Подаци:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo/Ћирилица-заштитни знак

ne odrecimo se najsrpskijeg/не одрецимо се најсрпскијег

И НОВЦЕМ ПУЦАЈУ НА ЋИРИЛИЦУ!

 

И  НОВЦЕМ  ПУЦАЈУ  НА  ЋИРИЛИЦУ!

 

Ништа не „измишљамо“, него говоримо истину! Није у питању „параноја“ нити „теорија завере“, него – различите цене за ћириличне и латиничне писане поруке! Ево шта смо питали најнадлежније, и ево шта су нам одговорили:

Одговор Телекома

До ступања у Југославију, Срби нису у својој земљи били ометани у коришћењу свог хиљадугодишњег писма – ћирилице. Петовековно робовање под Турцима није им угрожавало њихову ћирилицу. Чак је и канцеларија Турског двора већ од 15. века писала Дубровнику на српском језику и на ћирилици! Притисци да Срби напусте ћирилицу су настали у Аустро-Угарској, на просторима на којима су Срби живели изван Србије. Покретач ових притисака био је Ватикан, који тада у Србији није имао своје „извођаче радова“. Ступањем у Југославију српски народ је могао лакше да осети нетрпељивост римокатоличких народа према православљу, па и ћириличном писму као обележју православља. Доласком комуниста главну реч у Југославији су добили римокатолички народи, који су имали Броза, Кардеља и Бакарића. Тиме је ватиканска вишевековна борба за искорењивање ћирилице добила и свој југословенски израз – нову шансу да преко „атеиста римокатоличке вере“ као својих „извођача радова“ дâ нови замах својој борби за искорењивање свих писама осим латинског, па и српске ћирилице.

Поступак је ишао овим током:

- У војсци и на железници Краљевине Србије и Краљевине Југославије телеграфисти и радио-телеграфисти су Морзеову азбуку учили и примењивали на ћирилици. Имали су 30 српских ћириличних слова за 30 гласова српског језика. У комунистичкој Југославији су протерали српску ћирилицу по цену сакаћења телеграфије, па су  телеграфисти и радио-телеграфисти  учили и примењивали латинско писмо, са само 26 слова абецеде. Нове генерације српског народа постепено су навикаване да више није била могућа предаја отвореног текста на српском језику. Данас не постоји Србин који зна српску Морзеову азбуку са 30 слова! Узгред, редовно смо подсећани да је „великосрпска буржоазија радила“…
- Престао је увоз ћириличних писаћих машина, опет на штету српског народа. На располагању су остале само латиничне, наравно, уз неизбежну причу о „великосрпској буржоазији као бабароги“.
- Сви телепринтери у Пошти, по предузећима и у Војсци су били искључиво латинични, опет на штету српског народа. Ма какав телеграм да сте добили, био је само на латиници. И уз причу о „великосрпској буржоазији“.
- Телевизија је почела 1958. г. Телевизијски центри других република су користили писма својих народа, једино ТВ Београд није користила писмо свог народа, него искључиво латиницу, опет на штету српског народа! Срби су навикавани да мисле увек само на друге, али не и на себе. Други су имали права, а Срби само обавезе! Јер, не заборавите, „великосрпска буржоазија је“… Српска деца су одрастала уз латиницу као „своје писмо“. Тек 1978. године – после 20 година коришћења искључиво латинице (време довољно да стаса читава једна генерација!) – приликом преноса прославе Дана младости (Титовог рођендана) појавила су се прва српска ћирилична слова. Од стране словеначке штампе то је дочекано на нож уз питање: „Не мисле ли Срби тиме да и другима намећу ћирилицу“? То што читавих 20 година једино Срби нису имали своје писмо на својој телевизији Словенцима није дало идеју да се упитају не намеће ли се тиме Србима латиница“! Дрш'те лопова, да се Власи не сете! Они су знали само да рецитују причу о бабароги…
- Појавом компјутера Срби су се сретали само са латинском абецедом, (опет смишљена српска штета!), па већ „навикле“ генерације српског народа нису ни примећивале да ту нешто недостаје… Наравно, прича о „великосрпској буржоазији“ није смела да недостаје!
- Због таквих компјутера, на етикетама индустријских  производа у продавницама није коришћена српска ћирилица, (опет само српска штета!), па су генерације Срба постепено стекле уверење да њихова ћирилица „није за јавну употребу“. Словенци, Хрвати и Македонци тај проблем нису имали. Њих нико није плашио „великословеначко-хрватско-македонском буржоазијом“, па су без страха у ту сврху користили своја писма. Хрвати и Словенци су на својим производима српске текстове писали латиницом, не марећи за српско писмо, а пред Македонцима су били мањи од маковог зрна и нису смели ни да помисле да им подвале своје писмо. Осетили су да Срби и Македонци испољавају различит однос према својим ћириличним писмима. Бабарога „великосрпска буржоазија“ је будно пазила на „равноправност писама“.
-  Појавом мобилне телефоније, Словенци, Хрвати и Македонци су сместа предузели потребне мере да себи обезбеде уређаје који могу писане поруке слати на њиховим азбукама, једино Србима је у ушима одзвањала бабарога „великосрпска буржоазија“, и већ су се одвикли да уопште размишљају о својствима српског језика и потреби да имају 30 слова за 30 гласова свог језика. На настраности у свакодневном животу („млецни производи“, „цоколадица Симце“, „сусена пеценица“, „деција одеца и обуца“, „креда сколска“, „тус црни“, „сестар“, „у цетвртак облацно са кисом“ , „цеститам Бозиц“ „и слицно“) су се већ навикли, па нису „ниста ни примецивали“. Овде Србима нико није био крив. Сами су изабрали своју штету! Бабарога „великосрпска буржоазија“ им је већ постала условни, стечени рефлекс!

А кад томе додамо и „финансијски стимуланс“ да Срби батале писмо свог народа и прихвате туђе као „своје“ – поступак избијања из главе њиховог хиљадугодишњег писма је заокружен. Дотадашњој муницији за пуцање на ћирилицу, „техничким ограничењима“, додата је нова муниција – новац!

Крив си што си жив. А док си жив пратиће те бабарога „великосрпска буржоазија“. Други више и не морају да те „подсећају“ на то. Сада ти сам себе плашиш „великосрпском буржоазијом“. Стекао си условни рефлекс! За утеху остаје ти туђе писмо, које је чак и јефтиније него твоје! До сада је српски народ пресловљаван подваљивањем – „техничким ограничењима“. Ово је нови облик пресловљавања једног народа: подмићивање! Нека му туђе буде јефтиније од његовог, па ће се и сам досетити пресловљавања!  

Па добро, рећићете, тако је било у Југославији, где је Ватикан имао „атеисте своје вере“ да му послуже као „извођачи радова“. Југославије више нема, Броз, Кардељ и Бакарић више немају утицаја у Србији, а ћирилица се може видети једино у музејима. Откуд сад то?

Броз се као „Јосип радник“ преселио у католички календар под датумом 1. мај. Тиме му се Ватикан одужио за пресловљавање Срба. То је једино ново! Пресудан утицај Ватикана на судбину ћирилице у Србији и даље траје! Ту нема ничег новог! „Извођачи радова“ су сада Срби сами, или лингвисти у Србији који не морају да буду баш Срби. Могу бити чак и Сплићани! То је проверени вишевековни рад Ватикана на припреми православних народа за прелазак на унију, па у католичку веру. У првој генерацији имају противнике; у другој генерацији немају противнике; а у трећој генерацији унуци некадашњих противника сами у оквиру свог народа завршавају послове на остварењу ватиканског циља! Данас су млади Срби спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Предраг Драгић Кијук је на једном предавању у Нишу отворено и јасно рекао:

„Док ми наше установе културе не ослободимо утицаја Ватикана, наша култура се неће моћи развијати као српска и као православна“.

Ту лежи зец! Ко бира чланове Одељења за српски језик САНУ и каква је у томе улога Ватикана? Ко одлучује о раду и циљевима Матице српске? Вукове задужбине? Катедри за српски језик на филолошким и филозофским факултетима у Србији?  Ово су „бункери српске културе“ који су своје пушкарнице окренули ка – српском народу и његовој ћирилици! „Нишанџије“ су Никола Хајдин, Иван Клајн, Милан Шипка, Ранко Бугарски, Мато Пижурица и њима блиски. Ако је Никола Хајдин, који је све своје књиге на српском језику штампао латиницом, приликом избора за председника САНУ нашао да је најважније да изјави како су „меморандумске снаге поражене“, онда њега наука, уметност и ћирилица и не занимају, њему је додељена политичка улога! Важније му је да свог сина угура у академике, него да најблиставији бисер писмености људске цивилизације – српска ћирилица и фонетски правопис – живе и трају. А у „Меморандуму“ је изнета истина о положају српског народа у Југославији, о различитим последицама живота у Југославији за друге народе с једне стране, и за српски народ с друге стране. Југославија је свима другима била колевка, а српском народу – гробница! Да ли постоји још неко коме то није јасно? Романиста Сплићанин је јавно изјавио да „пошто је већ преко 80% фирми у Београду на латиници, онда Србима ћирилица више и не треба! Други су се маскирали „равноправношћу писама“, „равноправношћу“ у којој ћирилице и нема, а романиста отворено тражи коначно пресловљавање Срба, чак га ни „равноправност постојећег и непостојећег“ више не занима.  Већ сам рекао за предјугословенску Србију: Ватикан тада није имао  своје „извођаче радова“. Истицањем онога „тада“ желео сам да укажем да данас није тако! У последњих 60 година ни један министар просвете у Србији није био сметња да ћирилица нестаје! Сваки од њих је уградио по камен у гробни покров ћирилице. Ко су били стварни министри просвете у Србији – они на „ић“, или – кардинали? У Вуковој задужбини електронску пошту шаљу на – латиници! У Вуковој задужбини! Њима је до Вука стало колико и до лањског снега. Они у Вуковој задужбини нису на запослењу, него на ухлебљењу! То није исто. У Народној канцеларији председника Републике администратори не знају да рачунаре подесе за употребу у Србији и за српски језик и ћирилично писмо, па своје кореспонденте који им пишу на ћирилици наговарају да следећи пут пишу латиницом, јер не могу да читају и пишу српску ћирилицу! Ко те људе поставља на таква места? Зар не видите да је затирање ћирилице – смишљени план, систем и метод који се прати, контролише и финансијски подржава.  Они на кључним местима добијају паре да искорењују ћирилицу и форсирају латиницу и да успут причају о „двоазбучју као богатству“, а народу се туђе писмо нуди по повољнијој цени. Циљ је да и једни и други у свом „конвергентном ходу“ доведу до – нестанка ћирилице. Лингвисти у Србији су добили налог да „научно образлажу“ – протеривање ћирилице!

Немојте се изненадити ако се за коју годину неки лингвиста у Србији такође пресели у – католички календар!


Удружење Ћирилица-Београд

Коментари
Додај нови
Додај коментар
Име:
Адреса ел.поште:
 
Веб страница:
Наслов:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
:angry::0:confused::cheer:B):evil::silly::dry::lol::kiss::D:pinch:
:(:shock::X:side::):P:unsure::woohoo::huh::whistle:;):s
:!::?::idea::arrow:

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176