБАВЕЗНОСТ И ПОДРУЧЈА ПРИМЕНЕ ЧЛАНА 10. СТАВА 1. УСТАВА СРБИЈЕ

О СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЧКОГ ПИСМА

Примена Устава у свакој земљи је обавезна и начелно утврђена у том правном акту. С друге стране, примена устава у правној пракси мера је демократије у одређеној земљи и мера квалитета и стабилности правног поретка те земље.

Подручје примене неке уставне одредбе одређено је самом том одредбом, осталим одредбама устава, законском регулативом, уставноправном праксом одређене земље и упоредним правом.

Ови општи принципи уставног права важе и за примену Члана 10. става 1. Устава Србије о службеној употреби српског језика и ћириличког писма.

Примена члана 10. става 1. Устава Србије значи да српски језик и ћириличко писмо морају у свом раду да користе сви државни органи, органи аутономних покрајина, градова и општина;  установе, предузећа и друге организације кад врше јавна овлашћења; јавна предузећа и јавне службе; предузећа, друге организација и предузетници када обављају делатности од јавног и општег интереса;  установе предшколског, основног, средњег и високог образовања као и друге образовне организације; телевизије и јавна гласила (штампана и електронска) која су у већинском власништву или под контролом државе, као и све научне, научноистраживачке и културне институције која су у већинском власништву или под контролом државе и то су подручја примене.

Под употребом писма службеног језика подразумева се употреба писма у руком писаним документима, штампаним и куцаним документима (папирним документима) и електронским документима као и употреба писма у сајбер простору.

Подручја примене службеног језика и писма се у упоредном праву и код нас детаљније регулишу законом.

Корисно би било при доношењу закона и детаљном регулисању подручја службене примене српског језика и ћириличког писма консултовати законску регулативу и правну праксу православних земаља Русије, Грчке, Бугарске...

Примена Члана 10. става 1. Устава Србије значи напуштање српскохрватског језика и двоазбучности (примена ћирилице и латинице) а како је било у периоду од 1974. до 2006. године.

Тумачење да се двоазбучност напушта само у службеној и јавној употреби, а не и у језичкој пракси је „правни изум“ наших лингвиста јер несагласност између службене и јавне употребе и језичке праксе не постоји ни у једној јединој европској или престижној светској земљи.

У свим европским земљама у установама предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и у институцијама науке и културе примењује се службени језик и писмо уз право етничких заједница (националних мањина) на употребу свог језика и писма у складу с међународним актима којима је то регулисано.

Српскохрватски језик са два писма је после 2006. године само једна од тема у историји језика а свака његова службена и јавна употреба, као и убацивање двоазбучја у правопис српског језика и употреба хрватске латинице као некаквог назовиписма српског језика противуставне су радње које подлежу санкцијама предвиђеним у нашем правном систему за такве радње, с напоменом да се овде не разматра језик и писмо у приватној сфери појединаца и права националних мањина на употребу својих језика и писама.

Сасвим је сигурно да уставноправни систем од одговорности за кршење Устава Србије не изузима српске лингвисте без обзира на то, да ли су они са „научним заслугама“ или су само „запослени у научним институцијама“.

Одговорност државних чиновника за кршење Устава и закона у демократским системима поред законом предвиђених санкција, подразумева и губитак посла у државним органима, организацијама или установама где је држава власник.

Хрватска латиница је и правно гледано и с лингвистичког аспекта писмо Хрвата као националне мањине, што је наша држава обавезна да им обезбеди а Хрватска има право да то тражи у складу с начелом реципроцитета. Колико ће Срба и даље употребљавати хрватску латиницу у приватном животу је ствар сваког од њих појединачно и то је питање ван службене и јавне употребе.

Прошло је већ више од две године од доношења новог Устава Србије, а уставна одредба о службеној употреби српског језика и ћирилице масовно се крши, закон којим се ова одредба детаљније разрађује није донет, владајућа политичка већина у Скупштини АП Војводине упутила је Скупштини Србије Предлог статута АПВ у коме се предлаже сепарација у државној администрацији кроз употребу неуставног „латиничниог писма српског језика“ у предложенонм Члану 26. Статута и тиме се у Војводини озваничава и наставља недопсутива окупација српског језика латиничким хрватским писмом из времена комунистичке аутономије, у многим медијима се спроводи пропаганда против ћирилице и извршна власт у АПВ, у ствари, и без одобрења у Скупштини Србије, наставља да чини насиље над Србима и српским језиком.

Колики је значај писма у нашем језику види се по томе што су сепаратисти у Војводини проценили да ће сепарацијом по питању писма одвојити културу српског народа северно од Дунава с дугорочном намером прикључења некој новој Средњој Европи[3] и такву одредбу унели у Предлог статута АПВ. Њихов аргумент је исти као и аргумент „великих српских лингвиста“ да и у српском, као и у српскохрватском језику, постоји двоазбучност јер то показује језичка пракса.

Истина је другачија – Уставом Србије из 2006. у наш језик је враћено преткомунистичко практично и са светском престижном праксом усклађено једноазбучје, а то што Срби масовно користе хрватску латиницу и то што многи српски лингвисти још „српскохрватски“ говоре и пишу питање је нашег националног достојанства, а искрено речено и личног достојанства и нехајности сваког оног Србина који тако поступа.

Питање примене уставне одредбе о ћирилици као једином српском писму јесте питање од највећег националног значаја, по нашем мишљењу – ништа мање важно од неизоставног очувања Косова и Метохије у саставу Србије, или од опстанка Републике Српске и опстанка српства у Црној Гори.

Извршавање ове уставне обавезе од стране државника и лингвиста и одвијање процеса повратака Срба употреби ћирилице биће најбољи показатељи брисања последица по нашу духовност погубне комунистичке идеје која је пет деценија просто харала Србијом. Уједно, то ће на најважнијем примеру показати и колико је политичка и интелектуална елита дорасла проблемима које је ово време Србима донело,  колика је наша национална снага и шта ћемо ми то оставити у наслеђе потомцима – које територије и какву културу.

V

ЈЕДАН НЕУСПЕО ПОКУШАЈ ЈЕЗИЧКОГ ПЛАНИРАЊА

У ВРЕМЕ РАСПАДА ЈЕЗИЧКОГ ЗАЈЕДНИШТВА С ХРВАТИМА

Као што се српско политичко вођство није снашло у периоду распада бивше Југославије јер није разумело последице тог чина и није предвидело будућа политичка догађања, исто тако ни српски лингвисти нису 1992. схватили утицај тих догађаја на српски духовни простор и нашу културу и при језичком разлазу с Хрватима предузимали су акције без утврђивања стратешких дугорочних циљева језичке политике те се само после десетак година показало да су учињени огромни пропусти и изгубљено драгоцено време.

Тек пет година после распада Југославије у Београду је 12. децембра 1997. године, на предлог председника трију академија и Матице српске, основан Одбор за стандардизацију српског језика (Одбор) чију су чланови: Српска академија наука и уметности (САНУ), Црногорска академија наука и умјетности (ЦАНУ) и Академија наука и умјетности Републике Српске (АНУРС), Матица српска, Институт за српски језик у Београду, филолошки факултети у Београду и Приштини и филозофски факултети у Новом Саду, Никшићу, Нишу, Српском Сарајеву и Бањој Луци, као и Универзитет у Крагујевцу и Српска књижевна задруга у Београду. Сматрало се да је то најбољи институционални оквир за одговор на потребе за обједињавањем стручњака за српски језик и институција које се научно баве српским језиком на целокупном његовом говорном простору и потребе за језичким планирањем које би водило одговарајућој језичкој политици и пракси изазваној политичким променама у држави и међународном окружењу.

У Споразуму о оснивању Одбора утврђени су следећи његови циљеви

– обједињавање људи од науке и струке као и њихових институција на целокупном говорном  простору српског језика како би програми истраживања стандарднојезичке и комуникацијске  проблематике били што плодотворнији;

– систематско нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором, свеобухватно и у појединостима, и израда одговарајућих докумената и приручника, као и доношење аката који би обезбеђивали проходност меродавних иновација у нормативистици и језичкој пракси;

– доприношење међународној сарадњи домаћих институција и стручних појединаца са странима и уклапању српског језика и србистике у међународне пројекте и стандарде, терминолошке, комуникацијске и информатичке, а, када је неопходно, и оглашавање у међународним форумима, агенцијама и институцијама;

– унапређивање сарадње с државним органима како би србистика, и материјално, и кадровски, и програмски, могла јачати и оспособљавати се за адекватно реаговање на нове изазове, процесе и програме који се, и зависно од технолошких (р)еволуција и независно од њих, намећу или се могу наметати на домаћој и међународној сцени.

Организација Одбора није била чврста – није имао статус правног лица, стручно-административне послове за Одбор обавља Институт за српски језик у Београду који сноси и највећи део трошкова а рад се одвија преко пленума и комисија. Одбор доноси одлуке, ставове, мишљења, препоруке, саопштења, реаговања и исправке с намером да утиче на побољшање јавне речи у свим регистрима и подрегистрима (стиловима и подстиловима) стандардног језика.

Споразумом је предвиђено да о свом раду и његовим резултатима Одбор обавештава надлежне државне органе (министарства СРЈ, Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске). Представници тих органа, или једнога од њих који одреди надлежна влада, могу присуствовати седницама Одбора и учествовати у његовом раду, јер језичка стандардизација није само лингвистички него је и најшири друштвени, социокултурни и цивилизацијски процес.

На другој седници Одбора, 12. јануара 1998. године усвојен је Програм рада
Одбора у коме је предвиђено да се:

– прати и подстиче рад комисија и успостављање чвршћих програмских и радних веза с оснивачима

– прати и подстиче рад на хитном остваривању библиографских пројеката, укључујући и онај свеобухватни (компјутерски)

– прати и подстиче рад на већ прихваћеним капиталним пројектима (две синтаксе, творба речи, фонологија, једнотомни речник, обратни речник, двојезични речници, заокруживање правописног комплекса)

– настоји наћи радно језгро и за непокривене капиталне пројекте (морфологија, акценатски речник и др.)

– очекује да се сваки члан бар једном годишње огласи у двама часописима који се баве (и) нормативистиком (Наш језик и Језик данас)

– од својих чланова који раде у настави Одбор очекује да мотивишу студенте за проучавање нормативних питања и њихово укључивање у нормативистички рад како би се подигао стандардолошки и језикословни подмладак са намером оспособљавања за одговаре на стандардолошке изазове. У те изазове спада и продор најмоћнијег светског језика (lingua franca), енглеског, у све поре планетарног па и нашег живота на говорном простору српског језика. Тај нас изазов обавезује и на што боље познавање тог језика, али и на заштиту српског језика;

– од својих чланова и чланова комисија очекује се да допринесу неопходном терминолошком разграничењу (језички стандард/стандардни језик: језик књижевности / књижевни језик : супстандардни језички израз[и]: дијалекти)

– неће се бавити никаквим укидањем, већ само сређивањем и уређивањем српскога стандардног језика са оба његова изговора (екавица и ијекавица) и оба његова писма (ћирилица и латиница).

– очекује се од својих чланова и чланова комисија да у својим установама и изван њих доприносе атмосфери сарадње, разумевања, толеранције и саборности, без обзира на атмосферу на друштвеном макроплану и у друштвеним микројединицама. Одбор не може битно утицати на развој друштвених прилика, често обележених острашћеношћу и несаборношћу наших људи, али понешто може и мора утицати, и то у правцу који призива слогу, а не потпирује сукобе. Стварање боље атмосфере само је по себи програмски задатак првог реда:

– настојаће се да изван видног поља Одбора не остану ни језички проблеми делова нашег народа у старој и новој дијаспори.

Одбор је са својим радом упознавао јавност а осам година од оснивања објављују се све дотадашње одлуке Одбора уз још неколико радова наших познатих лингвиста и том приликом приређивачи изражавају очекивања да ће то „допринети подизању и унапређивању не баш завидног нивоа наше језичке културе“ и очекивања „од свих чланова Одбора и његових комисија, као и сваког другог добронамерног појединца, да се заложе за што успешнији рад Одбора и убудуће кака би се могло спроводити организовано језичко планирање и остварити адекватна језичка политика у пракси“ [4].

Прошло је ево већ више од 10 година од оснивања Одбора а стање српског језика и писма на почетку 21. века приказано у раду Предрага Пипера[5], са којим приказом се потпуно слажемо, тако је лоше да се поставља питање какво смо то „језичко планирање“ имали, односно да ли смо га уопште имали, а „језичку политику у пракси“ сигурно нисмо ни имали што само стање језика и писма показује. Смањена је територија на којој се српски језик говори и смањен је број говорних представника српског језика, појавили су се „бошњачки“ и „црногорски језик“ који су лингвистички посматрано огранци српског језика а политичком вољом се именују као посебни језици, у Хрватској и Босни и Херцеговини и Црној Гори  постоје стални притисци ка потискивању српског језика и српске ћирилице чиме се део нашег народа асимилује у друге народе, лингвисти српског говорног подручја су нејединствени а потребна нам је слога већа него икад.

Овако лоше стање српског језика и писма на почетку 21. века показује да рад Одбора није дао очекиване резултате а по нашем мишљењу није их ни могао дати јер су његов Програм рада и циљеви у суштини остали на позицијама српскохрватског језика и двоазбучја. Одбор се није вратио хиљадугодишњој вертикали у српском језику и његова „стандардизација“ је наставак оне из претходних деценија, односно стандардизација српскохрватског језика само сада под формалним називом „српски“. Хрвати су већ више деценија развијали свој посебан језички стандард и 1990. га само државно-правно потврдили као свој у међународним научним и политичким институцијама. Што се тиче двоазбучја, Одбор чак у свом Програму рада наводи да се неће „бавити никаквим укидањем, већ само сређивањем и уређивањем српскога стандардног језика са оба његова изговора (екавица и ијекавица) и оба његова писма (ћирилица и латиница)“ уместо да као један од својих главних циљева постави враћање једноазбучја у српски језик са ћирилицом као писмом.  Зар је могуће да су чланови Одбора заборавили да је хрватска (Гајева) латиница у језичку праксу српског народа уведена политичком принудом у време комунистичке диктатуре Јосипа Броза а по животним годинама већина су сведоци тог процеса?[6]

Да ли можда не постоји храброст да се јасно одреди ћирилица као једино српско писмо из страха од оптужби за спровођење „великосрпске идеологије“? Зар се још нисмо ослободили страха од политикантског етикетирња у стилу аустроугарских намештеника и комунистичких политкомесара?

Или су трагови југословенске и комунистичке идеје у нас још толико јаки а „чојство и јунаштво“ и свако национално достојанство „затворено“ у епским делима о којима се потомцима у јавним медијима са спрдњом говори? Да ли је разлог за овакво стање српског језика и писма на почетку 21. века то што су српски лингвисти од почетка периода комунизма у Југославији својим ћутањем у суштини свесно подржавали процесе продирања латинице у српски културни простор и што су наставили таква поступања и после пада комунизма и обнове демократије у Срба? Да ли још и данас живи идеја да Срби треба да напусте своју ћирилицу и пређу на латиницу зарад „уважавања културних и демократских вредности европске традиције“?

Или смо ми Срби изгубили духовну снагу и поклекли под утицајима западне католичке културе и масовно се одричући ћирилице, уз истовремено ширење атеизма, сада смо „спремни“ за почетак унијаћења?

Да ли ови процеси већ сада започињу у Црној Гори где се први пут у историји законом уводи латиница у употребу – да ли се то понављају процеси који су се дешавали у Боки Которској пре неколико векова?

Овим питањима мораће се позабавити наши историчари јер ако се не открију прави узроци оваквог стања неће се моћи наћи ни права решења за заустављање наведених негативних трендова.

VI

ПРОБЛЕМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ДАНАС

Суштину проблема српског језика данас најбоље је дао Павле Ивић када каже „Догађаји који су започели 1991. године и који су довели до распарчавања Југославије, а с њом и ареала употребе српскохрватског језика, само су незнатно утицали на структуру и супстанцу стандардног језика којим се служе Срби. Много су важније промене које се тичу имена језика и алфабета којим се он пише.“[7]

Сва друга питања и проблеми биће много лакше решавани ако се на ова два круцијална питања да исправан одговор и потом трајно у државној и лингвистичкој пракси спроводи јасна и чврста језичка политика.

Па да онда прво укратко нешто кажемо о та два проблема: имену нашег језика и алфабету којим се он пише.

О имену нашег језика

Највероватније је да кад смо у давној прошлости добили своје национално српско име, тад смо и свој језик српским назвали. Надамо се да нико не спори да смо од почетка писмености па до 1918, негде око хиљаду година, наш језик једино српским називали.

Прво разводњавање јасног поимања имена српског језика као националног језика Срба најавио је Бечки књижевни договор 1850. године између представника српских, хрватских и словеначких књижевника који Словенци практично нису никад ни спроводили. Но пресудне политичке одлуке донете су приликом стварања Југославије када је створен концепт о истом народу са три различита имена (Срби, Хрвати, Словенци) чији је језик означен као српско-хрватско-словеначки (устави из 1921. и 1931.).[8]

У пракси са Словенцима никаквог језичког јединства није било и они су остали верни свом кајкавском дијалекту.

Хрвати су крајем 19. века почели напуштати свој чакавски и свој кајкавски дијалект и прелазити на новоштокавски дијалекат који је Бечким договором прихваћен као основ заједничког књижевног језика. Од настанка Југославије у нашу језичку праксу уводи се назив „српскохрватски језик“, или кратко време „хрватскосрпски“. Хрвати су овај израз кратко време употребљавали, а онда су се вратили на свој назив „хрватски или српски“, да би од доношења „Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskoga jezika“ већ 1967. (Deklaracija) свој језички стандард развијали потпуно независно. Од Устава из 1990. за назив језика употребљавају искључиво израз „хрватски језик“.

Хрвати су све активности на изради српскохрватског (хрватскосрпског) речника прекинули још 1967. у време доношења Deklaracije.[9]

Франц Миклошић, један од највећих словенских филолога, утврдио је да су чакавски и штокавски два посебна језика и да Хрвати говоре чакавским, а Срби штокавским. Овај став и данас прихвата већина наших лингвиста.[10]

„Зато је српскохрватски, у ствари, био сам лоша и неадекватна сложеница за српски који су говорили и Хрвати. Прихвативши српски као свој језик кварили су га и преиначавали да би га коначно присвојили и назвали хрватским. Из једне друге реалније перспективе, штокавски говор губи своју дотадашњу дијалекатску ознаку, јер је говор српског језика и као такав је основ српске културе без обзира на то да ли се ради о староштокавском или новоштокавском. У том смислу српскохрватски може бити само назив за штокавско-чакавски речник.“ [11]

Ако је све овако, онда је наш највећи национални интерес да свој језик зовемо српским као што смо га и вековима називали а своје речнике – „српским речницима“.

Уставном одредбом о српском језику и ћириличком писму као језику и писму српског народа и његове државе исправљене су велике грешке из периода југословенства  и комунизма када смо хрватско присвајање нашег језика сами прикрили мењајући назив свог језика у српскохрватски а наше преузимање њиховог писма (Гајеве латинице) свима обзнанили масовно се одричући свог вишевековног писма – ћирилице.

Код нас се и после доношења Устава Србије 2006. године током 2008. и 2009. секретар Одељења језика и књижевности и нови председник Одбора залажу за наставак рада на Речнику српскохрватскога књижевног и народног језика, као да су њихова овлашћења и они лично изнад Устава.

У Хрватској је свако ангажовање или било какав рад у вези с хрватскосрпским („хрватским или српским“) језиком кажњив и „Vijeće za normu hrvatskoga standardnog jezika“ задужено је да упозорава „na primjere nepoštovanja ustavne odredbe o hrvatskom kao službenom jeziku u Republici Hrvatskoj“ а санкције одређује „ministratvo znanosti, obrazovanja i športa“. Њихови лингвисти, за разлику од наших, свој Устав и закон поштују и спроводе.

На основу увида у литературу о историји нашег језика и писма сматрамо да је неспорно да је појам „српскохрватски језик“ ушао у нашу науку о језику и језичку праксу у периоду Краљевине СХС и Краљевине Југославије.

Увидом у уставноправну регулативу те државе утврдили смо да појам српскохрватског језика није тада коришћен.

Но у тој првој Југославији је још задржана разлика у погледу писама – ћирилица је сматрана српским, а латиница хрватским писмом о чему ћемо после нешто више рећи.

О алфабету којим се наш језик пише

Од појаве писмености у Срба у средњем веку и у српским државама Немањића државни (службени) језик био је српски и ћириличко писмо у ортографској форми тог времена.

У неким периодима петoвековне турске окупације српских земаља као друго званично писмо поред турског коришћена је и српска ћирилица.

У Хабсбуршкој монархији на подручјима где су живели Срби њима су тадашње власти као етничкој мањинској заједници у неким периодима дозвољавале службену употребу српског језика и ћирилице.

У периоду постојања Војводства Србије и Тамишког Баната (18. 11. 1849 – 1860) као аутономне јединице у Хабсбуршкој монархији на њеној територији у службеној употреби је српски језик и ћириличко писмо. Та аутономна јединица је обухватала данашњу Бачку и Банат, и мање делове Срема и Источне Славоније.

Од 1804. године, тј. од времена Карађорђевог устанка па све до стварања Југославије 1918. у Кнежевини, касније Краљевини Србији државни (службени) језик је српски и ћириличко писмо.

Исто тако и у Књажевини, касније Краљевини Црној Гори све време државни (службени) језик је српски и ћириличко писмо.

Од 1918. до 1941. у Краљевини Југославији службени језик је српско-хрватско-словеначки. То није био језик састављен од три различита језика, већ је идентичан језик сваког од та три народа. У пракси словеначки језик је био у службеној употреби само у Дравској бановини. У осталим бановинама Краљевине Југославије све власти, сва надлештва, све државне установе, сва јавноправна тела и њихове установе примењивале су „српско-хрватски-словеначки“ језик тако што су за српски језик употребљавале ћириличко, а за хрватски латиничко писмо. Материју службене употребе језика Устав је регулисао искључиво и непосредно.  Према законодавству о чиновницима приликом полагања државног стручног испита државни службеници су морали показати да добро владају државним језиком (Правила П. Бр. 46562 од 30. септембра 1931 – за ресор Министарства просвете).

У Краљевини Југославији само када су установљаване повластице у корист каквог другог (мањинског) језика, то је регулисано законом. То је урађено озакоњењем једног међународног уговора, односно Привременим законом од 10. маја 1920. о Уговору између главних сила савезничких и удружених и Државе Срба, Хрвата и Словенаца потписаном у Сен-Жермен-ан-Леу 10. септембра 1919.

Значи, од настанка првих српских држава у средњем веку и касније у кнежевинама и краљевинама Србији и Црној Гори до 1918. у државној/службеној употреби једино су српски језик и ћириличко писмо. Потом у Краљевини СХС и Југославији  све до 1941. за службени српски језик такође се употребљава само ћирилица.

Исто тако, од средњег века па до 1941. године  друге државе у којима су Срби живели као мањина ако су им давале право на коришћење свог језика као службеног, као писмо су наводили ћирилицу.

У Српској православној цркви од почетка њене аутокефалности 1219. године па до данас у службеној употреби је увек и једино српски језик и ћириличко писмо.

Да бисмо оповргли тврдње о продору латинице међу Србе још у Краљевини Југославији, размотрићемо службену, јавну и приватну употребу ћирилице међу Србима у то време према тадашњој подели на бановине.

У Вардарској, Моравској, Зетској, Дунавској бановини и Управи Града Београда сва државна администрација је вођена искључиво на ћирилици о чему докази постоје у државним и локалним историјским архивама. Од основног па до високог образовања школовање је било на ћирилици (из тог периода имамо сачуване уџбенике, научне радове...)  па су све генерације рођене између два светска рата кроз цео свој живот користиле ћирилицу а тако је и код оних од њих који су и данас живи. Дневне новине, часописи и књиге штампани су највећим делом ћирилицом а само у веома ретким случајевима латиницом, и то од стране левичара и комуниста. Скоро сви тада писмени Срби на наведеном подручју писали су искључиво ћирилицом, латиницу нису ни знали, што би се по систему узорка могло и проверити увидом о архивску грађу.

Пре него што пређемо на писмо у Дринској и Врбаској Бановини, да прво укратко нешто кажемо о језику и писму у Босни и Херцеговини у време Аустро-угарске анексије 1878-1914. О томе је најдетаљније писао Џевад Јузбашић и за сврхе овог рада сасвим је довољно да се на његов рад позовемо. Одмах после анексије БиХ од Аустро-Угарске 1878. из државне администрације почело је избацивање турског језика и писма и његова замена немачким језиком и писмом. Овај покушај није успео, турски језик је потиснут, али је немачки језик коришћен само за комуникацију с органима Монархије а унутар БиХ у раду са странкама коришћен је језик којим је говорило становништво који је називан „босански језик“, „земаљски језик“, „хрватско-српски“ или „српско-хрватски. У време управе Бењамина Калаја званичан назив је „босански језик“ јер је он овом термину давао посебан политички значај у намери да сузбије хрватски и српски национални покрет.[12]

Под притиском чиновника који су у знатном броју у БиХ дошли из Хрватске почело је потискивање ћириличког писма иако је оно за време турске управе било у званичној употреби паралелно са турским језиком и писмом и 1879. године је прописима за службени језик уведен хрватски а службено писмо је само латиница. Реакција Срба је била жестока и већ 1880. године одбачен је назив «хрватски језик» и замењен са изразом «земаљски језик» и уједно је  ћирилица начелно изједначена с латиницом а наредбама Земаљске владе у школе је уведена обавеза учења оба писма и њихова начелна равноправност. Иако се почело штампање Гласника закона и наредби и на ћирилици,  у унутрашњој службеној употреби и даље је било могуће примењивати само латиницу, што су многе локалне власти често и радиле. Срби су стално инсистирали на осигурању потпуне равноправности ћирилице и латинице и о овоме отварали расправе у Сабору БиХ. [13]

Наредбом владе БиХ од 4. 10. 1907. одређено је да се свуда користи назив „српско-хрватски језик“.

Срби су тада чинили више од 50% становништва БиХ и били су чврсти у одбрани својих права на коришћење ћирилице. Они су ћирилицу сматрали српским писмом а латиницу хрватским, како и јесте.

Разборитост и јасно схватање тадашњих Срба у БиХ да је латиница хрватско писмо и њихово упорно опирање њеном натурању од аустроугарских власти и хрватских чиновника је за дивљење и најбоље разобличује и показује срамно понашање данашњих лингвиста који српској јавности протурају лажну тезу да је латиница српско писмо.

Расправе о језику, односно о употреби ћирилице и латинице, у БиХ су се заоштриле у периоду од 1910. до 1913. и завршене су доношењем Закона о уређивању званичног и наставног језика у Босни и Херцеговини на другој седници Сабора Босне и Херцеговине одржане 30. децембра 1913. у Сарајеву. По овом закону у БиХ назив језика је српско-хрватски а оба писма, ћирилица и латиница, равноправна су и треба их употребљавати заједно. Овакав третман језик и писма су имали и у правописима који су коришћени у БиХ.[14]

Дринска и Врбаска бановина обухватале су највећи део данашње Босне и Херцеговине. Дринска бановина једним делом се простирала и на подручје данашње Србије, док је Приморска бановина обухватала и већи део Херцеговине.

Одмах по ослобођењу и стварању Краљевине СХС на подручју Дринске и Врбаске бановине не само да је задржана равноправност ћирилице и латинице из периода аустроугарске окупације већ су Срби искористили прилику и где год су могли, користили су искључиво ћирилицу, поготову у местима где су чинили апсолутну већину.

Приказ употребе ћирилице у наведеним бановинама обухвата највећи део терирорија на којима су Срби живели и показује да је неистинита тврдња да је латиница међу Србима масовно употребљавана и за Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Овај закључак не може довести у питање стање у Савској бановини (данас је то територија Хрватске) где су Срби ипак нешто чешће него у другим крајевима користили латиницу.

Према процени Данила Живаљевића на основу статистике становништва Краљевине Југославије „статистика непобитно утврђује, да се од Срба, Хрвата и Словенаца ћирилицом служе око 70%, а латиницом једва 30%“.[15]

Према једном библиографском прегледу српске штампе за период 1915-1945. године 98% наслова српске периодике је било на ћирилици.[16]

Наведени подаци показују да су нетачне тврдње неких лингвиста из периода комунистичке Југославије да је латиница масовно коришћена у Срба још у Краљевини Југославији[17].  Подаци показују и да је нетачно да је латиница икад била везана уз српски језик – увек само и једино уз српскохрватски. У периоду од Устава из 1990. до Устава из 2006. у уставноправном систему постоји српскохрватски језик а наши лингвисти су били «напреднији» па су наш језик поново почели звати српски, што је одувек и био али су «заборавили» да Хрватима врате латиницу и задржали су је у правописима.

Да ли су то они само наставили борбу против великосрпског шовинизма из Титовог времена или је можда намера да се наша култура преведе у латинску, али да се то уради двоазбучјем у језику, «тихо да се Власи не досете».

Но на оно што су они заборавили да ураде подсетио их је српски народ кад се при доношењу Устава из 2006. године определио за своје писмо – ћирилицу и тако се вратио једноазбучју, како је било све до доласка комуниста на власт.

Јасно је из свега овога ко се овде осрамотио!

Историјски посматрано, хрватска латиница је међу Србе дошла кад је после Новосадског договора 1954. у уставноправни систем Србије (и њене обе покрајине) 1974. уведен појам српскохрватског језика са два писма, а српски лингвисти су измислили појам «алтернативних писама», па су под «равноправношћу писама» смислили да је ћирилица «равноправна» и кад је Србима избациш из употребе. (Чудне ли неке «равноправности» Срба и њиховог писма!) Хрвати су из Новосадског договора иступили већ доношењем Deklaracije 1967. а Срби тек доношењем Устава 2006. Захваљујући српским лингвистима и српским комунистима политикантима, Срби су у односу на Хрвате каснили у свом језику и писму готово пуних 40 година. И у томе се види ко се и како обрукао.

Тако је коначно тек сада питање алфабета уставно-правно решено (питање је колико је ово уопште проблематика лингвистике или првенствено лингвистике) и ћирилици је враћена сувереност у српском језику, одузета у време комунизма.

Нажалост, у пракси се и данас задржава старо стање окупације српског језика хрватским писмом зато што српски државници и политичари не поштују Устав Србије а српски лингвисти, и после пет година обећавања, не доносе нови српски правопис у коме би питање писма решили у складу с европском и престижном светском праксом и у складу с Уставом Републике Србије (ради регулисања језичке праксе у образовању и школству, као и у свакој другој области употребе језика).

Када је и како латиница масовно дошла међу Србе?

После 1945. године у периоду комунистичке диктатуре у савезним уставима (ДФРЈ, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ) утврђивана је равноправност језика народа Југославије и њихових писама а свака република је у свом законодавству регулисала службену употребу језика и писма.

Но веома је интересантан ток промене службене употребе језика и писма српског народа.

Први устави федерације и република (Збирка закона ФНРЈ бр. 22, Београд 1948) регулисали су службену употребу српског језика и писма на следећи начин.

Устав ФНРЈ (донет 31. јануара 1946) не регулише службену употребу писама народа федерације, већ то препушта регулативи републичких устава. Тај Устав у Члану 13. утврђује да националне мањине «уживају право и заштиту свог културног развитка и слободне употребе свог језика» и ова правна формулација је пренета у уставе свих шест република.

Устав Народне Републике Србије (донет 17. јануара 1947) као службени језик утврђује српски и ћириличко писмо. На основу тог Устава донет је Статут АП Војводине и у њему је за српски језик узета такође само ћирилица а у Статуту Аутономне Косовско-метохијске области утврђено је «српски и шиптарски језик равноправно се употребљава у свим државним службама».

У Уставу НР Црне Горе (донет 22. новембра 1946) као службени језик утврђен је српски а коришћено је само ћириличко писмо.

Значи у ове две републике и у првим деценијама комунистичке власти за службени језик користи се назив «српски језик» а као писмо наводи се само ћирилица.

У уставима НР Хрватске (донет 18. јануара 1947) и НР Босне и Херцеговине утврђено је да је у службеној употреби хрватски или српски језик а за српски језик коришћено је ћириличко писмо.

У правном систему Хрватске користи се термин «хрватски или српски», с тим да је за хрватски  коришћена латиница, а ћирилица је сматрана српским писмом. Исто тако је и у правном систему Босне и Херцеговине.

Интервенцијом Централног комитета Савеза комуниста Југославије у Новом Саду је основан јак лингвистички центар и 1954. по партијској директиви потписан је Новосадски договор[18] који каже да је «Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик» и за њега установљава назив «српскохрватски /хрватскосрпски језик». Писма овог језика су ћирилица и латиница.

Тек после овог догађаја, негде крајем 1950-их почиње истискивање ћирилице из државне администрације у Србији, све више се појачава да би се после доношења републичких и покрајинских устава 1974. (правног утврђивања двоазбучја и српскохрватског језика) претворило у прави «прогон» врло перфидно спровођен. Овим уставима у Србији и обема покрајинама у правни систем уведен је појам „српскохрватски језик» са два писма ћирилицом и латиницом иако су Хрвати већ 1967. после доношења Deklaracije већ били иступили из Новосадског договора. Наредних деценија ћирилица је скоро у потпуности истиснута из службене и јавне употребе на подручју скоро целе Србије.

«Заслуге» за продирање латинице у наш језик и прогон ћирилице равноправно деле српски лингвисти тог времена и српски комунисти борци против «великосрпског национализма» који су спроводили партијске чистке и из својих редова искључивали «ћириличаре».

Немојмо бити наивни, нису српски лингвисти 1954, кад су у правописе убацивали и латиницу, мислили да ће се у Хрватској учити ћирилица и да ће Хрвати почети писати и ћирилицом, већ или нису имали храбрости да се супротставе налогу Савеза комуниста Југославије из жеље да задрже своје позиције у тадашњем режиму, или су баш хтели да спроведу поступак латинчења Срба. Овај догађај још није од  историчара у детаље истражен а биће тек кад се истраже партијске архиве наших највећих научних институција. 

После распада СФРЈ 1992. године у правним системима Хрватске и Босне и Херцеговине уз службену употребу српског језика везује се само ћириличко писмо.

Устав Републике Србије  из 1990. године на предлог српских лингвиста задржава назив „српскохрватски језик“ са два писма  – ћириличким и латиничким (Члан 8. став 1. на овај начин: "У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћирилично писмо, а латинично писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом“).

По Уставима из 1990. и 1992. године у Црној Гори је у употреби српски језик ијекавског изговора а равноправно је ћириличко и латиничко писмо.

После издвајања из СР Југославије Црна Гора у свом уставу утврђује као службени језик нови «црногорски језик» с равноправношћу ћирилице и латинице а за службени српски језик везује ћирилицу.

Значи, нама суседне државе, бивше републике СФРЈ, после њеног распада у својим правним системима су Србима дале право на коришћење свог језика као службеног и за његово писмо признали само ћирилицу. Изгледа да они боље знају које је наше писмо од наших «српских» лингвиста.

Из наведеног видимо да изузимајући прве године комунистичке диктатуре у правном систему Србије службеност «српскохрватског језика» с двама писмима ћириличким и латиничким постојала је све до новог Устава Србије из 2006.

Чињеница да статистике за период 1918-1945. године показују да су Срби масовно и у свакој врсти употребе користили ћирилицу а латиница је употребљавана само изузетно, према неким истраживањима тек 2%[19], и уставноправна регулатива из периода 1945-1954. године према којој је српски језик имао само ћирилицу као писмо (важило је правило једноазбучја) показују да је неистинита тврдња неких лингвиста: «Година 1918. донела нам је и латиницу. Потоња је, очигледно, преживела слом југословенске идеје, и није задатак Одбора да потеже дилему између «пуноправности» и «равноправности» двају писама која живе у српском језику, што је отвара само један од четири устава који се баве српским језиком и његовим писмима.»[20]

Хрватска латиница је српском народу натурена од стране комуниста у периоду диктатуре Јосипа Броза а српски лингвисти то прикривају ширењем лажне тезе о њеном продору на подручја где у апсолутној већини живе Срби још у периоду прве Југославије. Циљ је да се прикрије учешће у том пројекту латинчења Срба јер су многи данашњи лингвисти (они у старијој животној доби а неки међу њима и са вишегодишњим стажом у савезу комуниста) били задужени за научно образложење «братства и јединства наша два писма» а са намером да се избегне одговорност пред историјом и српским народом за предлагање и вођење погрешне језичке политике.

И данас још увек многи наши лингвисти «чврсто стоје на бранику латинице» не поштујући Устав државе у којој живе а неки од њих су 1954. били «лингвистичка претходница» убацивања у антисрпске уставе Србије (и њене обе покрајине) из 1974.  тог хрватског писма преко двоазбучја и преименовања нашег језика у српскохрватски. (Међу њима један од сасвим ретких српских лингвиста који има «потврду» да се «искупио» за претходно пропагирање апсолутно лажног «богатства двоазбучја» пре свог прераног представљења јесте мр Бранислав Брборић.[21])

За сврху овог рада сматрамо да је довољно ово што смо рекли о томе кад је и како латиница масовно дошла међу Србе. Ова тема је најбоље обрађена у раду Драгољуба Петровића – Нестајање ћирилице или последњи српски слом, Летопис Матице српске, год. 177, децембар 2001, књ. 468, стр. 830-844. а веома детаљно у књизи Драгољуба Збиљића – «Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу», Нови Сад, 2009.

Пошто смо размотрили питање имена нашег језика и алфабета којим се он пише можемо на крају закључити да после лутања у XX веку коначно имамо јасну и чврсту позицију – назив језика је српски, писмо једно – ћирилица. Предлагање било ког другачијег решења за име језика и враћање двоазбучја с латиницом не само да је антиуставан чин него је и противно целокупној пракси у свим језицима Европе и целога престижнога света. Такви предлози нас само враћају на пут срама и антисрпства.

Колику је штету српској култури

нанела хрватска латиница и како то исправити?

Као некакву мантру многи српски лингвисти и даље понављају „Српско писмо је пре свега, и одвајкада, ћирилица, али се Србима ни латиница не сме отимати. Није мана него предност српског народа што се уме служити и једним и другим писмом. То га чини податнијим осматрању културних збивања око себе, а тиме и духовно богатијим....“, или „Усвајње латинице није штета, него добит. Проблем је, међутим, у запостављању ћирилице. Сад, кад се то може, на нама је да успоставимо равнотежу која одговара интересима националног бића: да не испустимо латиницу, а да повратимо ћирилицу, остављајући, наравно њој, а не латиници, оно прво, почасно, водеће место.“, или „Зашто да учинимо неупотребљивим ону огромну количину српских латиничких књига које се налазе по нашим библиотекама, јавним и приватним?“ или у најкраћој форми „Штитити ћирилицу, не потискивати латиницу“.

Колико је само у овим ставовима одсуства основа сваког логичког размишљања?

Не отима се Србима латиница већ им је принудно натурена у време комунистичке диктатуре и она је „кукавичије јаје“, а по многим штетним резултатима које је донела српском језику и српском народу она је нека врста правог тројанског коња[22] у српској култури.

Културе се препознају по језику и писму и међусобно упознају само тако што се обезбеђују преводи најбољих дела из других култура а примање туђег писма (хрватске латинице) није „добит“ и није „духовно обогатило“ Србе већ је нашу културу учинило непрепознатљивом и подложном сваком сепаратисању. За ово је најбољи пример Црне Горе која је по издвајању из заједничке државе први пут у службеност увела латиницу само да би се издвојила из српског културног и духовног простора.

Дубровачка књижевност је писана на латиници а резултат је да је данас Хрвати сматрају саставним делом своје књижевности.

На примеру појединца и на примеру друштвене заједнице, уз претпоставку датог и непромењивог укупног обима текста (за анализу то је једина логична претпоставка) ако постоје два писма, повећана употреба једног од њих истискује употребу оног другог, и обрнуто.

Хрватска латиница не олакшава комуникацију с другим народима (службену, пословну, приватну) било да је она говорна, писана или преко савремених информационих технологија јер да бисте комуницирали с представником неког другог народа, или морате знати језик тог другог народа или обоје морате познавати исти језик и писмо неког трећег народа (на пример енглески језик и писмо).

Данас по неким проценама има око милијарду и по корисника интернета и ако замислимо да један Хрват свима њима напише и пошаље писмо на својој латиници а Србин на својој ћирилици, обојица ће бити у истој ситуацији – нико их неће разумети осим њихових сународника. Но ако би и Србин уместо ћирилицом свима написао писмо хрватском латиницом поред његових сународника разумело би га још највише негде око 6 милиона људи (Хрвати, Муслимани, Црногорци и то под претпоставком да сви они имају интеренет), баш оних који су и по цену рата хтели од нас да се одвоје и издвоје из СФРЈ наше бивше заједничке државе.

Претпоставимо да сви Срби пишу само ћирилицом а да су наведених шест милиона људи, иначе наших суседа, веома заинтересовани за оно што Срби напишу, увек би могли да то преведу и са српске ћирилице (ако не могу да разумеју шта је написано) на свој језик и писмо као што раде и с књигама, часописима и другим публикацијама написаним на језицима других европских или светских народа.

Овде се постављају сама по себи бар два питања. Колики је њихов интерес за нашу културу и ако су заинтересовани за оно што пишемо да ли их у остварењу тог интереса спречава чињеница да је то написано на српској ћирилици и како то они решавају у случају рецимо руске ћирлице? И с друге стране, да ли је постојање њиховог интереса за познавањем наше културе за нас од толиког значаја да му жртвујемо оставштину педесетак колена наших предака написану на ћирилици коју би себи учинили непознатом напуштајући ћирилицу и прихватајући хрватску латиницу како би они могли комуницирати са нашом сада „латинском“ културом?

Не само да нам хрватска латиница није донела никакву корист већ је српској култури и духовности нанела огромну, још недовољну проучену и схваћену штету:

– скоро у потпуности је истиснула наше хиљадугодишње писмо ћирилицу и удаљила нас од наше народне традиције и историје,

– удаљила је наш народ од православља а Српску православну цркву тихо гура у изолацију у односу на сопствени народ истискујући писмо те цркве

– један је од фактора разбијања српског духовног и културног простора и подстицања војвођанског сепаратизма,

– њено увођење у службену употребу у Црној Гори има за циљ издвајање овог дела нашег народа из српског културног и духовног простора,

– њена употреба током неколико деценија комунистичке владавине уз ширење атеизма и напуштање православља ослабили су национални осећај Срба у Хрватској тако да се после распада СФРЈ по неким проценама око 80.000 припадника нашег народа асимиловало у Хрвате,

– отворило се раније непостојеће питање доступности и разумљивости свих дела писаних на ћирилици у протеклих хиљаду година.

Суштину штете коју је хрватска латиница нанела српској култури навели смо у предходним пасусима а по форми можемо издвојити следеће: прво, у свакодневној употреби латиница преовлађује у односу на ћирилицу и друго, у протеклих неколико деценија створено је и на латиници написано много вредних дела српске културе. 

О томе како отклонити штету коју је српској култури нанела хрватска латиница рећи ћемо нешто на крају ове расправе.

Питање незавршеног пројекта израде

Речника српскохрватског књижевног и народног језика

који је до сада водила САНУ

Пропали пројекат стварања државе Јужних Словена који је у XX веку заменио тежњу Срба за стварањем своје независне државе која је била основни импулс свих наших успеха током XIX века и лингвистика „српскохрватског језика“ оставили су нам у наслеђе започети а незавршени Речник српскохрватског књижевног и народног језика (САНУ). Формално посматрано, на питање даљег рада на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика (САНУ) постоје два одговора: наставити рад или обуставити рад.

Разуме се, наставити рад на изради речника некаквог више непостојећег (мртвог) назива језика – који је увек био само политиканстка конструкција, а не чиста лингвистичка чињеница – потпуно је бесмислено, осим ако желимо да „негујемо“ невиђени пример из историје глупости.

На питање зашто до сада већ није започет велики речник српског књижевног и народног језика – одговор треба да дају сви они лингвисти који су у протекле две деценија за свој рад добијали средства из буџета Србије.

Као за Србе једини исправан одговор на распад СФРЈ и политичка дешавања у Европи у последње две деценије видимо стварање снажне и демократске Србије као државе српског народа која ће му у XXI веку обезбедити опстанак и живот усклађен с европским стандардима како се они буду кретали и која ће Србима у региону (државе настале из бивше СФРЈ) и дијаспори обезбедити заштиту у остварењу свих права које међународно право гарантује.

Према Члану 10. ставу 1. Устава Србије „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ и то има двоструку уставноправну улогу, у једној је регулисано питање службене употребе језика и писма државе Србије а у другој питање језика и писма српског народа. Утврђено је да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, и то у обе уставноправне улоге.

Државни, политички, друштвени и културни оквир у коме се српски народ данас налази и очекиване дугорочне перспективе нашег живљења у Европској унији које смо приказали на почетку овог рада, с једне стране, и намере водећих држава ЕУ у погледу њеног даљег развоја, с друге стране, такође су аспект са кога треба размотрити питање рада на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика (Речник САНУ). Са овог аспекта службена употреба ћирилице као писма српског језика у администрацији Европске уније као заједнице народа и култура обезбедила би препознатљивост нашег језика и културе као стожера очувања националног идентитета на дуги рок.

Уважавајући факторе наведене у претходна три пасуса, одговор на разматрано питање само је један – одмах обуставити рад на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика (САНУ) и све научне потенцијале (институционалне и појединачне) снаге усмерити првенствено на израду преко потребног модерног енциклопедијског речника српског језика.

Разматрани проблем ни данас ни убудуће више није питање само лингвистике, већ и национално и државно питање од највећег значаја.

У новонасталим околностима остајање у оквирима стандарда „српскохрватског језика“, покушај наставка рада на пропалом пројекту израде речника српскохрватског језика (Одељење језика и књижевности САНУ) и покушај новог увођења двоазбучја у српски језик (ћирилица и латиница) како је било у српскохрватском језику (Комисија за праћење и истраживање правописне проблематике при Одбору) супротни су највишем правном акту државе – Уставу Републике Србије а суштински посматрано и националним интересима српског народа.

Аргумент да ће завршетак Речника САНУ оставити траг који показује да су сви новонастали језици проистекли из српског не стоји. Овај пројекат само још више замагљује чињеницу да су Хрвати крајем XIX века за свој књижевни језик узели новоштокавски дијалект ијекавског изговора српског језика и, с друге стране, ствара илузију да су „бошњачки“ и „црногорски“ настали из „српскохрватског“ а не српског језика.

Наставак финасирања ових пројеката је после доношења новог Устава по својој суштини ненаменско трошење буџетских средстава јер је немогуће усвајање буџета за намене супротне Уставу. Оно је и супротно интересу српског народа да има свој речник српског језика а Срби у државне приходе уносе безмало 90% укупних средстава посматрано с аспекта учешћа у укупном броју становника-пореских обвезника.

Наставак пројекта Речника САНУ и с аспекта историје језика и писама могућ је само у сарадњи с Хрватима, ако су они заинтересовани за српскохрватски језик, и то само по принципу заједничког финансирања. Такав пројекат би морао обухватити и говоре с подручја БиХ и Црне Горе, како је било и у до сада објављеним књигама. И у овом случају поставља се питање права да се у наведеном Речнику САНУ врши позивање на књиге објављене после 8. новембра 2006. (дан проглашења новог Устава Србије) будући да сваки српски писац може да затражи накнаду штете и забрану таквог тиража с позивом на аргумент „да је његов рад написан на српском језику а злоупотребом науке од стране институција и појединаца сврстан у књижевност на „српскохрватском језику“ без његовог одобрења и тако употребљен против његових интереса и његове позиције у српској књижевности.

Питање израде новог речника српског језика

Полазећи од принципа да Србија мора бити „матица“ свих Срба и да је обавеза политичке и интелектуалне елите да изгради такву државу и институције, с једне стране, а да су језик и писмо главне одреднице националног идентитета сваког народа с друге, сматрамо да је израда „енциклопедијског речника српског језика“ пројекат од највећег државног и националног интереса и значаја, већег од било ког пројекта из области културе, па чак и економије.

Тај пројекат мора бити први у наредним дугорочним плановима из области културе чије ће се финансирање спроводити према новом Закону о култури.

Надлежна министарства су дужна да институције и појединце који би на било који начин „саботирали“ овакав један пројекат израде „енциклопедијског речника српског језика“ а на другој страни тражиле новац пореских обвезника за наставак пропалог пројекта Речника САНУ искључе из сваког даљег финансирања. Српски народ нема финансијких средстава за расипање и удовољавање личним мотивима (завршетак нечијих животних пројеката) и личним материјалним интересима а свако трошење буџетских средстава мора бити у складу са нашим дугорочним интересима.

Лингвисти морају усагласити и јасно дефинисати норму (стандард) српског језика као прву претпоставку за израду једног „енциклопедијског речника српског језика“ али овде ту расправу не бисмо отварали.

Речник српског језика мора обухватити све штокавске говоре према научним критеријима лингвистике, а не по идеолошким принципима „братства и јединства језика“ из времена комунизма нити по данас наметнутим затевима великих сила оличеним у измишљеном „бошњачком“ и „црногорском језику“. Српска лингвистика мора остати на позицијама науке и мора наћи метод да избегне политичке притиске овакве врсте. Тај речник мора обухватити говоре свих подручја на којима су Срби живели или данас живе: матице Србије (укључујући, свакако, и подручје окупиране покрајине Косово и Метохија), Црне Горе, БиХ и крајеве Хрватске у којима су Срби вековима живели.

Грађа за израду Речника САНУ може се користити и у изради енциклопедијског речника српског језика, али се морају обухватити сви дијалекти српског језика[23], мора се напустити стандард српскохрватског језика који још увек превладава у нашој језичкој пракси и морају се одстранити сви кроатизми. Није нам намера да овде улазимо у расправу о врсти и броју кроатизама у наведеном речнику. Ако кроатизама нема у Речнику САНУ зашто се он онда зове речник „српскохрватског језика“ а не српског?

Словенија је ушла у Европску унију а преостале државе настале распадом бивше СФРЈ ће то вероватно остварити у наредних десетак година или тачније онда када велике западне силе одлуче. Прва ће највероватније већ за коју годину ући Хрватска и тада ће у ЕУ администрацији „заузети позицију“ за хрватски језик и латиницу и легитимисати се својим речницима. А шта ће Србија унети као своју „језичку легитимацију“ кад јој се дозволи улазак у ЕУ? Речник САНУ с језиком државе која већ више деценија не постоји или можда да наши лингвисти тамо однесу Вуков речник српског језика из 1848!? (Мада би тај Вуков Рјечник српског језика свакако био кориснији за Србе јер је Вук српске лингвисте учио правом називу језика, а они су га издали и преименовали његов језик и језик српскога народа. Српски лингвисти чак често тврде да је Вук „створио српскохрватски језик“, што нема никакве везе с истином, али има с највећом глупошћу у историји српскога језика.) Или можда неће однети ништа па ће ЕУ администрација нашим представницима материјале и представке достављати на хрватском језику, па нек читају до миле воље!?

Основни принцип мора бити да се српски језик и ћирилица у ЕУ третирају на исти начин као грчки и бугарски језици који такође за писмо имају други ћирилицу, а први јединствено европско писмо из кога су касније проистекле и ћирилица и латиница, иако је ћирилица по словним знацима много ближа грчком писму.

Одговор на овде разматрана питања (пројекат израде „ециклопедијског речника српског језика“ и третман нашег језика и писма у ЕУ) српском народу дугују све институције и министарства на која је насловљен овај текст.

Продор енглеског у  српски језик

Данас енглески језик има улогу међународног посредника у сваковрсном споразумевању између разних народа и култура: у науци, у стручним терминологијама, медијима, масовној култури итд. Улога енглеског језика као међународног посредника изузетно је велика у компјутерским системима и информационим технологијама. Као резултат тога у новије доба много је позајмљеница у српском језику које су дошле из овог језика. Бесмислено је опирати се сваком утицају енглеског језика јер је то светски процес коме су изложени и многи други језици. Проблем је што је овај продор енглеског језика код нас неконтролисан и није на одговарајући начин праћен од српских лингвиста. Продор енглеског језика нарочито погађа терминолошки појмовник у српском језику.

С једне стране обавеза је лингвиста (Одбора) да реагују максималним активирањем творбених моћи нашег језика а ако то у конкретном случају за неку позајмљеницу не даје квалитетан резултат, онда да јасно дефинишу правило употребе те енглеске речи.

С друге стране обавеза је законодавца да употребу енглеског језика и писма у службеној и јавној употреби сведе на најмању могућу меру, односно само онолико колико то од нас захтева међународно право – при исписивању саобраћајних знакова и путних праваца на међународним и магистралним путевима, као и назива места и других географских назива. Овде је најбоље решење оно слично законодавствима Русије, Грчке и Бугарске – истовремено исписивање на српском језику и ћириличком писму и енглеском језику и писму (енглеској латиници).

Утицај информационих технологија на српски језик

Изузетно брз развој информационих технологија и његов такође брз продор у сва подручја животних активности човека има и веома велики утицај на језике и писма свих народа. Онај језик и писмо који се не прилагоде информационим технологијама и који не изграде свој стандард у електронском запису, поготово ако се ради о језицима малих народа с малим бројем говорника као што је српски, на дуги рок посматрано излажу се могућностима нестанка.

Из наведеног разлога обавеза је законодавца да регулише не само употребу писма службеног језика у руком писаним документима, штампаним и куцаним документима (папирним документима) него и његову употребу у електронским документима као и употребу писма у сајбер простору чиме би биле отклоњене све дилеме да ли службена и јавна употреба језика и писма обухвата интернет, мобилну телефонију...

Код нас за ово подручје не постоји никаква регулатива те се у информационим технологијама масовно користи хрватска латиница а енглески језик и писмо и тамо где није неопходно.

Ово су проблеми које је нашем језику и писму донео убрзани развој информационих технологија. Но, с друге стране, овај развој је омогућио да се и ћириличко писмо стандардизује у електронском запису и српски језик употребљава и у оним подручјима нашег живота која покривају информационе технологије и компјутерски системи. Тако је, у ствари, на неки начин у нашим условима компјутер утицао на спасавање ћирилице у српском језику.

Обавеза је државе да у складу с Чланом 10. ставом 1. новог Устава обезбеди да се ћириличко писмо примени као српски језички стандард приликом спровођења Стратегије развоја информационог друштва у Републици Србији (Службени Гласник Републике Србије 87/2006), што би подразумевало „локализацију Винодуса“ и других софтвера на ћирилици, стандардизовање ћириличких фонтова, стандардизовање ћириличко-енглеске тастатуре за рачунаре и друго...

Савет Европе, као и остале Европске институције прихватиле су разноликост писама народа Европе па је тако Бугарска по уласку у ЕУ остварила право да у тим институцијама користи своју ћирилицу које право одраније има и Грчка.

Посматрано с аспекта утицаја на психологију српског народа овде су, по нашем мишљењу, најбитније две ствари.

Прво, да се стандардизује ћириличко-енглеска тастатура и да она буде обавезна у свим областима службене и јавне употребе, а да се избаце сада масовно употребљаване хрватске или енглеске тастатуре. Примери одговорног поступања и овде су Русија, Грчка и Бугарска које у областима службене и јавне употребе користе своје ћириличке тастатуре.

Друго, у складу с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије стандардизовати српски ћирилички фонт (фонтове) са означавањем Serbian (Cyirillic, Serbia) и тај стандард правно регулисатати у складу с домаћим и међународним прописима о стандардизацији а санкционисати као илегалан софтвер сваку употребу ознаке Serbian (Latin, Serbia) јер је супротна тој одредби. Ово је сада лако изводљиво јер су од 1. јуна 2008. године одлуком међународно признатог тела (Registration Authority) при Конгресној библиотеци у Вашингтону проглашене неважећим досадашње ознаке у ISO 639-2 за српскохрватски језик scr (Serbo-Croatian-Roman) i scc (Serbo-Croatian-Cyrillic) и уведене су нове ознаке srp (српски језик) и hrv (hrvatski jezik).

Спровођењем две наведене активности прекинуло би се, посредно преко информационих технологија, гурање Срба у ареал хрватске латинице, што је можда и нека перфидна нама приређена психолошка игранка јер за спровођење тих активности нису потребна никаква додатна средства – она су само утрошена за давање информационо технолошке подршке хрватској латиници.

Резултат спровођења ових двеју активности би био стварање „комодитета у коришћењу ћирилице“, што би повећало број њених корисника.

Какав су огроман простор за коришћење ћирилице отвориле информационе технологије, најбоље показују активности „Googlа“ који је својим корисницима пре неколико година омогућио претраживање сваке речи написане ћирилицом и аутоматску конверзију у хрватску латиницу и обрнуто. Данас је за око 30-ак језика већ могуће превођење с језика на језик а према жељама корисника, што значи да се нашим ангажовањем може обезбедити да и српски језик с ћирилицом уђу у ову групу језика.

Но информатичари су практични па не уважавају „самоуправљачки изум“ наших лингвиста о двоазбучности нашег језика као нашој предности и „нашем највећем благу“ (направљен по оном Титовом начелу за самоуправљање: постоји само код нас и то је најбоље на свету) већ „Google“ кад класификује језике приликом отварања странице на интернету преко „Google Toolbarа“ све оно што је написано латиницом класификује као хрватски језик а само оно што је написано ћирилицом као српски. Данас интернет користи преко милијарду и петсто хиљада људи на свету па ће сваки текст који неки Србин напише латиницом који користи корисник из неке нама стране земље и аутоматски преводи на свој језик бити препознат као превод с хрватског језика. Ето какву заштиту српске културне баштине заступници двоазбучја обезбеђују Србима у будућим вековима – да се за нас нигде ни не зна а оно што и урадимо да се припише Хрватима. Какве ли само наопаке логигке.

Па Црногорци су чак измислили она два нова слова да би црногорски језик преко различитог писма (алфабета) био препознатљив у времену информатике као посебан и у односу на српски и у односу на хрватски.

Зар ишта боље од овога што је наведено у овом поглављу показује колика је предност што смо се вратили једноазбучју и да је Уставом 2006. начињен изванредан избор. Сигурни смо да ће предност једноазбучја свима постати јасна и блиска када уђемо у Европску унију и у њеној администрацији (електронској Е-управи) и правној регулативи по томе будемо препознатљиви.

Процена будуће језичке политике нама суседних држава

Језици који су настали после распарчавања Југославије, а с њом и ареала употребе српскохрватског језика (хрватски, бошњачки и црногорски) због одлучујућег утицаја политике приликом њихове сепарације биће и даље под притиском сталног појачавања разлика у односу на српски језик иако данас, како каже поч. Павле Ивић, нема значјаних разлика у структури и супстанци ових језика.[24] Због тога ћемо само дати наше процене очекиване језичке политике нама суседних земаља насталих из бивше СФРЈ.

Проблеме српског језика смо већ изнели у овој расправи а том приликом смо дали и наше мишљење о томе како их решавати.

Хрватска захваљујући својој јасној и доследној политици још од 1967. и доношења Deklaracije има јаку позицију, одличну законодавну регулативу која подржава њихов језик и јак лингвистички центар у Загребу. Она је у великој предности и што ће прва ући у ЕУ и изборити се за своја права у погледу језика и писма.

Бошњаци ће трајно имати проблем да дефинишу свој језик као посебан из више разлога:

– Срби и Хрвати који живе у БиХ користиће српски, односно хрватски и неће никад бити заинтересовани за развој „бошњачког језика“,

– тешко ће им бити да утврде језички стандард по коме би се разликовали и од српског и од хрватског, 

– имају проблем избора писма – ако остану при хрватској латиници, тешко ће бити препознатљиви у односу на хрватски језик с обизиром на убрзани развој информационих технологија. Не би било изненађујуђе да они ускоро измисле „своја два латиничка слова“ по узору на Црногорце,

– ако својим говорима сматрају говоре подручја бивше СФРЈ где живе муслимани, што је за очекивање, имаће трајан проблем колизије тог принципа с политичким залагањем да су сви грађани БиХ Бошњаци. Другим речима тиме ће свима стално показивати да су народ настао верском конверзијом на ислам и сепарацијом из неког другог највећим делом српског народа,

– без обзира на њихову велику жељу за посебношћу они су због географског положаја БиХ и значајног броја Срба и Хрвата у тој држави трајно изложени утицајима српске и хрватске културе.

Црногорци ће такође трајно имати проблем да дефинишу свој језик као посебан из више разлога:

– без обзира на политику жестоког антисрпства на подручју Црне Горе трајно ће се знатан број грађана изјашњавати као Срби (овде није намера лицитирање процентима) и они ће инсистирати да свој језик називају српским, како и јесте, и тражиће да им Србија као матична држава помогне да то право остваре,

– тешко ће им бити да утврде језички стандард по коме би се разликовали од српског у чијем је основу источнохерцеговачки дијалект који се великим делом простире и на подручју Црне Горе а још теже да то народ у говору прихвати, 

– без обзира на измишљена „два нова слова“ имају проблем избора писма – ако изаберу латиницу тешко ће бити препознатљиви у односу на хрватску латиницу и језик а ако изаберу ћирилицу, тешко ће бити препознатљиви у односу на српску ћирилицу и језик. За сада није сасвим јасно за које су се писмо определили и којем писму су додали два нова слова,

– без обзира на њихову велику жељу за посебношћу и сепарацијом они ће трајно биту у корпусу српске културе, јер тако и јесте. За развијање посебне културе не постоје ни историјске ни културолошке претпоставке а сваки покушај приближавања Хрватима преко ширења употребе хрватске латинице удаљаваће их од православља и на дуги рок изложити асимилацији у Хрвате на исти начин како се то већ дешавало у Боки Которској.

Правни системи држава, бивших република савезне државе Југославије, као службени језик Срба препознају српски језик и за њега везују „ћириличко писмо“ у складу с међународним правом те ће убудуће степен асимилације нашег народа у Хрвате, Црногорце или Бошњаке зависити од националне свести тог дела нашег народа, верности православљу и народној традицији и од заштите коју им Србија као матична држава пружи. Исправна језичка политика овде ће бити један од најважнијих фактора подршке нашем народу ван Србије.

VII

ОРГАНИЗАЦИОНО-ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ МЕТОДЕ

КАО ПРВИ СТУБ ЗА ОСТВАРЕЊЕ СТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА

ЈЕЗИЧКОГ ПЛАНИРАЊА

Извршна власт (Републичка Влада и надлежна министарства) одговорна је за утврђивање организационо-институционалних метода за остварење стратешког циља језичког планирања. Могуће је користити државне органе и организације, постојеће институције или формирати посебну институцију уз формирање тела задуженог за реализацију стратешког циља језичког планирања (то може бити и Одбор). Но морају се за разлику од досадашње праксе успоставити јасни механизми одговроности Одбора за рад и преузете обавезе.

Републичка влада је Скупштини Србије предложила Закон о изменама и допунама закона о службеној употреби језика и писама супротан Члану 10. Устава Србије с намером да одбрани неуставан Члан 26. предлога Статута АП Војводине о некаквом „латиничном писму српког језика“ уместо да је у складу са својом уставном обавезом преложила квалитетан Закон о службеној употреби језика и писма који ће детаљно регулисати службену и јавну употребу српског језика и ћириличког писма и језика и писама националних мањина.

Том приликом је у казненим одредбама утврдила само казне за непоштовање законских одредби о правима националних мањина на службену употребу њихових језика и писама, а не и казне за непоштовање одредби Устава Републике Србије о праву српског народа као државотворног на службену употребу свог језика и свог писма и  тиме је прекрешен Члан 49. Устава Републике Србије у смислу равноправности. Значи не постоје ни санкције за кршење службеног језика и писма државе Србије. Сигурни смо да овакав случај не постоји у регулативи ниједне земље Европске уније чије нам правне системе владајућа политичка већина у Скупштини Србије стално наводи као узоре.

Устав Србије је из службене и јавне употребе и језичког стандарда српског језика избацио хрватску латиницу која је у нашој ранијој уствноправној пракси везивана за српскохрватски језик и извршна власт мора кроз законску и подзаконску регулативу спровести ову уставну одредбу у потпуности и санкционисати њено кршење.

Законодавац треба да употребу енглеског језика и писма у службеној и јавној употреби сведе на најмању могућу меру, односно само онолико колико то од нас захтева међународно право – при исписивању саобраћајних знакова и путних праваца на међународним и магистралним путевима, као и назива места и других географских назива.

Најзначајније улоге овде имају министарство просвете и министарство културе.

Обавеза је извршне власти да обезбеди да се ћириличко писмо примени као српски језички стандард приликом спровођења Стратегије развоја информационог друштва у Републици Србији (Службени Гласник Републике Србије 87/2006), као и при изградњи Е-управе за потребе свих државних органа, организација и институција која ће у будућности постати саставни део Е-управе при Европској унији.

С обзиром на то да живимо у времену информатике Министарство за телекомуникације и информатичко друштво сада има изузетну улогу и његова је уставна обавеза да спроведе све потребне активности за несметану, лаку и брзу примену српске ћирилице у свим подручјима наших активности и то стави српском народу на коришћење. Посебно је значајно ово одмах обезбедити у образовању и школству.

Извршна власт би морала да и у медијима свих врста обезбеди позитиван став према употреби ћирилице изношењем народу истине да је латиница хрватско писмо и да у интересу наших потомака треба да се вратимо свом писму – ћирилици.

VIII

ЛИНГВИСТИЧКЕ МЕТОДЕ

КАО ДРУГИ СТУБ ЗА ОСТВАРЕЊЕ СТРАТЕШКИХ ЦИЉЕВА

ЈЕЗИЧКОГ ПЛАНИРАЊА

У духовни простор једног народа спадају све области научног, културног и уметничког стваралаштва, али на првом месту је брига о српском језику.

С обзиром на сврху ове расправе овде напомињемо само потребу развоја србистике, нормирања српског стандардног језика, израду енциклопедијског речника српског језика и усклађивање постојећих правописа и правописних приручника с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије.

Правопис сачињен у складу с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије (једноазбучје) и уз усаглашену норму српског стандардног језика може се применити као једини законом признати по узору како се на говорном подручју немачког језика примењују нормативни приручници једне издавачке куће у Немачкој.[25] С надлежним министарствима Републике Српске и лингвистима може се уз одређени напор постићи договор о његовој примени и у овој држави. Остале државе у региону у којима живе Срби мораће дозволити његову примену у образовању и школовању Срба у складу с међународним правом и конвенцијом Европске уније која ово регулише. На расправе о томе какве ће правописе правити Црногорци и Бошњаци ми не смемо губити ни енергију ни време јер је то у њих чиста политика и с науком никакве везе нема а наиван је онај који мисли да ће је они у догледно време променити.

Уколико лингвисти који су данас на позицијама у научним институтима и на филолошким факултетима нису способни да овакав правопис усагласе и усвоје, држава под хитно мора извршити велику кадровску промену и обнову укључењем млађих кадрова који нису у „сукобу интереса“ због ранијих радова о „српскохрватском језику“ и садашњег захтева за израду правописа српског језика.

Нећемо овде отварати расправу о томе колико овакав један подухват већ више година спречавају лингвисти „српскохрватског“ језика јер је то посао надзорних органа у министарству просвете и другим деловима извршне власти. А можда се неки од њих надају да ће се Устав 2006. брзо мењати због политичких дешавања у Србији, па што да се жури с усклађивањем правописа, већ треба ту прилику искористити па вратити двоазбучје у наш језик по узору на покушај у Статуту АП Војводине. Како се до сада нису досетили да питају Српску православну цркву као вишевековног носиоца писмености и књижевности у Срба имају ли Срби још неко писмо осим ћирилице. Или Хрватску академију знаности и умјетности да ли је латиница којом се по Србији пише хрватска. Или се иза свега крије то да се не желе признати грешке и пропусти лингвиста учињени 1990-их при распаду „српскохрватског језичког брака“.

Такође је потребно подићи квалитет наставе српског језика на свим нивоима образовања и школовања. У настави српског језика полазити од начела једноазбучја с ћирилицом као писмом. Многобројни учитељи и наставници  улажу вишегодишње напоре и српску децу у предшколском, основном и средњем образовању уче да пишу ћирилицом а потом се на нашим факултетима дешава расрбљивање и латничење јер највећи део наше интелектуалне елита своје високошколске уџбенике штампа хрватском латиницом. Надлежни министар убудуће не сме својим решењима одобравати за коришћење у настави уџбенике и приручнике штампане супротно Члану 10. ставу 1. Устава Србије.

Аргумент да ће избацивањем латинице из досадашњих правописа постати неупотребљивом огромна количина српских латиничких књига које се налазе по нашим библиотекама је проблематичан бар из два разлога. Први, зар је наш циљ да се и у будућим деценијама и вековима наше српске библиотеке пуне латиничним књигама? Зар да наша деца уче српски језик, а да га пишу туђим писмом? Или је можда наш циљ да зауставимо разарајући („канцерогени“ ) утицај хрватске латинице на српску духовност и културу.  Ово је, без обзира на то колико то сада грубо звучало, вододелница на којој ће се разићи многи данашњи и многи будући српски лингвисти. Ми већину наслућујемо јер је она увек произилазила из народне воље. Друго, оне књиге које су изузетно вредне а до сада су штампане једино на латиници, не улазећи у мотиве зашто је то чињено само на том писму а у временима „братства и јединства“ писама, биће у обновљеним издањима одштампане на ћирилици по истом начелу „избора квалитета“ као када из култура других народа преводимо књиге с њихових језика и писама.

Само исправна језичка пракса у предшколском, основном, средњем и високом образовању на дуги рок обезбедиће остварење стратешких циљева језичког планирања.

IX

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

На основу државног, политичког, друштвеног и културног оквира у коме се српски народ данас налази, очекиване дугорочне перспективе нашег живљења у Европској унији и уставне одредбе о једноазбучју у српском језику с ћирилицом као писмом за стратешке циљеве језичког планирања видимо: враћање ћирилице у масовну примену у Срба чиме би се поновно успоставила прекинута временска вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета; даљи рад на стандардизацији српског језика, са оба његова изговора и исписа (екавским и ијекавским) и ћирилицом као писмом уз обухват свих дијалеката штокавског говора српског језика; и регулисање службене употребе ћирилице као писма српског језика у администрацији Европске уније као заједнице народа и култура ради обезбеђења препознатљивости нашег језика и културе као стожера очувања српског националног идентитета у будућности.

Наше је мишљење да српски лингвисти, слично као и српско политичко вођство, нису разумели последице распада СФРЈ и нису предвидели будућа догађања те су приликом оснивања Одбора за стандардизацију српског језика крајем 1997. године погрешно поставили циљеве његовог рада, погрешно утврдили његове програмске задатке а као резултат таквог погрешног језичког планирања и данас имамо нерешена сва питања српског језика и писма која су настала у 50-ак година комунизма у Србији. Изгубљене су две деценије у расправама и решавањима „језикословних ситница“ а суштински проблеми нису решени.

Настављен је разарајући утицај хрватске латинице на српску духовност и културу, из нашег језика политичким одлукама моћних произведени су „бошњачки“ и „црногорски“, што се међу лингвистима прихвата као свршен чин уместо да се остане на позицијама лингвистике, личну енергију и буџетска средства лингвисти троше на завршетак Речника српскохрватског језика (Речник САНУ) а немамо енциклопедијски речник српског језика, кроз нормативну регулативу није пропраћен велики прилив енглеских речи у појмовник српског језика, а на другој страни минимално су искоришћене предности које је за примену ћирилице обезбедио убрзани развој информационих технологија. Уместо да се реше проблеми употребе ћирилице на интернету и мобилној телефонији, дошли смо у ситуацију да се због неразумног истрајавања на употреби хрватске латинице у светској интернет мрежи онај део српске баштине написан латиницом третира као део хрватске културе.

Српска култура припада оном ареалу где су Грчка, Бугарска, Украјина и Русија, односно културама православља и ћириличких писама а убацивање двоазбучја у наш језик је насиље над националним идентитетом и покушај да се Срби из овог културног корпуса полако и тихо истргну.

Отуда је уставна одредба о једноазбучју с ћирилицом као писмом српског језика први одлучан корак у заустављању „латинчења“ српске културе и непремостива брана сваком будућем покушају унијаћења Срба. Наредне кораке морају спровести извршне власти и лингвисти.

За остварење стратешких циљева језичког планирања извршна власт је дужна да кроз примену организационо-институционалних метода обезбеди пуну примену српског језика и ћириличког писма у службеној и јавној употреби и језичкој пракси. Уставна одредба о службеној употреби српског језика и ћириличког писма подразумева како употребу писма у руком писаним документима, штампаним и куцаним документима (папирним документима), тако и његову употребу у електронским документима и сајбер простору а извршна власт мора свако кршење ове одредбе санкционисати. Потребно је подићи квалитет наставе српског језика на свим нивоима образовања и школовања а надлежни министар убудуће не сме својим решењима одобравати за коришћење у настави уџбенике и приручнике штампане супротно Члану 10. ставу 1. Устава Србије.

Лингвистичке потенцијале треба преусмерити са сербокроатистике на развој србистике, нормирања српског стандардног језика, израду енциклопедијског речника српског језика и усклађивање постојећих правописа и правописних приручника са уставном одредбом којом је враћено једноазбучје у наш језик. Нов правопис са усаглашеном нормом српског стандардног језика и једноазбучјем с ћирилицом као писмом треба применити као једини законом признати на територији Србије и Републике Српске о чему се може постићи договор а његову примену у осталим државама у региону захтевати у образовању и школовању Срба на основу међународног права.

Када би српски народ видео да извршне власти и лингвисти успешно спроводе активности на остварењу стратешких циљева језичког планирања и када би му се у данашњем времену информатике обезбедио комодитет у коришћењу ћирилице на рачунарима (стандардизација ћириличко-енглеске тастатуре и српских ћириличких фонтова у складу с домаћим и међународним прописима о стандардизацији) сигурни смо да би се врло брзо и лако масовно вратио употреби ћирилице.

__________________________________

Ђорђе Јањатовић

(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)

_____________________________

Драгољуб Збиљић

(председник Извршног одбора „Ћирилице“

                    [4] Бранислав Брборић, Јован Вуксановић, Радојко Гачевић: Српски језик у нормативном огледалу, Београд, 2006, Напомене приређивача, стр. 13.