Ћирилица Београд

Председнику Матице српске, Нови Сад

Предсенику Српске академије наука и уметности (САНУ)

Одбору за стандардизацију српског језика, Београд

Институту за српски језик САНУ, Београд

Нови Сад, 5. децембар 2009.

„Amicus Plato, sed magis amica véritas.“

(„Платон је пријатељ, али је већи пријатељ истина.“)

Аристотел

Предмет: захтев за усклађивање Правописа српског језика, Матица српска 1993.  (предат за штампу јуна 1993, изашао из штампе априла 1994) и свих каснијих издања овог правописа са Чланом 10. ставом 1. Устава Србије

У Правопису српског језика (Матица српска, 1993) и свим каснијим његовим издањима у поглављу ПИСМО под тачком 1. Настанак и међусобни однос европских писама стоји „Ђирилица и латиница представљају стандардна писма нашег језика,....“[1] Даље у тачки 6. Основне норме нашег писма стоји: „Стандардни састав и азбучни ред обе традиционалне азбуке, ћирилице и латинице, приказан је на тебелама 8 и 9.“[2] и у наставку ове тачке се дају образложења норми за ова два писма.

У Члану 10. ставу 1. Устава Србије из 2006. утврђено је: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Овом уставном одредбом у српском језику поново је успостављено једноазбучје с ћирилицом као писмом, како је било у претходних хиљаду година писмености у Срба све до 1954. године

И после доношења новог Устава Србије у току 2007. и 2008. Правопис је употребљаван у школству и образовању у Србији као и за друге сврхе.

Сви правописи и правописни приручници који прописују двоазбучје у српском језику противуставни су и морали су бити усклађени с Уставом Репбулике Србије до 31.12.2008. године (рок прописан Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије).

Из наведених разлога подносимо Вам овај захтев да у складу с Вашим надлежностима и одговорностима извршите усклађивање Правописа са Чланом 10. ставом 1. Устава Србије.

У прилогу дајемо образложење нашег захтева које чини његов саставни део.

Спремни смо да своје аргументе и детаљније изложимо у разговору, разуме се,  ако будемо позвани.

С поштовањем.

______________________________

Ђорђе Јањатовић

(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)

__________________________

Драгољуб Збиљић

(председник Извршног одбора «Ћирилице»)                                               

Достављено:

Министарству за просвету Републике Србије, Београд

Председнику Владе Републике Србије, Београд

Као информација достављено и:

Српској православној цркви

Филолошком факултету у Косовској Митровици

Академији наука и умјетности Републике Српске

Српској народној странци у Црној Гори

Стављањем на интернет даје се и јавности на увид:

Српском народу у отаџбини, Републици Српској, Црној Гори, Србима у расејању

О  Б  Р  А  З  Л  О  Ж  Е  Њ  Е

Захтева за усклађивање Правописа српског језика, Матица српска 1993.

(предат за штампу јуна 1993, изашао из штампе априла 1994)

и свих каснијих издања овог правописа са Чланом 10. ставом 1. Устава Србије

(у даљем тексту: Захтев)

ДАНАШЊА ОЧИГЛЕДНА ОКУПАЦИЈА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ НАЛОЖЕНА ЈЕ ОД КОМУНИСТА

А  (НЕ)СКРИВЕНА У ЗАКЉУЧЦИМА НОВОСАДСКОГ

ДОГОВОРА ИЗ 1954. ГОДИНЕ

У Правопису српског језика, Матица српска 1993. и свим каснијим издањима (у даљем тексту: Правопис) у поглављу ПИСМО под тачком 1. Настанак и међусобни однос европских писама стоји „Ђирилица и латиница представљају стандардна писма нашег језика,....“[3] Даље у тачки 6. Основне норме нашег писма стоји „Стандардни састав и азбучни ред обе традиционалне азбуке, ћирилице и латинице, приказан је на тебелама 8 и 9.“[4] и у наставку ове тачке се дају образложења норми за ова два писма.

У Члану 10. ставу 1. Устава Србије из 2006. утврђено је: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Овом уставном одредбом у српском језику поново је успостављено једноазбучје с ћирилицом као писмом, како је било у претходних хиљаду година писмености у Срба све до 1954. После више од пола века протеривања и потискивања у периоду комунистичке диктатуре ћирилица је поново једино српско писмо а наш језик се опет зове српски.

Чланом 10. ставом 1. Устава Србије регулисана је службена употреба језика и писма у Србији као држави и уједно је регулисана службена употреба језика и писма српског народа као државотворног (Преамбула Устава Републике Србије и Члан 1).

Другачије речено, овај став има двоструку уставноправну улогу: у једној је регулисано питање службене употребе језика и писма државе Србије а у другој питање језика и писма српског народа. Утврђено је да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, и то у обе уставноправне улоге. Предмет регулисања су службени језик и писмо којим се он пише. Овај став је императиван, могућа је његова директна примена у правној пракси и за српски језик је, попут свих престижних језика у свету, везано и именовано једно писмо – ћириличко.

Да је уставотворац у Члану 10. ставу 1. Устава Републике Србије утврдио начело једноазбучја у српском језику, односно да је изричито и као једино писмо српског језика одредио ћириличко писмо, види се из поређења Члана 8. става 1. Устава Републике Србије  из 1990. који гласи "У Републици Србији у службеној употреби је српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом“ који је познавао за један језик тада „српскохрватски“ два писма (ћириличко и латиничко) са Чланом 10. ставом 1. важећег Устава Републике Србије који гласи „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ који познаје за један језик једно писмо (српски језик и само ћириличко писмо). На тај начин Устав Србије усагласио је решење питања писма с праксом целе европске породице народа и свега престижног света.

И после доношења новог Устава Србије у току 2007. и 2008. Правопис је употребљаван у школству и образовању у Србији, као и за друге сврхе. Сви правописи и правописни приручници који прописују двоазбучје у српском језику противуставни су и морали су бити усклађени с Уставом Репбулике Србије до 31. 12. 2008. године (рок прописан Уставним законом за спровођење Устава Републике Србије).

Наш текст „Језичко планирање после доношења новог Устава Србије 2006 – Tезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске културе у 21. веку“ (у даљем тексту: Језичко планирање после 8. новембра 2006) које смо дали као образложење уз захтев за реорганизацију Одбора за стандардизацију српског језика и утврђивање његових циљева и Програма рада у складу с Чланом 10. ставом 1. Устава Србије сматрамо саставним делом овог образложења и такође га прилажемо уз наш Захтев.

Овде ћемо се више позабавити историјом српског писма како бисмо показали да је у српском језику увек важило начело једноазбучја.

Наше писмо од почетка писмености па до 1918. године

Од почетка писмености у Срба кроз цео средњи век у доба Немањића, затим у времену Турске вишевековне окупације па све до 1918, негде око хиљаду година, Срби су као своје писмо препознавали само ћирилицу.

Историјски посматрано у Кнежевини, касније Краљевини Србији државни (службени) језик је српски а писмо ћириличко и тако је било и у букварима, правописима и граматикама које су коришћене у школству. Потпуно иста ситуација је и у Књажевини, касније Краљевини Црној Гори. У Језичком планирању после 8. новембра 2006. (стр. 20) утврдили смо да су и Срби у Босни и Херцеговини свој језик називали српским а писмо је било једно – ћирилица. Тако је било и у другим крајевима где су Срби живели (Војној крајини, Барањи, Срему, Банату и Бачкој).

То што су Срби католичке вере писали латиницом не доказује да је латиница писмо српског језика. Ово је 1884. најјасније изрекао Стево Чутурило у свом Српском правопису за школску употребу: „Но осим ћирилицом, пише се српски језик и латиницом, то јест писмом латинских народа, којим се служе Срби западне цркве.“[5] Латиница није српско писмо већ писмо латинских народа али и њоме се може писати српски језик и то су у ранијим временима радили Срби католичке вере. Исто то (писање српског језика латиницом) почели су радити Хрвати када су крајем 19. века преузели српски новоштокавски дијалект за свој говор и од тада почели српски језик називати и хрватским а наши лингвисти такав назив нашег језика прихватили. Увек у свим временима Срби католици су са напуштањем своје православне вере напуштали и српску ћирилицу, и преузимали туђе писмо латиницу. Овде је битно истаћи да они нису преузимали мађарску, немачку или талијанску латиницу (писмо несловенских суседних народа) већ писмо Хрвата (хрватску латиницу) својих словенских сународника. Ти преверници су се још колено-два изјашњавали као Срби а надаље њихови потомци су себе сматрали Хрватима. То је стандардни образац асимилације нашег народа у Хрвате где год су ова два народа долазила у додир. По неким проценама око 20% данашњих Хрвата су потомци покатоличених Срба, односно то је резултат успеха хрватске асимилације нашег народа преко латинице и католичке вере. Хрвати никад масовно нису прелазили у православље нити је било масовне асимилације у наш народ изузев појединачних случајева, најчешће преко брачних веза. Насељавање Срба у источне хрватске крајеве у време турских продора на запад и њихова асимилација донели су Хрватима новоштокавски дијалект.

О латиници у Срба исто то, али само нешто мало другачије каже и Др. Милан Петровић: „Наш језик има две азбуке: 1) ћирилицу, којом се служе Срби православне вере и 2) латиницу, којом се служе Хрвати и Срби римске католичке вере.“[6]

Значи од почетка писмености па све до 1918. године Срби су свој језик називали само српским, важило је начело једноазбучја са ћирилицом као писмом, што сматрамо неспорним.

Хрвати су до 1918. године и у државној управи (у Славонији, Хрватској, Приморју, Босни и Херцеговини.....) и у школству свој језик називали хрватским, такође су имали једноазбучје у језику са латиницом као писмом.

Српско писмо у периоду 1918-1945. године

У Језичком планирању после 8. новембра 2006. године утврдили смо да је неспорно да је појам „српскохрватски језик“ први пут ушао у нашу науку о језику и језичку праксу у периоду Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1918-1941). Такође смо утврдили да у уставно правној регулативи те државе појам српскохрватског језика није коришћен већ се службени језик називао српско-хрватско-словеначки (стр. 19). Тај језик је називан „државним језиком“ и било је прописано „Da se u službenom poslu opšti samo na srpskohrvatskoslovenačkom jeziku“.[7]

У пракси је словеначки језик посебно правописно регулисан, а за српскохрватски или хрватскосрпски су прављене посебне граматике и правописи. И у граматикама[8] и у правописима[9] наводило се да српскохрватским или хрватскосрпским говоре Срби и Хрвати и да тај језик има два писма, ћирилицу и латиницу.

Од 1918. године Срби и Хрвати од назива својих језика српског и хрватског праве нов назив језика који називају српскохрватски или хрватскосрпски у који уносе свако своје писмо тако да у овом језику важи начело двоазбучја са два писма: ћирилицом и латиницом. Хрвати често овај језик називају и „хрватски или српски“. 

У тој првој Југославији тачно се знало чије је које писмо – ћирилица је српско писмо, а латиница хрватско.

Тако 1940. године А. Белић и А. Жежељ у својој Граматици српскохрватског језика за I разред средњих школа кажу: „5. Како се зове ово писмо којим је написана ваша књига? – Ћ и р и л и ц а. А пишу ли сви Југословени само ћирилицом? Пишу ли њоме и наша браћа Хрвати и Словенци? – Не, они пишу друкчијим писмом – л а т и н и ц о м.

Као што видите, ми Југословени имамо два писма: ми Срби служимо се старим словенским писмом, ћ и р и л и ц о м, која је састављена по смрти св. браће Ћирила и Методија, а преуредио је за наш језик Вук Караџић; међутим, браћа Хрвати и Словенци примили су латинско писмо, л а т и н и ц у, коју је преуредио Вуков савременик Људевит Гај“[10].

Како само јасно ове речинце А. Белића и А. Жежеља разобличавају лаж и подвалу комунистичких и неких данашњих лингвиста да је латиница српско писмо. Уједно оне разобличавају и другу велику лаж да је латиница међу Србе дошла 1918. и после у периоду краљевине СХС и краљевине Југославије. Мотив за ове две велике лажи, поновљене небројено пута у историји српске лингвистике, је очигледан – одбрана комунистичке антисрпске идеологије и сркивање великих грешака српских лингвиста које су они учинили према сопственом народу после 1945. године.

У периоду II светског рата у окупираној Србији језик се поново назива српским, важило је правило једноазбучја са ћирилицом као писмом[11] а у Независној држави Хрватској ћирилица је забрањена.

У Језичком планирању после 8. новембра 2006. доказали смо да се у периоду 1918-1945. тачно знало да је ћирилица српско писмо а латиница хрватско писмо, и то како у правној регулативи, тако и у лингвистици и језичкој пракси. Срби су користили ћирилицу а само ретки појединци и институције латиницу, и то левичари и комунисти.

Српско писмо у периоду 1945-2006. године

У првом комунистичком уставу Србије (17. јануар 1947), Статуту АП Војводине, Статуту Аутономне Косовско-метохијске области, као и у Уставу Црне Горе (22. новембра 1946) утврђено је да је службени језик српски а писмо ћириличко. Не знамо имена комуниста који су утицали да се овако реши питање срског језика и писма али је у Србији за то вероватно најзаслужнији Александар Ранковић тада најутицајнији комуниста Србије.

Но, српски лингвисти су наставили да језик називају српскохрватским и да наводе да има два писма ћирилицу и латиницу, што су касније 1954. и потврдили Новосадским договором. Изузетак је само једна Граматика српског језика Михаила Стревановића из 1945. године због које је он у више наврата од комуниста и лингвиста прозиван.

Но и у овим почетним годинама комунистичке диктатуре још увек се знало да је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо, и Срби су и даље масовно употребљавали ћирилицу.

Кад су консолидовали власт, комунисти у складу са својом идеолошком борбом против великосрпског шовинизма крећу у обарање уставне одредбе о службености српског језика и ћириличког писма у Уставу Србије из 1947. године. Да би ово урадили, употребили су српске лингвисте и њихове ставове о српскохрватском језику и језичком јединству са Хрватима. Интервенисао је Централни комитет КП Југославије[12] и дао одговарајуће директиве а Матици српској је додељена улога реализатора.

На основу иницијативе Летописа матице српске расписана је анкета „о питањима српскохрватског језика и правописа“ у септембру 1953. (у даљем тексту: Анкета) и позвани су књижевници, научници, политички и јавни радници да се изјасне. После завршене анкете одржан је у Новом Саду од 8. до 10. децембра 1954. састанак двадесет и пет учесника анкете који је резултирао чувеним Закључцима Новосадског договора (у даљем тексту: Новосадски договор). У писму Редакције и позиву на учешће у Анкети дат је оквир расправе. “Ми сматрамо да је у центру проблема баш питање језика као таквог, питање његовог јединства и перспективе даљег развоја, али не поричемо важност ни других питања. Шта више, сматрамо да су она у чврстој вези са питањима која смо истакли, а то су: питање правописа, питање писма (ћирилица –латиница), питање – ако хоћете – и наречја, затим питање стварања речника књижевног језика (српског и хрватског, или српскохрватског) итд. итд.“[13]

Нисмо истраживали архиве ЦК КП Југославије нити ЦК КП Србије, као ни партијске архиве о САНУ и Матици српској, али сматрамо да су идеолошке (партијске) припреме биле потпуне од врха, преко организатора Новосадског договора до „партијске базе“, што се види из излагања  неких учесника Анкете и неких дискусија на састанку у Новом Саду 8, 9. и 10. децембра 1954. (Састанак 1954).

Дискретне назнаке о комунистичким припремама Новосадског договора даје већ Александар Белић, тадашњи председник САНУ, у свом јављању поводом Анкете када каже: „Свако ће данас разумети да се до јединственог правописа за све који се служе српскохрватским језиком може доћи једино добром вољом и споразумом. Свако друго решење било би краткотрајно. Али, с друге стране, сви добро знамо како су правописна питања, на први поглед врло проста и врло лака, и сложена и тешка кад се приђе споразумном решавању. Јер не зависи од научне стране њихове, да ли ће окупити око себе све чланове општега скупа, него од увиђавности оних који се споразумевају. А њихова увиђавност врло је условна ствар. Она не зависи ни од њихова разумевања самих питања ни од њихова расположења, већ од „мандата“ који им је дао колектив у чије име говоре. А ту и почињу тешкоће: колективи бирајући своје делегате, обично их везују оваквим или онаквим решењем извесних питања.“ А нешто касније много отвореније:

„Све нас то упућује на то да се основни услови за рад на дефинитивном правописном уједначавању морају створити у појединим републикама пре сазивања општег скупа.

За питање српскохрватског језика долазе у обзир ове републике: Хрватске, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија. У њима, у свакој понаособ, има да се претходни посао сврши: да се види до које се мере могу дати овлашћења делегатима за споразумни рад на уједначавању нашег правописа.“[14]

Да су комунисти вршили припеме и у „бази“, види се из дискусије студента књижевности Јордана М. Моловића. Нисмо успели разјаснити да ли је он самоиницијативно учествовао у Анкети или је на то био наговорен, али је он изрекао неколико истина које разоткривају праве намере организатора Новосадског договора и његову комунистичку идеолошку подлогу. „Тешко је за све народе створити једну азбуку јер сваки језик има своје специфичности. Азбука је спољња, визуелна, рељефна слика унутрашње, гласовне и звучне стране језика. Азбука је лице, а фонеме су наличје језика, ако се тако може рећи. Нема сумње да су графије, тј. обележавање гласова словима у појединим азбукама и језицима огледало њиховог унутрашњег, духовног садржаја. Латиница би, напр. у руском била вештачка творевина....“[15] Затим наводи да „Код нас ћирилицом пише преко 60% становништва (три и по републике), а обе азбуке умеју читати скоро сви без обзира којом се од њих обично служе у писању, па је, према томе, бар за сада, питање укидања ћирилице сасвим незгодно, није ничиме нарочито условљено ни оправдано, пре свега није нужно и у најмању руку је преурањено (курзив аутора Захтева). То исто вреди и за латиницу. Како ће бити у будућности, не знамо.“[16] Па затим изговара једну и политичку и лингвистичку утопију, али у том моменту врло корисну идеолошку манипулацију за притисак на оне који су устали у одбрану ћирилице: „Југословенски језик је језик будућности. Њега ће сачињавати данашњи српскохрватски, словеначки, македонски и бугаски језик, као што ће и данашња Југославија с Бугарском чинити једну недељиву и компактну територијалну, етничку и културну целину.“[17] Па зар не би било логично да је студент после очекивања будућег укључења бугарског и македонског језика, с обзиром на број будућих говорника овог језика, изнео став да ћирилица треба да буде једино писмо тог „југословенског језика“? Излагање завршава типичном комунистичком демагогијом – „Ја сам овде бранио ћирилицу, јер је на њу повика, али то не значи да латиницу не ценим.“[18] (курзив аутора Захтева). Овим на крају открива да је један од почетних циљева организатора Анкете и Новосадског договора уклањање ћирилице, односно увођење само једног писма латинице.

Циљ ове расправе није анализа утицаја југословенских комуниста на Закључке Новосадског договора, нити њиховог преплитања са ставовима српских лингвиста па се детаљније нећемо бавити идеолошком основом овог догађаја. 

Због значаја и кобних последица Новосадског договора по српску културу уопште, не улазећи у друга питања, осврнућемо се само на ставове појединих учесника анкете по питању писама (ћирилице и латинице), третман писама у Новосадском договору и последице у лингвистици и језичкој пракси Срба и Хрвата.

Увидом у Анкету и дискусију на Састанку 1954. утврдили смо да је свим учесницима у расправама и са српске и са хрватске стране било јасно да је латиница хрватско, а ћирилица српско писмо те се на томе нећемо задржавати већ да прво размотримо ставове учесника у анкети.

У свом јављању поводом Анкете А. Белић каже: „Наравно у овај број питања долази и питање о два изговора, јужном (или југозападном) и источном; затим старо питање о једној азбуци, ћирилици или латиници. Та су питања још знатно тежа јер ту традиција, национални понос и сентиментални разлози играју још знатно већу улогу. Пре него што се састанемо да решавамо о јединственој азбуци и јединственом изговору, запитајмо се: да ли имамо у себи довољно духовне и моралне снаге да пређемо преко свих поменутих обзира. Ми видимо да су неки појединци у различитим временима прелазили преко неких од њих, али не преко свих. А то је ипак довољан знак да се и та питања могу покренути са мртве тачке. Уосталом ако се у свему другом наши правописи изједначе, разлике у азбукама, иако по себи крупне и пуне знатних последица, најмање би сметале. Један текст би се тада врло лако преобраћао у други.“[19]

Већ у новембру 1953. са хрватске стране се огласио Станислав Винавер и отворено се изјаснио за латиницу као једино писмо. „8) Ja sam, naravno, za latinicu. Ćirilica, nezgrapna, i mukotrapna, ima samo sentimentalnu vrednost – istina golemu –, kad se uporedi sa latinicom (Nemci su prešli, s bolom, preko svoje tobože starodrevne gotice). Ali nevešte kuke u latinici (na slovima: ž, š, đ, ć) bune me i kvare mi svako uživanje u pobednoj latinici. Njih treba izbeći.“[20]

Овај став подржао је у децембру и др Јосип Смодлака.

Мишљења смо да расправе о естетици форме латинице и ћирилице нису уопште битне за питање избора између ова два писма а сигурно је да има пуно мишљења о овом питању сасвим супротних од мишљења Станисалава Винавера.

Најотворенији и можда најкоректнији је М. Храсте који каже: „Kad bi svatko rekao, što želi, onda nam je svima jasno, da bi Srbi željeli, da sve ono, što imaju oni, prime i Hrvati, a Hrvati obratno, da Srbi prime sve, što je njihovo. To međutim nije moguće, jer ne bi bilo pravedno za onu stranu, koja bi se u nečemu morala odreći svoje dosadašnje prakse i tradicije. Mnogi su se pisci zaustavili na pitanju latinice ili ćirilice“[21] Уз овај став М. Храстеа као нашу примедбу морамо напоменути да нисмо досад наишли ни на један став неког српског лингвисте који је Хрватима предлагао да пређу на ћирилицу.

И онда нешто после „Prema tome ne znam, tko bi imao na hrvatskoj strani smjelosti da preuzme odgovornost pred cijelim narodom, kad bi predložio, da se odsada hrvatska književnost piše ćirilicom. Isto je tako i na srpskoj strani. Srbi pišu ćirilicom od prvih pisanih književnih spomenika svojih do danas. Uvjeren sam da nijednom Srbinu, kad bi i predložio, da odsada Srbi pišu latinicom, ne bi bilo lako provesti u djelo takav prijedlog, jer bi to značilo u najmanju ruku ozlovoljiti cijeli narod.“[22] Значи, код Хрвата нико неће да преузме одговорност за предлог преласка на ћирилицу, а код Срба ако неко и предложи, то неће бити лако спроводљиво.

М. Франичевић наступа дипломатски и вели „S pravopisom bi možda išlo lakše, jer se tu radi o konvenciji i postoji mogućnost približavanja u pojedinostima i na etape. Vjerojatno latinica i ekavština imaju budućnost, no ja to pitanje ne bih sada stavljao u prvi plan,.....“[23]

Још је дискретнији Иво Франгеш који истиче проблем разлике између Срба и Хрвата у књижевном изразу, а за прихватање јединственог решења са екавицом и латиницом као писмом сматра да неће решити разлику у књижевном изразу те се залаже са стрпљење јер „... Vrijeme je majstorsko rešeto“.[24]

Са српске стране Божидар Ковачевић у децембру 1953. године износи свој став да не треба пренаглити са увођењем једног писма. „Наравно, било би, данас, можда боље да се сви служимо једном азбуком, јер би се књиге лакше растурале и добри текстови више продирали у народ, те би се лакше постизало духовно јединство, али знамо из искуства да таква решења не треба форсирати. И ћирилица и латиница браниле су наше народе у прошлости. Ћирилица је чак и прогоњена и у првом и у другом светском рату, па има доста грађана који и због тога држе до ње. Не треба такође заборавити да ћирилица у Вуковом модерном облику штити македонски народ од бугарских империјалистичких тежњи. Треба најзад имати на уму да захваљујући томе што имамо две азбуке, ми смо помоћу њих у вези са културним наслеђем и народима не само истока него и запада. Једини међу Словенима ми смо у таквом положају да у својој прошлости нисмо искључиво били предани традицијама и култури само запада или само истока; отуда у Хрвата толико утицаја истока, отуда у српској уметности и другим појавама живота толико елемената западне културе; ћирилица и латиница израз су и последица нашега развоја између запада и истока.

Кад је тако, онда пустимо нека време одлучи да ли ће обе азбуке остати подједнако примењене или ће латиница потиснути ћирилицу и у источном делу наше земље како је већ некада потиснула на западу. Оставимо их нека живе обе упоредо као у Немаца готица и латиница.“[25]

Но и у САНУ наука и лингвистика су постале понизне слушкиње „компартије и револуције“, што се најбоље види из ставова Милије Станића (сарадник Српске академије наука) изнетих у Анкети. „Мислим да је свима нама јасно да су данас две азбуке нашим народима више од штете него од користи, тј. да би, за друштвени и културни развитак наших народа, било боље да имају једну азбуку него две. Ја сматрам да се – с обзиром на данашњи ступањ развитка националног питања у Југославији и развитка наших народа данас уопште – већ може говорити о свођењу две азбуке на једну, и не само говорити, већ и нешто радити у том правцу. Свођењем две азбуке на једну, несумњиво би отпале многе тешкоће с којим се данас сударамо, а братство и јединство наших народа свакако би тиме бивало све монолитније (курзив аутора Захтева). Ја сам потпуно уверен – а мислим да су уверени и сви они који јасно виде историјски ход Југославије бар у ближој будућности – да ће наши народи одбацити једну од две данашње азбуке своје и служити се једном. И ако ће нешто бити сутра, а сутра ће нужно бити, зашто онда то нешто не би могло и данас да буде? Наше покољење је имало у себи довољно снаге да усепшно реши далеко тежа питања но што је ово. Ја зато верујем да је оно кадро да отклони и ову препреку, како би његов ход у социјализам и културни узлет ефикасније текао.

Другу страну овог питања ја видим овако. У београдским Недељним информативним новинама (НИН) од 27. септембра ове године, сарадник овог листа Ж.С. је за екавску латиницу, што, по мом мишљењу, треба поздравити из свег срца. Али у добронамерној тежњи да отклони све препреке на путу ка том циљу, тај сарадник (незгодно је употребљавати иницијале у оваквим приликама) греши кад вели: ....“нити је латинска ијекавштина хрватски језик, нити је ћирилица српско писмо“, и даље: ....“ако би се тражило национално порекло тог писма (ћирилице – М. С.), оно свакако не би било српско“

Није тако. Ћирилица јесте интернационална азбука, а исто тако и латиница, али то никако не значи да те две азбуке нису и националне азбуке; хоћу да кажем да је ћирилица национална азбука Срба и Црногораца (ја сад питање ћирилице и латинице сводим на југословенске границе), а латиница национална азбука Хрвата; порицати то – значило би порицати стварност. Свакоме је познато да је језик, па према томе и азбука као његов писмени (графички) облик, саставни део националног питања. И поред тога што је латиница интернационална азбука, и поред тога што је она латинског (дакле, не хрватског) порекла, њу је хрватски народ примио и усвојио је, она је срасла са његовим, хрватским, националним осећањем. Чак и с формалне стране хрватска латиница је хрватска азбука. Зар је таквом није учинио Људевит Гај, и то баш у тренутку националног оформљивања хрватског народа? То је било нужно, и то је тако. Према томе, хрватска је латиница – хрватска азбука и по пореклу, не у смислу да су је Хрвати први измислили, већ да су је – адаптиравши је, примивши ту културну тековину са стране – скројили према свом националном калупу у тренутку формирања своје нације. То исто се мора рећи и за ћирилицу. Без обзира на то што је она грчког порекла, Срби су је одавно осећали својом азбуком, па и данас је тако осећају. А Вук ју је прилагодио српским потребама; он ју је и формално учинио српском националном азбуком у тренутку огњеног и културног рађања српске нације. Ћирилица каквом се данас служе Срби и Црногорци не постоји ни код једне нације која ову азбуку има као своје национално писмо; хоћу да кажем да свака ћирилица, и свака азбука уосталом, данас има своје национално обележје (код народа, разуме се, које је захватио капиталистички друштвени систем или који од овог система прелазе у социјалистички), уколико није у питању тотално поклапање језика два или више народа који се служе по постанку истом азбуком. Према томе, насупрот сараднику НИН-а, српска ћирилица баш по свом националном пореклу јесте српска азбука. Дакле, погрешно је, и са унутрашње и са формалне стране, говорити да хрватска латиница није хрватска и да српска ћирилица није српска – у тежњи да се, извукавши овим азбукама испод ногу национално тле, преброде тешкоће и да се дође до екавске латинице. Проблем треба видети цео, па га онда решавати. Не могу се негирати ни хрватска национална осећања у вези са латиницом, ни српска национална осећања у вези са ћирилицом. Та осећања несумњиво постоје, она се не смеју занемарити у овом тренутку нашег националног развитка. Друго је питање колико су се југословенске народне масе (тј. Срби, Хрвати и Црногорци) свесно и у социјалистичком смислу одигли од своје националне основице да би у овом тренутку могли решити овако важно питање. Ја лично мислим да јесу доста, јер су их за последњих тридесетак година револуционарне снаге у нашој земљи, постављајући их на национално тле, истовремено дизале са њега у правцу братства и јединства (у чему је много помогао рад наших напредних људи у прошлости). И то је оно објективно што у овом часу даје могућности многима нама у Југославији да мислимо о свођењу наше два азбуке на једну и на наша два књижевна говора на један. Све се то, разуме се, не сме узети националистички, већ увек ка интернационалном полазити са националног тла; не треба губити из вида да су заједнички, интернационални језици и азбуке добри путеви за интернационализацију националности, тј. за укидање националности у будућности.“[26]

Па даље каже: „Што се мене тиче, ја изјављујем да бих радосно поздравио екавску латиницу сутра у нашем књижевном језику.

Било би погрешно сматрати да се ово питање може преконоћ решити. Не. Напротив. Као што сам већ рекао, о свему треба добро размислити, изнети пред наше радне људе мишљења наших научних и јавних радника у облику који је њима доступан, припитати радне људе шта они мисле о свему овоме итд., па тек онда доностити одлуку.“[27]

И на крају у стилу великог комунистичког оптимизма. „Ја сам, дакле, свестан да решење постављеног питања неће бити обичан посао, већ револуционарни културни догађај који ће имати далекосежне позитивне последице на српско-хрватско-црногорском тлу, (курзив аутора Захтева)  а тиме и у нашој земљи уопште.“[28]

Колико ли је само овде успешна и суптилна комунистичка демагогија и колико је само цинизма у понижавању „четничке Србије“ којој се отворено говори да је латиница хрватско писмо и да због братства и јединства треба да је прихвати а да се одрекне своје ћирилице и православља. А како назвати, како схватити и доживети такав предлог према Србима из Босне и Херцеговине и Хрватске где су их, само десетак година пре овога, НДХ-овске усташе због ћирилице убијале и у јаме бацале?

Од куда оволика храброст за такав предлог. То је разумљивије ако знамо да су у чисткама информбироваца 1948. и наредних година многи утицајни српски комунисти поуклањани, да је утицај Александра Ранковића на нивоу КП Југославије већ био незнатан и да се КП Србије већ поделила. Види се да је у ЦК КПЈ процењено да се одредба о ћирилици као писму српског језика из „Ранковићевог устава 1947.“ може избацити и да српски комунисти неће правити проблема. Постојали су политички услови за латинчење Срба и Србије. Лингвисти су морали сачинити научна образложења за одлуку комуниста да се Србима натури латиница.

Цинизма а богме и охолости има у почетним реченицама Јосипа Хама када се анализирају заједно са онима при крају његове расправе у Анкети. „Anketa LMS nije došla nenadano........... Njezina osnovna pitanja – pitanje jednog književnog narečja, jednog pisma i jednog pravopisa – nametala su se već u staroj Jugoslaviji, samo što se tada nije moglo o njima slobodno raspravljati (курзив аутора Захтева), i svaka bi anketa, da je tada povedena, unaprijed bila osuđena na neuspjeh. Da ju je poveo Beograd, reklo bi se, da je to traženje puta, da se ozakoni naturivanje ćirilice i ekavštine, koje se tada vršilo preko vojske i administracije (uz svesrdnu pomoć klira) (а српски лингвисти данас кажу да је латиница тада код нас дошла – напомена и курзив аутора Захтева), a da ju je pokrenuo Zagreb, zna se, kakvi bi je krugovi u onoj atmosferi mogli pokretati, i – ona bi opet bila osuđena na neuspjeh. Zato je trebalo čekati da prođe narodno-oslobodilačka borba i da svaka Republika počne živjeti svojim životom, da se ovakva anketa opet uzmogne pojaviti samo sada sa mnogo više izgleda na uspjeh nego god. 1912, 1913. ili u razdoblju između oba svjetska rata. A razloga zato, da se ona pojavi i da je trebala da se pojavi, ima danas kud i kamo više nego god. 1918-1941.

Tada se na ćirilicu na javnim zgradama, na željeznicama i na brodovima (na pr. na Jadranu) kod nas gledalo kao na nešto nametnuto izvana, nešto što je zamijenilo stare dvojezične natpise, i tako se gledalo i na terminologiju, koja se uvodila u sudstvo, u administraciju i u druge grane javnog života..................

Danas je drugačije: danas se ne može govoriti o tome, da bi jedna Republika drugoj nešto nametala. Zato se danas ovim pitanjima može pristupiti na jednoj objektivnoj, razumskoj osnovi. Pa kakva su ona gledana sa ove razumske, objektivne osnove? Takva, da ne svjedoče najbolje o nama.“[29]

При крају Јосип Хам предлаже закључке. „Kakve se perspektive otvaraju pred nama iz svega ovoga? – Mnogi, ako ne većina onih, koji su dosad sudjelovali u anketi (a tih je tek jedna četvrtina od onih koji su bili pozvani), misle, da je najbolje ako sve ostane po starom i ako se samo „živo nastoji“ oko jedinstva i književnosti, pa će se ono kad tad već samo od sebe stvoriti. Jedni predlažu i aktivne zahteve – ujednačavanje terminologije (a s time smo imali loša iskustva, koja se, nažalost, preko nekih centralnih ustanova nastavljaju), stvaranje zajedničkog rječnika i, na kraju, stvaranje zajedničkog pravopisa. Rijetki su, koji predlažu ujednačavanje pisma, a to je po mojem mišljenju ipak ono što je najvažnije. Sve dok se ne izjednačimo u pismu, dok se iste knjige ne budu čitale u Zagrebu, Beogradu, Subotici, Sarajevu, Splitu i Cetinju, naša će nastojanja oko ujednačavanja književnoga jezika ostati pobožne želje, na koje se stvarnost neće mnogo obzirat (курзив аутора Захтева).[30]

И на самом крају: „Oni, kojima je teško, neka pogledaju na Turke: nisu li i oni imali književnu tradiciju (bogatiju i stariju od naše), pa opet su proveli promjenu pisma, premda su i prilike kod njih bile teže nego što su kod nas.

Stoga, kad bi me netko upitao, koji bi put po mojem mišljenju bio najbolji i koji bi najprije vodio k našem književnom jedinstvu, ja bih rekao – ovaj: da najprije treba riješiti pitanje pisma, a tada za pismo, za koje se odlučimo, izdati pravopis. Za sve ostalo ne bi se trebalo brinuti. Ono bi došlo samo od sebe.“[31]

Интересантно поимање и демократије и слободе и националне равноправности има Јосип Хам. Коришћење ћирилице у војсци у првој Југославији је натурање туђег писма Хрватима а увођење латинице у сва подручја њене употребе и у српске куће у Србији је просперитет који су, ето, већ пре више деценија Турци урадили о чему предлаже да се „слободно одлучи“ у времену комунистичке револуције и диктатуре.

За увођење латинице је и Маријан  Јурковић. „Zajedničko pismo ne treba danas forsirati. Njega forsira vrijeme, progres. Što svijet postaje manji, a svakog dana postaje manji, on sve energičnije zahtijeva od nas što više zajedničkih elemenata, što više znakova raspoznavanja, zajedničkih nazivnika. A latinsko pismo je, nesumnjivo, jedan takav elemenat u svijetu u kom živimo.

Ja lično bio bih za latinicu čak i onda kad bi me njeni protivnici mogli uvjeriti da latinica nije ništa drugo nego bijedna i lukava – „ideja Austrije XVIII veka“!

Latinica će, ja u to ne sumnjam, biti jednoga dana zajedničko pismo Srba i Hrvata. Ali mislim da nije potrebno da se to ostvari prekonoć jer bismo to morali platiti ogromnom materijalnom cijenom.

Ne vjerujem u tvrđenje poštovanog d-ra Miloša Moskovljevića da kod nas neko „odozgo“ „često daje prvenstvo latinici“. Nažalost – nije tako. Kažem nažalost, jer ja mislim (a to je i jedino što bi trebalo zasada raditi kad je riječ o pismu) da bi bilo dobro pomalo davati prvenstvo latinici. Danas to čine samo neki srpski pisci koji štampaju svoje knjige latinicom, bez ičije sugestije, naravno, produžujući time samo tradicije naše revolucionarne literature između dva rata,.........(курзив аутора Захтева).[32]

Марко Марковић, учесник анкете из Босне и Херцеговине, сматра да не треба ићи на анкете јер до сада нису обезбедиле јединство, већ на договор јер он обавезује и каже „A mi, još u našim političkim prilikama koje idu svakom pa bi išle i jezičkom progresu na ruku, nismo preduzeli ništa, pa smo čak propustili i najprikladnije vrijeme za ovako važnu reformu – prvo naše savremeno revolucionarno doba, ono poslije 1945. godine (курзив аутора Захтева.).“[33] У суштини овде се исказује жаљење што одмах 1945. није уведена латиница и уједно показује да после те године постоје неке сметње за тако нешто. Мишљења смо да су сметње одредбе о ћирилици као писму српског језика у уставима Србије (АП Војводина, Косовско-метохијска област) и Црне Горе. Марко Марковић даље каже: „Odmah od prvog vremena prihvatanja ekavice i latinice pisci su se počeli da sučeljavaju s jednom silom koja je vukla nazad odnosno nije im dala da idu naprijed. Ta sila bila je činjenica da su onda – kao i danas, uostalom –  časopisi i listovi u ogromnoj većini štampani jedni ćirilicom i ekavicom, drugi latinicom i ijekavicom, a kod nas u Bosni i Hercegovini jedni latinicom, drugi ćirilicom, treći miješano, i svi – s malim izuzecima – ijekavicom. Dakle, i koliko je lično prihvatao i prihvatio reformu i koliko je pristajao da se disciplinuje pisac je ostajao bespomoćan, jer se praktično radilo samo o novom narječju koje je većina redakcija prihvatala odnosno tolerisala, ali ne i o pismu, jer je ono u pravilu bilo predodređeno vrstom pisma kojim su se štampali listovi i časopisi u kojima je on objavljvao svoje radove. Odatle je nužno i uglavnom proizašlo to da su se hrvatski pisci ustvari pisali i objavljivali ijekavicom i latinicom a Srbi ekvicom i ćirilicom.“[34]

И на крају свог излагања предлаже и оквир за договор – да се прими језичко и правописно стање какво се где затекло, да се нова питања решавају договорно и обавезно за све и да се затечена спорна питања решавају постепено једно по једно. „Na taj način dogovor bi se postavio kao protuteža silama koje, djelujući u pravcu podvajanja, vuku nazad, i u isto vrijeme kao brana svakom pokušaju osipanja postojećeg jedinstva, ujednačenosti. A postaviti tu protutežu i podići takvu branu čini mi se da bi u ovom času bio osnovni naš zadatak.“[35]

Светислав Марић је, по нашем мишљењу, покушао да одбрани ћирилицу образлажући да за увођење једног писма – латинице још не постоје услови. „Сматра се да није добро ни што имамо два писма, и да треба што пре да дођемо до једног, а нико не испитује на који би се начин дошло до тога, нити да ли би од покушаја спровођења тога било више штете или користи. Они који спомињу пример Турске, где је револуционарним актом уведена латиница, мисле можда да би и код нас требало тако поступити. Наш случај са турским нема никакве сличности. Онде је  ц е о  народ (односно један мали његов писмен део) оставио своје компликовано и примио туђе много једноставније писмо. Код нас би један д е о народа требало да напусти писмо које сматра својим и које је више пута забрањивано (а још је жив велик број људи који памте две такве забране) и да прими писмо које му је за време забране натуривано (курзив аутора Захтева) а које и он и онај други део народа сматра да припада оном другом делу народа. Осим тога, то друго писмо није практичније, и број писмених је код нас већи него код Турака за време реформе.

Наш случај је више сличан немачком, утолико што и Немци имају два писма, али и поред тога што нико не мисли да једно писмо припада само једном делу народа а друго само другом, још увек су код њих у широкој употреби оба писма.

Нужан али не и довољан услов за увођење једног писма код нас биће испуњен кад већина народа не буде више сматрала ћирилицу српским а латиницу хрватским писмом. Међутим, данас ни школе не раде довољно у том правцу.“[36] Но видимо да и он није чврст у својој одбрани ћирилице, да то у суштини и није одрбана, већ он само сматра да још не постоје услови за увођење латинице и да на томе треба да пораде и школе.

На почетку излагања Светозар Матић[37] указује да је идеја увођења латинице код Срба идеја Аустрије XVIII века, да ју је опијен југословенством здушно подржавао Јован Скерлић и да није заживела због страха Срба за очување свог националног идентитета. Но у наставку свог излагања С. Матић већ мало одступа и прихвата став Петра Скока да двојство азбуке није ни близу тако битно као двојство у употреби књижевног језика и да је ову другу разлику много теже уклонити. 

М. С. Лалевић каже „Што је наша азбука од две руке, свакако је од великог значаја. Ова подвојеност у учењу ствара велике напоре и чини да се троши узалуд велика снага, материјална добра, време, интелектуални напор. Да и не говорим о томе шта то значи за нашу издавачку делатност. Ми потомству стварамо велике невоље. Потом, та непрактичност и неекономичност иду врло далеко.“ Па мало даље наводи: „Колика је то незгода од два писма у једном језику и једној култури, недавно је показао и књижевник Крлежа, кад је (према Политици од 31 I 1954) рекао да ће „вероватно“ Мала општа енциклопедија бити штампана ћирилицом, а остало „засад“ – латиницом.“[38] И на крају закључује: „2. Ако би се латиница тако удесила да у свему може својим гласовним карактером заменити савршену ћирилицу, био бих за узимање латинице, која би имала да буде писмо наше опште културе, науке, књижевности и уметности, али да се ипак не пресеца нагло и да се у свим облицима и потребама не сузбије и не онемогући ћирилица, него да се за одређено време свесно и плански ради на томе да овлада латиница у књизи, школи, у штампи. Мора се за јединство много жртвовати и у миру. И непрекидно, увек бити спреман на жртве, разумне – свакако.“[39]

Илија Кецмановић, позивајући се на људе из Босне и Херцеговине, износи две велике неистине кад каже: „Ми треба, дакле, по мом мишљењу, да примимо оба ова писма као своја и да их тако третирамо, и то зато што се њима служе наши људи, Срби, Хрвати и Црногорци, и што се њима штампају књиге на нашем заједничком српскохрватском књижевном језику и у Хрватској, и у Србији, и у Црној Гори, и у Босни и Херцеговини, дакле на цијелом српскохрватском језичком подручју.“[40] Прва је неистина да и Срби и Хрвати користе оба писма – Хрвати никад нису користили ћирилицу већ су је вековима прогањали и забрањивали. И друга је неистина да Срби у то време користе оба писма (појединачни случајеви овде нису битни), а што смо утврдили у Језичком планирање после 8. новембра 2006, то тврди већина учесника Анкете а неки од њих су то навели уз опаску да жале што већ раније ћирилица није замењена латиницом и што су пропали такви покушаји.

Јулије Бенешић који је о теми ћирилице и латинице писао два пута (1917. и 1921) отворено је устао против сваког притиска да се Србима наметне латиница. „Sadržaj i smisao tih članaka mogao bi se sabiti u nekoliko rečenica ovoga smisla: Pustite nas na miru! I Srbe i Hrvate. Nek Srbi pišu ćirilicom dok im bude drago. Ne će se oni nje odreći kao ni Bugari ni Rusi. A kad bi i prihvatili latinicu, to ne bi imalo nikakve veze s ijekavskim pisanjem kod Hrvata.“ И на крају кратко закључио. „Zato smatram razgovore o tim pitanjima neumjesnima i nesavremenim danas kao i god. 1917. i 1921.“[41]

Људевит Јонке је искрено изнео оно што тишти Хрвате. „Raspravlja se među ostalim i o službenom imenu našega jezika, pa se prigovara nazivu „hrvatski ili srpski jezik“, kakav je u Hrvatskoj uobičajen već gotovo stotinu godina. Tako se naš jezik zove u Hrvatskoj ne samo u naučnim knjigama, nego i u školi i u školskim svjedodžbama. Svakako je ta praksa u Hrvatskoj bolja od prakse u Srbiji i Crnoj Gori, u kojoj se naš jezik i u školi i u školskim svjedodžbama zove samo „srpski jezik“. Zar ne mislite, da bi hrvatskim učenicima u Srbiji bilo draže, kad bi im se nastavni jezik zvao „srpskim ili hrvatskim“ jezikom, pa ako hoćete i „srpskohrvatskim“ jezikom, što je sasvim svеjedno?[42] Тиштило их је то што их је примена назива српски језик у школству у Србији подсећала на то да су крајем XIX века за свој језик преузели новоштокавски дијалект српског језика.

М. С. Московљевић указује на комунистичку принуду на писање латинице и није нам јасно зашто је онда његова расправа одштампана латиницом. Да ли је он тако увек писао или овога пута намерно или је нешто друго у питању. Он наводи: „Ali ne sme biti nikakvog naturanja ozgo, već neka svako piše onom azbukom koja mu je po volji. Međutim, čini mi se da se, iz ovih ili onih razloga, možda slučajno, a možda i namerno, posle rata odozgo često daje prvenstvo latinici. Leksikografski zavod u Zagrebu, koji je saveznog značaja, štampa svoja izdanja samo latinicom. To čak čine i neka izdavačka preduzeća u Beogradu kao: Srpsko lekarsko društvo, Medicinska kinjiga i dr. To rade i sarajevska preduzeća. Dalje, visoka državna nadleštva u Beogradu u svojoj prepisci služe se latinicom, zato što nemaju pisaćih mašina s ćirilskim slovima. I td. I td. Ne mora to biti neka zvanična „linija“, možda su po sredi neki praktični razlozi, ali je to činjenica koja radi u korist latinice i koja može vređati osećanja „ćirilaša“, a to je protivno nečelu jednakosti i bratstva.“[43]

У Новом Саду од 8. до 10. децембра 1954. одржан је Састанак који је отворио Вељко Петровић, председник Матице српске, а реферат о Анкети поднео Живан Милисавац уредник Летописа Матице српске. Дајемо кратке изводе из расправа  и дискусија, као и закључке.

Уредник Летописа Матице српске Живан Милисавац у свом Реферату о анкети подсећа да је у септембарској свесци овог часописа Редакција објавила писмо упућено најистакнутијим научницима, књижевницима, публицистима, уметницима и јавним радницима у којима их позива на учешће у расправи о питањима српскохрватског књижевног језика и правописа. Писмо је упућено у мају 1953. и трајала је више од годину дана. „Можемо сматрати да је она успела, иако број одговора није онолики како се то очекивало. Од позватих 110 одазвало се 36 учесника, дакле око 30 од сто, док је Редакција очекивала учешће бар од 50 од стотине. Највећи број позваних био је, разумљиво, из Београда и Загреба. Из Београда је позвато 55 а  одговорило је свега 11; из Загреба је позвато 44 а одговорило је 19; из Сарајева је позвато 4, одговорило 3; из Сплита позвато 3, одговорио 1; из Опатије позват 1, и он је одговорио; из Цетиња је позват 1, није одговорио; из Новог Сада позвато 2, одговорио 1“[44]

У наставку о питању писама он каже: „Прво писмо Редакције познато је свима. Оно је објављено на почетку анкете, заједно са првим одговором. Непосредно после тога изашао је у НИН-у чланак о анкети, и ту је замерено Редакцији што није заузела одређен и одлучан став за увођење латинице и екавштине. А ми баш то нисмо хтели. Не плебисцит о неком унапред припремљеном ставу Редакције, него широко и слободно расправљање о свим нерешеним проблемима у нашем језику.“[45]

Из његовог Реферата преносимо само део о питању писма.

„4 – Писмо

На овоме питању су се задржали скоро сви учесници анкете. Гледишта су различита: једни, то је највећи број, сматрају да није време да се то питање расправља; други су одлучно за увођење латинице; трећи су узели реч углавном ради одбране „угрожене“ ћирилице. Ако се не узме у обзир неразложно схватање да се ту ради о политичкој трговини – да Срби напусте ћирилицу а Хрвати у замену за то да се одрекну ијекавштине, ставови се могу отприлике овако резимирати:

Питање увођења једног писма је тешко питање, али се оно ипак може покренути с мртве тачке (А. Белић); добро би било увести једно писмо, али је питање каква би се реакција тиме изазвала (Ј. Вуковић); будућност вероватно припада латиници, али то сада не треба постављати у први план (М. Франичевић); латиницу би требало нешто мало реформисати, и онда би је требало прихватити (С. Винавер, М. Лалевић) али увођење треба да буде постепено (М. Лалевић, Р. Лалић). За латиницу су се изјаснили и Ј. Хорват, и Ј. Смодлака, М. Станић, В. Јелић, М. Јурковић, док Ј. Хам сматра да је увођење једног писма, латинице, предуслов сваког даљег заједничког рада у области језика.

Против укидања ћирилице први се јавио П. Скок, сматрајући да то питање треба оставити времену. И С. Марић сматра да се ово питање може покренути тек онда кад већина народа не буде више сматрала ћирилицу српским а латиницу хрватским писмом. Неки сматрају да за јединство језика није важно двојство у писму (Б. Ковачевић), односно да ћирилицу треба свакако задржати а, евентуално, само за школован свет штампати књиге само латиницом[46] (С. Матић), док Б. Недић сматра да је „за наш, српскохрватски, језик ћирилица подесније писмо него латиница“[47]. И остали учесници – М. Храсте, Ј. Моловић, И. Кецмановић, Н. Сенић, Љ. Јонке, С. Павешић, Н. Симић – изјаснили су се за задржавање ћирилице, из разних разлога: што је њом написана читава једна литература и што би њено укидање озловољило читав један народ; што двојство у писму није сметња јединству језика; што би мењање у томе смислу донело собом и елементе неправде, и што би се без потребе изазвали болови. Основна теза поборника немењања је: оставити да време пресуди, а дотле треба оба писма примити као своја, и она треба да постану својином сваког писменог човека“[48]

На крају Реферата о Анкети Ж. Милисавац предлаже следећи закључак:

„4 – Питање писма данас не покретати, него препустити природном процесу његово решавање. За сада оба писма примити као своја, потпуно равноправна у употреби.“[49]

Неки од учесника Анкете имали су приговоре на интерпретацију њихових ставова у реферату који је поднео Живан Милисавац што су у дискусији и изнели.

Мислимо да подносилац реферата није добро интерпретирао ни став Боривоја Недића који је, по нашем мишљењу, једини отворено био против увођења латинице код Срба. Он каже: „Остављајући, дакле, ћирилицу и латиницу – свакоме своје, – мислим да је далеко важније питање јединства нашег књижевног језика и правописа.“[50]

Из излагања у Анкети и касније у току дискусије није јасно да ли је А. Белић налог комуниста за увођење латинице у Србију прихватио пре расписивања Анкете или је под притиском комуниста и хрватских лингвиста на крају после Анкете, расправа и дискусија попустио по питању писма. Нисмо утврдили од када је почео да заступа идеју да се ради на томе да Срби корак по корак пређу на латиницу али је зато непобитно да је тако коначно наступао. „Рекли смо да ћемо у том правцу дати и једну сугестију. Када су два писма, ћирилица и латиница, потпуно равноправни, било би потребно да они такви јесу и у пракси, тј. да се на свим странама где Срби и Хрвати живе подједнако употребљавају. То значи да се и у школама на њих обраћа подједнака пажња и да се дела и натписи обема азбукама штампани појављују у свим срединама. Слободна употреба латинице поред ћирилице у неким крајевима нашег народа дала је већ позитивне резултате.“[51]

И нешто касније у дискусији када каже: „Да предложим општу формулацију за оно о чему смо досада говорили. Ја мислим да се сви слажемо да је изнад свега јединство нашег језика, а јединство азбуке и јединство изговора, то би била идеја којој бисмо тежили. А док се не дође до тога, ја мислим да би требало препоручити као жељу да се сви становници наше земље упознају са обема азбукама и оба изговора. Верујемо када се претставници нашега народа подједнако упознају са обема азбукама и подједнако их заволе, да ће се онда моћи лакше решити питање о језику, а дотле сматрамо да је само идеал једно писмо и један изговор.“[52]

Милош Хаџић се о питању писма изјашњава овако. „Јасно је да питање ћирилице или латинице не можемо решити, него идемо на паралелну егзистенцију два писма. Подвучено је, међутим, да ће се о јединственом писму моћи разговарати када и Хрвати и Срби буду блиско осећали и једно и друго писмо. Та је изјава лепа, али је платонска. Чини ми се да је у том погледу одлучујућа улога наших школа. Међутим, да ли је наша пракса баш таква да и Срби и Хрвати иду путем тог процеса? Да упитам: да ли су школски уџбеници матерњег језика и наше књижевности сачињени тако и штампани тако да ће и ћирилица и латиница бити једнако блиски и оном у Крагујевцу и оном у Крапини? Мислим да о овоме треба да размисле наши просветни форуми и организације. Из истих разлога ни ми не можемо таква питања прескакати. Зато бих предложио да дозволимо претседавајућем да та питања стави на дневни ред да бисмо кренули напред у дискусији.“[53]

Из накнадне дискусије др Јосипа Хама јасно је да су Срби прихватили да постепено уведу латиницу па је зато наводимо: „Желим само додати 1-2 ријечи што се тиче писма. Г. Проф. Белић је рекао да би нам идеал требао бити и јединство азбуке и јединство изговора. Прихваћам, што се писма тиче, само не знам да ли је пут, који је овдје препоручен – да најприје чекамо, да ћирилица и латиница постану једнако „миле“ сваком становнику наше земље – уједно најкраћи, који води до тога циља (курзив аутора Захтева). Не ради се о томе да ми напречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа или другачије), него о томе, да за то нађемо пут, можда, путем препорука. Друг Лалић је споменуо редакцију Летописа Матице српске. Она је поставила начело да ће (у анкети) доносити сваки чланак онако (оним писмом), како је написан. Можда би и то могла бити оваква препорука. С временом би се ишло даље у изједначавању (док се стројеви за једно писмо, који су сада у погону, не би истрошили).“[54]

Ђуза Радовић је реплицирао Ј. Хаму: „Што се тиче писма, друг Хам је, ако сам га добро разумео, с правом направио једну резерву. У земљи где још водимо борбу са аналфебетизмом, има још много напора да се уложи. Ја бих можда лично био више за латиницу, али кад сам за латиницу то не значи да сам против ћирилице, него сам за то, како је овде неколико пута споменуто, да и ћирилица и латиница имају једнаке могућности за учење и код Срба и код Хрвата. Не заступам гледиште Срба, него само своје лично, али мислим да се на западној територији наше земље ћирилица знатно мање примењује него латиница у источним крајевима. Ту би требало да се и једна и друга азбука доведу у равноправан положај, тако да би једнога дана без тешкоћа могло да се пређе на једно од тих писама, било ћирилицу, било латиницу.“[55]

На неки начин реплицирао је и Михаило Стевановић: „Што се изговора и писма тиче, види се и из анкете, а поготову из досадашње наше дискусије, да је већина учесника за стање онакво какво јест; чак је и изричито речено да наш заједнички књижевни језик има да остане са два изговора (екавским и ијекавским) и две равноправне азбуке. Можда треба настојати да и овде дође до изједначења, да дође најзад, до једне азбуке и до једног изговора. Неко малопре рече да ће то бити тек кад претходно обе азбуке буду сваком Србину и сваком Хрвату подједнако блиске и драге. Ја сматрам да на ово морамо мало подуже чекати. Али то није важно, него је важно да сваком Србину и сваком Хрвату обе азбуке буду добро познате, а главно је да двојство азбуке ништа не смета ни нашем братству и јединству нити јединствености нашег књижевног језика.“ .............“ И ја мислим да су перспективе боље за латиницу, а нимало нисам ожалошћен због овога, иако сам рођен у земљи ћирилској. Али су то засад само перспективе. Природно је да се к томе иде и нека иде, али само од себе а не помоћу било каквих декрета. Једно само мислим да би било штетно не декретирати, а то је учење обеју азбука у свим нашим крајевима, јер оно само користи може донети, а поред тога не изискује никакве нарочите напоре. Код аналфабета можда, али код деце у школама – скоро никакве.“[56]

Касније је и др Милош Ђурић слично у расправи говорио: „Даље сагласили смо се да порадимо на томе да ијекавски и екавски буду хрватски и српски, да буду једно, као што се воде два ока у једној глави, и да ћирилицу и латиницу заволе и једни и други, исто тако као што дишемо на две беле џигерице и слушамо два увета. Једно писмо нека буде. Зашто да бришемо ћирилицу? Ми морамо далеко гледати. Направићемо једну државу. 210 милиона ћирилице,  – не смета никоме. Грци пишу својим писмом, Кинези, и Јапанци и Арапи и Абисинци, и Индијци и Бурманци имају своје писмо, нико не пише латиницом. Зашто да ми онда бришемо ћирилицу? Нека живот то донесе. У томе смо се сагласили.“[57]

Због свог прозивања Хрвата да се изјасне да ли ће поред своје латинице почети да користе и српску ћирилицу Михаило Стевановић је у даљем наставку расправе прозван од др Мате Храстеа који је, бранећи став да се може користити и назив хрватски или српски због објављивања Граматике српског језика 1945, рекао: „Код нас се језик увијек звао – осим за вријеме окупације – хрватски или српски, и мислим да смо ми увијек водили више рачуна о осјетљивости Срба у Хрватској – бар у том питању – него Срби о осјетљивости Хрвата у Србији. Непријатно ми је споменути, али ћу додати, да је послије рата била велика нетактичност са стране професор Стевановића и Алексића, који су 1945. године издали Граматику српског језика.[58]

То је већ била директна партијска прозивка те се др Михаило Стевановић снисходљиво правдао „другу Матеу“ као мали ђачић свестан могућег прогањања и дискредитовања. „Не узимам реч да се правдам због онога на чему ми је проф. Храсте замерио истакнувши да је било нетактично што сам своју граматику коју сам писао са Алексићем назвао граматиком с р п с к о г језика. Друг Мате је ипак требало да каже да сам се поправио. Ја допуштам да сам ту, можда, погрешио. Нећу ни да наводим разлоге зашто сам граматику тако назвао, а то, верујем, и не тражи овај скуп од мене, нити је то, најзад, ни толико интересантно данас. Хтео сам само да се оградим од приговора да је тај наслов имао било какве везе са расположењем Срба према усташама. А ко би још један честити народ и могао идентификовати са једним онаквим режимом. Овде је главно да сам се ја поправио, јер моја друга граматика, за више разреде, које сам писао после оне с р п с к е граматике у свом наслову носи назив који сам ја, иначе целог века употребљавао и за који се ево и данас овде залажем.“[59]

Да се расправа не би још продужавала и заоштравала, интервенисао је Александар Белић покушавајући да је скрати и ублажи. „Свака реформа у правопису страшно је осетљива, за Србе исто тако као и за Хрвате, и кад нешто учинимо у том правцу, ми дирамо у осетљивост и једних и других; и наши се људи буне, Срби као и Хрвати. Према томе, ако хоћете нешто да урадите, морате и жртве подносити, тј. морате се истовремено борити и против претераности и против претеране осетљивости. Ја бих молио да се питања што се тичу правописа и терминологије оставе комисијама.“[60]

С хрватске стране одговорио је др Људевит Јонке: „ Ја бих хтио само да надовежем на ријечи професора Белића, који се у својим консеквенцијама слаже са оним што сам ја излагао. Ја сам предложио да би овај наш скуп дао комисијама неку директиву, али ја сам зато да буде жртава – можда је незгодан израз – и са једне и са друге стране. Једном ријечи, да се изради нешто треће (Белић: „Директива је да се дође до јединственог правописа“). Слажем се, али уз жртве с једне и с друге стране.“[61]

Пренели смо, по нашем мишљењу, најбитнија излагања у Анкети и најинтересантнији део расправа на Састанку о питању писма, те дајемо и овај део из Закључака Новосадског договора.

„Potpisani učesnici sastanka koji je sazvala Redakcija L e t o p i s a  M a t i c e  srpske na završetku ankete o srpskohrvatskom jeziku i pravopisu posle svestrane diskusije održane 8, 9 i 10 decembra 1954 godine u Novom Sadu doneli su ove ZAKLJUČKE ...........„3) Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su; zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom.“[62]

Пошто смо приказали делове Анкете и дискусије које се односе на питање писма, односно увођења латинице у Србију и третман писама у Новосадском договору изнећемо неке наше оцене ових догађања.

Анкета је расписана по налогу комуниста са циљем да се преко српских лингвиста изврши притисак на политичко руководство Србије да измени одредбу о ћирилици као једином српском писму у Уставу Србије из 1947. године. Комунисти су били свесни да не могу декретом наложити да се уместо српске ћирилице уведе хрватска латиница (неки су мислили да је то било могуће 1945. одмах на крају рата), али су ову претњу ипак упутили српским лингвистима.

Има индиција да су неки од учесника Анкете (Ј. Моловић, М. Станић..) били од комуниста директно инструисани како да наступе у вези с увођењем латинице у Србију. Но сигурно је да су и Састанак и Новосадски договор били под потпуном идеолошком и организационом контролом Комунистичке партије Југославије. 

Свим учесницима у расправама и са српске и са хрватске стране било јасно да је латиница хрватско, а ћирилица српско писмо, свима је било јасно колико је болно (по нашем мишљењу безобзирно) натурање латинице Србима па су се после усаглашавања у току Анкете и расправе на Састанку сви сложили да се латиница у Србију уведе корак по корак.

Неки српски лингвисти су тражили да се са увођењем латинице сачека док она више у Срба не буде доживљавана као туђе – хрватско писмо, а ћирилца код Хрвата као српска.

Но, Јосип Хам је Србима дипломатски, али ипак довољно јасно ставио до знања да Хрвати неће чекати да и ћирилица њима буде „мила“ (односно да никада неће поред латинице користити и ћирилицу), а ако Срби већ сматрају да „латиница има будућност“, онда нека нађу краћи пут – он им и предлаже да латиницу препоручују за употребу и да ћириличке машине избаце из употреба кад застаре, кад се потроше тастатуре. Српски лингвисти су овај предлог прихватили у Закључке увијено написали принцип равноправности а да никакво контролно или надзорно тело за поштовање тачке 3) Закључака Новосадског договора нису тражили а српски комунисти су одмах приступили реализацији – српску децу у школама натерали да уче и латиницу и кроз неколико година из државне администрације у Србији уклонили све ћириличке машине.

Наводи Станислава Винавера и неких других о некаквој погодности латинице су неаргументовани и уопштени ставови а такав аргумент против ћирилице истицати данас, у доба информационих технологија и њихових невероватних могућности, за иоле писменог и ученог човека је превише смешно.

Изузетно и објективно важан утицај увођења латинице на српску духовност и културу уопште није ни разматран, што је сагласно тадашњем идеолошком прогањању Српске православне цркве и њених свештеника. О томе српски лингвисти или нису хтели или нису смели ни да спомену у расправи.

Српска култура припада оном ареалу где су Грчка, Бугарска, Украјина и Русија, односно културама православља и ћириличких писама а насиље над идентитетом је, у ствари, сваки покушај да се Срби из овог културног корпуса истргну. Увођењем хрватске латинице баш то је и учињено, по нашем чврстом мишљењу – смишљено и баш с том намером.

Из Закључака Новосадског договора видимо да је циљ комуниста, његових главних организатора, да се обори уставна одредба о ћирилици као једином писму српског језика у „Ранковићевом Уставу Србије из 1947.“ реализован кроз промену назива језика у „српскохрватски“ и кроз двоазбучје у том језику (ћирилица и латиница као „равноправна писма“). У прве следеће уставе Србије и њених покрајина то је унето и отад се српска деца терају да хрватску латиницу уче и пишу.

Тачка 3) Закључака Новосадског договора по својој суштини значи само једно – да су српски лингвисти прихватили увођење латинице у Србију, али су тражили да „то време само донесе“. Оваква форма овог закључка је само „пилатовско прање руку српских лингвиста“ од погрома над ћирилицом и „латинчења Србије“ на које су они пристали а хтели су да овај свој поступак од народа сакрију. Да је ово тачно, показује убрзано и насилно избацивање ћирилице из сваковрсне употребе у Србији непосредно после Новосадског договора, непостојање било какве контроле „равноправности писама“ и најубедљивије чињеница да српски лингвисти никад нису приговорили Хрватима што код њих ћирилица није у равноправној употреби. То што никад такав приговор Хрватима нису упутили, јасно показује да су већ на Састанку и при потписивању Новосадског договора српски лингвисти знали да Хрватима ни на крај памети није да поред латинице равноправно примењују и ћирилицу.

Овде, разуме се, не мислимо на оне храбре појединце који су и у „вуненим временима“ смогли храбрости да све што напишу само на српској ћирилици објаве и на оне ретке институције које су исто овако поступале.    

Неколико година после Новосадског договора у другој Југославији Тито почиње обрачун с „великосрпским националистима и ранковићевцима“ који је искоришћен за појачавање прогона ћирилице из администрације, књижевности, медија и других области употребе. Дају се партијске препоруке да се књиге, часописи и новине не штампају више на ћирилици, него на латиници.

У школство у Србији уводи се обавезно учење и хрватске латинице, док Хрвати стално избегавају да уче и ћирилицу а од доношења „Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskoga jezika“ 1967. у језичкој пракси се враћају једноазбучју с латиницом као писмом а Србима који су живели у Хрватској омогућавају да уче и ћирилицу. И после овог догађаја у Србији се у школству и свим врстама образовања и даље уче и ћирилица и латиница а само понеки лингвиста се усуђује да каже да је ћирилица српско, а латиница хрватско писмо, али и то врло „увијено“.  Тако М. С. Лалевић у својој Граматици српскохрватског језика каже: „И ћирилица и латиница су равноправне у српскохрватском језику и књижевности. Ћирилица се претежно употребљава у источном а латиница у западном делу наше земље“[63].

Тај погром над српском ћирилицом се наставља са све јачим и јачим интензитетом и траје непрекидно до данас само су методе прогона суптилиније: сада су то наводно „богатство двоазбучја“ у српском језику и „блокада“ ћирилице од стране „информатичког лобија“ у Србији.

Комунистичком принудом и погрешном језичком политиком исказаном у Новосадском договору и после њега Срби су доведени у ситуацију да их данас оптужују да протерују латиницу а права је истина да ми само тражимо поништавање ефеката комунистичке диктатуре и њиховог насиља над српским националним идентитетом. Тражимо и примену Члана 10. Устава републике Србије у коме је, у складу с праксом у целом престижном свету, Србима враћено једноазбучје у ћирилици, за шта се народ изјаснио на референдуму. Ми смо за то да се врати Хрватима њихова латиница јер од ње користи никакве немамо већ смо само велику штету претрпили а и не желимо да нас Србе у неко наредно време почну за „лопове туђег културног добра“ да проглашавају. (У Језичком планирању после 8. новембра 2006. детаљније смо анализирали доказану штету коју је српској култури нанело увођење и прихватање хрватске латинице, а пре свега огромну штету садржану у већ очигледном затирању и последњих остатака српске ћирилице с видним показатељима данас у Србији да ће српско хиљадугодишње писмо отићи у историју српске културе и цивилизације ако српски лингвисти не ускладе своје решење питања писма у правопису и целокупној струци с Чланом 10. Устава Србије и с уобичајеном праксом у решавању питања писма у свим престижним језицима света. 

У време распада СФРЈ Милошевићеви „социјалисти“ на предлог српских лингвиста у Уставу Републике Србије  из 1990. године задржавају назив „српскохрватски језик“ са два писма  – ћириличким и латиничким (Члан 8. став 1). А какву су само правно-лингвистичку збрку и у вези с називом језика и с писмом направили у Закону о службеној употреби језика и писама (Службени гласник РС бр. 45/1991, бр. 53/1993, бр. 67/1993,  бр. 48/1994. и бр. 101/2005) у коме у члану 1. стоји: „У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик). У Републици Србији у службеној је употреби ћириличко писмо, а латинично писмо на начин утврђен овим законом.“

Милошевићеве комунисте, самопрозване и самопреименоване у „социјалисте“ 1993. године, превазишли су српски лингвисти који су први пут у историји српског језика у Правопису српског језика (у даљем тексту: Правопис из 1993.)[64] у српски језик увели двоазбучје са српском ћирилицом и хрватском латиницом и, све до сада истрајавају у већ седам издања у манипулацији „братством и јединством писама у српском језику“. Пре 1993. нисмо успели да нађемо ни један једини правопис или граматику у којима постоји двоазбучје и у којима се уз српски језик везује латиница. Овим су пред српском историјом, српским народом и будућим генерацијама обрукали и славну Матицу српску под чијим су окриљем правопис писали.

Шта су то 1993. године урадили српски лингвисти? Па они су само формално вратили нашем језику назив српски, онај назив којим га је тзв. обичан народ све време и називао, и ништа више. У свему другом остали су у свему на основама Новосадског договора и његових Закључака. Нама је позната апсолутно доказива чињеница из личног осведочења да је тај правопис започет и довршен као Правопис српскохрватског језика (с „равноправним писмима“, наравно), а онда је само формално преименован у Правопис српскога језика. Због тог премишљања аутора у преименовању Правопис је каснио јер је у последњем часу промењен назив језика.  Зато је задржана у свим издањима правописа и речника норма из српскохрватског језика и зато су задржана оба писма. Заборавили су да Хрватима врате њихову абецеду и тако нас учинили „лиоповима туђег културног добра“! Шта ће нама туђе писмо? И зашто да се ми као једини једини народ у Европи и свему престижноме свету делимо међусобно по писму? Наши лингвисти, очигледно, још нису свесни шта то значи за елементарно јединство и цивилизацијски напредак једног народа. Уосталом, ко их је овластио да у име Србије и српског народа изврше ову досад незабалежену крађу писма? Ником у Европи, ниједном другом народу није тако од лингвиста наметнуто нечије туђе писмо без икакве дораде и прилагођавања природи свог језика. Зато многи Срби данас не могу да знају у латиници да ли је injekcija ињекција, како многи ту реч у латиници читају, или инјекција – како је, наравно, код нас у нашем језику исправно. И мноштво је сличних речи. Невуковски састављена хрватска абецеда са три диграфа, апсолутно је не само непотребна него и штетна по српски језик, а највећа је штета у томе што српско писмо није само у комуникативној функцији у писаном српском језику него је у вишеструкој улози у српском народу и у његовом језику.

Најпогубније је то што у својој продуженој срамоти српски лингвисти и даље истрајавају па тако и цео Одбор за стандардизацију српског језика (у даљем тексту: Одбор) основан 1997. године у више наврата тврди да српски језик има два писма – ћирилицу и латиницу.[65]

Истина је видљива:

хрватска латиничка абецеда није никада била

свеопште и матично српско писмо

Латиница којом се по Србији пише и коју наша деца уче и којом касније замењују своје писмо, без икакве сумње, јесте ХРВАТСКО ПИСМО И ПИСМО ХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА, иако је тај хрватски језик, чисто лингвистички гледано, само „заперак“ (израз проф. Д. Петровића) српског (вуковског, штокавског) језика, али га је свет под тим хрватским називом прихватио. И сада, уместо да српски лингвисти свету предочавају научно доказиву истину – да су хрватски лингвисти „преузели“ чист српски језички стандард који су касније „дорађивали“ како су хтели, они (српски лингвисти), и не трепнувши, узимају хрватско национално писмо из „српскохрватског језика“ и натурају га Србима и српском језику!

Хрватска латиница је Србима највише и најчешће насиљем натурена у време диктатуре Јосипа Броза а оберучке је прихваћена од српских комуниста и од многих српских лингвиста.

Милошевићеви комунисти и његови лингвисти 1990-их година, приликом распада СФРЈ и распада „српскохрватске језичке заједнице“, или су заборавили да Хрватима врате њихово писмо или су српском народу намерно оставили хрватску латиницу и тако направили једну од највећих грешака у историји српског језика која би се врло брзо могла показати као највећа.

И једни и други су се за сва времена пред српским народом осрамотили, али су, нажалост и српски народ осрамотили пред Хрватима и свим другим народима а можемо само претпостављати како хрватски лингвисти на овакву збрку у вези с решењем питања писма у српском језику гледају данас. Претпостављамо да се једва суздржавају од јавног смеха чекајући да њихово писмо коначно стопостотно преовлада у српском народу, па да почну да оптужују те „барбаре који краду не само хрватски језик него и хрватско писмо“! Да ли знају српски лингвисти шта су својим поступком у вези с хрватским писмом у српском језику приредили српском народу?

Истина је да је Уставом Србије из 2006. у наш језик поново недвосмислено враћено једноазбучје с ћирилицом као писмом, како је било у претходних хиљаду година писмености у Срба све до времена комунизма.

И, нажалост, истина је да Срби притиснути несрећама и проблемима овог „транзиционог“ и послертног времена а збуњени неразумном политичком и лингвистичком пропагандом о некаквој „српској латиници“ и даље настављају масовно да употребљавају хрватску латиницу.

А како и да не буду збуњени кад у Скупштини АП Војводине Срби посланици изгласавају Предлог статута АПВ са Чланом 26. у коме у службеност озваничују некакво „латинично[66] писмо српског језика“, позивајући се на „научну подлогу“ за то у двоазбучном Правопису из 1993. у коме су милошевићеви лингвисти стварно написали да је латиница српско писмо. Додуше, тамо пише да је „латиница српскохрватско писмо“ (што је само још један доказ да је тај прваопис сачињаван за „српскохрватски језик), а преостала двојица коаутора тог правописа 2001. године преименоваше га у „српску латиничку абецеду“, а оба алфабета из Правописа (издање 1993) сада у школкском издању тог Правописа из 2001. преименоваше у „српске азбуке“. Поступак потпуно идентичан код хрватских лингвиста. Хрватски лингвисти преименоваше српски језик у „хрватски језик“, а српски лингвисти хрватско национално писмо преименоваше у „српску латиничку абецеду“. Разлика је, ипак, суштинска и огромна. Хрватски лингвисти су то урадили у корист хрватског народа, а српски лингвисти на огромну штету српског народа и српске хиљадугодишње ћирилице.

Несрећне Србе даље настављају да обмањују и министри у Влади Републике Србије кад предложише Закон о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама из времена српскохрватског језика са латиницом као српским писмом, опет се позивајући на  милошевићеве лингвисте и њихов Правопис из 1993. године.

Где ли се само та „српска латиница“ сакрила међу оним словима Члана 10. става 1. Устава Србије кад је Срби тамо ни видети ни прочитити не могу? Да можда она тамо није уписана некавим за нас остале невидљивим мастилом које једино Срби посланици у Скупштини АП Војводине, министри у Влади Републике Србије и неки српски лингвисти својим свевидећим очима могу прочитати!?

Изгледа да код неких српских лингвиста и политичара постоји идеја и жеља да Устав Србије из 2006. и његову ћирилицу некако изврдају, ваљда с мишљу да, кад у Европску унију уђемо, то промене и уведу само латиницу како би се започет процес „латинчења Срба“ привео крају.

Опет су Срби добили политичко вођство које се не сналази ни у овом послератном времену, треба признати, оптерећеном великим политичким проблемима, па беспоговорно прихвата налоге према нама непријатељски расположених политичара неких западних држава па тихо, корак по корак, са Косова и Метохије повлачи институције Србије, врши притисак на Републику Српску да се одрекне своје државности и намерава да у Скупштини Србије усвоји Статут АП Војводине којим уводи елементе федерализма у Србију и ствара основе будућој намераваној сецесији и ове српске покрајине. Готово је извесно да ће овај акт (Статут АП Војводине) од  опозиционих партија бити упућен Уставном суду Србије на оцену уставности и због мноштва других неуставних одредаба, па и због овог уведеног „латиничног писма српског језика“.

Постоји много врста латинице а на питање чија је латиница којом се по Србији последњих 50-ак година све више пише морају у новом правопису одговорити четири институције на које смо овај захтев насловили а које све у свом имену придев „српска/и“ имају. Од њих то очекује српски народ.

У последњих годину дана видели смо да српски политичари у владајућој коалицији то не знају.

Као што су српски комунисти 1945. године привукли највећи део Срба на своју страну, у свим областима живота раширили магле комунистичке идеологије и потом издали најважније српске националне интересе, тако нам се нешто сувише слично и данас дешава.  Проевропске партије с Демократском странком на челу привукле су на своју страну велики део српског народа и, као Титови комунисти, опет издају стратешке српске националне интересе вешто манипулишући медијима и српском јавношћу.

Најочитији пример за ово је начелна јавна подршка и Српској православној цркви и српској ћирилици, а на другој страни су политичке и бирократске манипулације у Скупштини АП Војводине и Влади Републике Србије да би се супротно Уставу Србије заштитила и у службеној и јавној употреби задржала хрватска латиница и тако у суштини народ удаљио од своје православне цркве.

Принуђивање српске деце да уче „хрватску латиницу као своје писмо“ сматрамо једном од очигледних мера насилне асимилације и насилног преверавања па ћемо, уз помоћ наших правних саветника у Удружењу „Ћирилица“, предузети потребне мере правничке заштите.

Учење страног писма и језика регулисано је законом и школским програмима а промена вере је слободна воља појединца.

Шта се то данас дешава у Србији?

У Србији се тренутно изводи перформанс „Ко зна, а ко не зна разликовати српско од хрватског писма“ илити „Ко се Вука сећа још?“

А избор је једноставан

Поштовати уставну одредбу о једноазбучју у српском језику с ћирилицом као писмом и у закону о службеном језику и писму и у правопису српскога језика.

Пошто ни Срби ни Хрвати у својим уставноправним системима више не признају постојање „српскохрватског језика“ нити правописе тог данас непостојећег језика, онда – као што у правописима хрватског језика нема српске ћирилице, тако не може ни у правописима српског језика остати хрватска латиница. Све друго и друкчије јесте брукање Срба и понижавање и њих и њиховог језика и писма туђим, па још и објективно мање свршеним писмом за природу српског језика.

После доношења Устава Србије из 2006. године Срби морају у погледу српског језика и употребе писма наставити тамо где су били пре комунистичке диоктатуре, 1941, односно морају поништити све ефекте „латинчења Србије“ из времена комунистичког физичког и духовног терора Брозове диктатуре и лингвистичких промашаја у Милошевићевој ери.

Зар за повратак ћирилице у масовну употребу треба било који други разлог поред тога да би се Срби „преласком на хрватску латиницу“ одрекли сопствене Српске православне цркве чије је ћирилица једино писмо?

Ћирилица као писмо српског народа и Србије и као саставни део српске културе мора бити знамење, поред државног грба и химне, с којим ће Срби ући у Европску унију – заједницу народа и њихових културних обележја.

Грехе и грешке српских лингвиста твораца Правописа из 1993. нека они окајавају, историја ће најправедније оценити њихов рад, а надлежно Министарство просвете ваља да одреди нову комисију која ће написати нов правопис српскога језика ако чланови садашње Правописне комисије не схвате своју грешку као што је то урадио прерано умрли мр Бранислав Брборић[67] и не објаве одговарајући правопис српскога језика (који обећавају пуних пет година) по начелу једноазбучности с ћирилицом као писмом у складу с Чланом 10. Устава Републике Србије и с престижном целокупном праксом у решавању питања писма у свим осталим престижним језицима Европе и целог престижног света.

Или ће нам се десити и та несрећа па ће, као и Статут АП Војводине, и правопис српског језика морати на проверу пред Уставним судом Србије.

Ову велику збрку с двоазбучјем, коју су у српски језик унели милошевићеви комунисти и српски лингвисти приликом распада српскохрватског језичког заједништва (у време распада СФРЈ), разрешио је српски народ на референдуму крајем 2006. када је донет нови Устав Србије и сигурни смо да ће Уставни суд то и потврдити. А потврдиће и свако ко је описмењен по вуковском начелу „читај како је написано“ па уме да прочита Члан 10. став 1. Устава Републике Србије.

Уставном одредбом (Члан 10. став 1. Устава Србије) о српском језику и ћириличком писму као језику и писму српског народа и његове државе исправљена је велика грешка из времена прве Југославије када смо хрватско присвајање нашег језика (крајем 19. века, кад су они напустили свој чакавски и свој кајкавски и преузели наш новоштокавски дијалект) сами прикрили мењајући назив свог језика у српскохрватски и још већа грешка из времена комунистичке диктатуре у другој и трећој Југославији када смо наше преузимање њиховог писма (Гајеве латинице) свима обзнанили масовно се одричући свог вишевековног писма – ћирилице.

Из наведеног разлога 8. новембар 2006. године, дан проглашења Новог Устава Србије, један је од најважнијих дана у новијој историји српског језика и писма. Овај дан могасо би се узети као прави почетак раскида с комунистичком прошлошћу и почетак „ослобађања“ ћирилице од окупације хрватске латинице и скидања вишеструко погубног „двоазбучја с врата српскога народа и српскога језика“[68]. То само треба, сада и одмах, да се преточи у праксу.

У продуженом рату писама у српском језику

хрватско писмо разара српску духовност и културу

Нажалост, тог раскида (раскида с комунистичком прошлошћу) у стварности нема, него се још жешће пре више деценија започети рат против српске ћирилице у наше време наставља. Тридесет „војника“ хрватске специјалне јединице (ХСЈ) – 30 слова хрватске латинице у јуришном строју од „A do Ž“ хара српским земљама и у српску младеж убацује „вирус језичке шизофреније“ па – захваљујући српским лингвистима – наша деца не знају да ли је њихова – њихова ћирилица или је њихова хрватска латиница. У српским библиотекама се ХСЈ намножиле и нагомилале и наше свете српске књиге затрпале до невиђења, по српским градовима и селима куд год мрднемо, ХСЈ су око нас, у кућу ако се завучемо и ако ТВ упалимо, ХСЈ је испред нас, интернетом или мобилним ако хоћемо неком да се јавимо ХСЈ нам не дозвољава да му српским писмом пишемо.

Шта је Србима у овом страшном сукобу чинити?

У бојне редове уз ХСЈ сврстала се огромна већина српских лингвиста па уноси ХСЈ у српске правописе, граматике и ђачке и студентске уџбенике.

У бојне редове уз ХСЈ стали су и Срби посланици владајуће политичке коалиције кад су у Скупштини АП Војводине у Предлог Статута убацили ХСЈ. 

У бојне редове уз ХСЈ стали су Срби министри у садашњој Влади Републике Србије када су почетком ове године изгласали Предлог Закона о изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писама и ових дана Предлог Статута АП Војводине с убаченим ХСЈ и упутили их Скупштини Србије на усвајање.

Како српска „транзициона“ сиротиња која је 8. новембра 2006. одлучно кренула у борбу против ХСЈ да победи и своју српску ћирилицу да одбрани? Ко ће јој се у невољи наћи?

На њеној је страни засада једино Српска православна црква – наша великомученица.

Да ли ће јој можда у помоћ притећи Срби посланици у Скупштини Републике Србије?

Да ли можда славна Матица српска која нас подржа, иако претихо, у нашем захтеву за одбрану уставне одредбе о ћирилици као српском писму? 

Да ли можда ућуткана или можда занемела САНУ?

Да ли ће можда чудом невиђеним на мегдан изаћи и српској сиротињи у помоћ притећи нејаки Уроше (Одбор за стандардизацију српског језика)?

Ко ће у овој невиђеној до сада одлаганој бици победити – да ли ће се кроз стотинак и нешто година негде на неком месту, у Ватикану, Загребу или можда у Београду некакве споменице 1954. или можда 1993. додељивати а ХСЈ том приликом почасни строј давати?

Каква је ово битка, брате?

КОСОВСКА, ИСТО!

Па њу смо изгубили, зар не?

Тако мисле они који не разумеју вредност косовског завета – из кога све наше потоње победе и успеси извиру!

Ова се битка, с коначном јаком надом у победу, мора добити.

______________________________

Ђорђе Јањатовић

(председник Одбора за службену и јавну употребу српске ћирилице)

__________________________

Драгољуб Збиљић

(председник Извршног одбора „Ћирилице“)