Ћирилица Београд

Бр. 032/11
29.06.2011

МАТИЦА СРПСКА
На руке председника академика Чедомира Попова

Поштовани,

Сазнали смо из „Вечерњих новости“ од 13. априла да Матица српска има намеру да у сарадњи са Одбором за стандардизацију при САНУ покрене „иницијативу за утврђивање нацрта и предлога новог закона о језику.“ Обавештавамо Вас да ми већ имамо припремљен предлог новог закона који је усвојен од стране овог Удружења,  Удружења „Ћирилица“ Нови Сад и Удружења књижевника Србије и достављамо Вам га у прилогу. Он је нужно зло док се не донесе правопис са ћирилицом као јединим писмом српског језика, и док то решење не буде уграђено у Статут Војводине и у Закон о употреби језика и писма. Урадила га је радна група у саставу Зоран Вучевић, Петар Јаћимовић и Ђорђе Јањатовић. Ако покажете интерес, она је спремна да Вас посети и да дадне детаљно образложење.

Познато Вам је да Удружење „Ћирилица“ Београд сматра САНУ и Матицу српску најодговорнијим за потискивање ћирилице  и за њену замену хрватском латиницом.  Оне су својим ауторитетом дале „научну“ подршку овој државној власти у њеној намери да не спроведе уставну одредбу о писму, односно да се настави доминација хрватског писма у Србији. Такво деловање Матица је крунисала увођењем у свом правопису из прошле године латиницу као друго писмо српског језика, чиме је прекршила Устав Србије. Тиме је ћирилици и српском народу учињена непоправљива штета, која се не може исправити никаквим побољшањима закона, него само усклађивањем правописа са Уставом.

Познато Вам је и да у потпуности подржавамо иницијативе које је Уставном суду Србије поднело Удружење „Ћирилица“, Нови Сад у вези са кршењем члана 10, става 1. Устава Републике Србије у Статуту АП Војводине и важећем Закону о службеној употреби језика и писама. Матица српска је ћутала када су доношени ти неуставни документи.

Оног тренутка из прошле године када се Матица српска одлучила да изађе у јавност са својим правописом у коме је устоличена хрватска латиница као друго писмо српског језика, сматрамо је највећом опасношћу по ћирилицу и српску културу уопште, па ће главна наша активност бити усмерена према Министарству просвете и науке са захтевом да се не дозволи примена таквог неуставног правописа у српској просвети.

Пошто намере Матице јавно тумачи секретар њеног Језичког оделења и главни редактор правописа проф. др Мато Пижурица, а позива се на садејство Одбора за стандардизацију при САНУ чији је председник академик Иван Клајн, сматрамо да они треба да  буду смењени, уместо да им се продужи мандат за одбрану ћирилице кога су обележили увођењем туђег писма у српски правопис. Они то заслужују и да су само ћутали док ћирилица нестаје, а још су и штетно деловали.

Први је потписао правопис у коме је именовање латинице другим српским писмом правдао тиме да је то „остатак из српскохрватског језичког заједништва“. Истовремено  прећуткује да је она уведена у српски језик после доношења Новосадског књижевног договора из 1954., управо у организацији Матице српске, и то уз спровођење свакојаког насиља над ћирилицом. Ако он не може да раскине са србохрватством, а српски народ у Хрватској је могао и морао напустити своја огњишта да би спасио голи живот, па још ту своју оданост србохрватству стави изнад Устава Србије, онда Матица више не би могла носити српско име ако нема снаге да на функцију секретара Језичког оделења постави лингвисту који се одрекао србохрватства. Садашња политика Матице по питању писма води туторству српске културе, односно позицији огранка или подкултуре хрватске културе.  

Други је крив јер је јавно охрабривао латиничење српског народа, доводећи га у заблуду изјавама да постоји и српска латиница. А да у деловању ових државних лингвистичких првака у вези писма нема никакве доследности, а камоли ли науке, сведочи чињеница да први заступа тезу о српском богатству двоазбучја, док је други рекао у ТВ камере да то није никакво богатство него несрећна околност. Јавно је рекао да и Србима следи  неминовност  једноазбучја, али не у ћирилици, него у латиници. То је у супротности са ставом проф. Пижурице да се ћирилица треба и може одржати као прво писмо српског језика, и сведочи о неозбиљности и неискрености најављеног покушаја да се ћирилица чува  побољшањем закона уместо правописом са уставном одредбом о ћирилици као једином писму српског језика.

Матица српска и САНУ су преко својих наведених лингвиста радиле супротно уставној одредби из члана 10: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Тим Уставом је створена правна и институционална претпоставка да се од државе организованом активношћу пониште ефекти латиничења Србије, спроведени у време комунистичке диктатуре, али лингвисти и даље истрајавају  на српскохрватском путу,  промовишући хрватску латиницу у српском језику. Све су то прокоцкали сејањем латинске клице у српском правопису и уздрмали један од темељних националних симбола.

Никакве мере у одбрани ћирилице не могу заменити улогу правописа, из кога ће српска деца учити да је српско писмо само ћирилица, и који ће бити обавеза и ослонац наставника.

Последице вођења несрпске језичке политике од стране Матице српске и САНУ нарочито су драстичне у Републици Српској. Тамо у Уставу више нема ни српског имена језика, него се он зове језиком српског народа, а у службеној употреби су ћирилица и латиница. Нема чак ни оне равноправности писама, па макар и лажне, која је била прокламована чак и у Брозово време. И уместо да после укидања српске војске српско буде омеђено и чувано ћирилицом, данас су и све пресуде Врховног суда Републике Српске латиничке. Оно мало ћирилице тамо (уз латиницу) на ознакама путних праваца сведочи о српском поразу, односно о немогућности разумевања и неговања националних симбола, без чега не може опстати ниједан народ , па ни српски.

Убеђени смо да је одбрана имена нашег српског језика пред притиском који долази из ЕУ, и који ће у будућности само јачати, могућа једино преко писма, односно идентификацијом српског језика са ћирилицом. Ниједна од суседних држава бивших република  потписница Новосадског договора из 1954. г. „не подноси“ ћирилицу као писмо у свом језику. Уосталом, владика Јефрем сведочи да га је високи званичник из ЕУ убеђивао да се Срби не требају плашити унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Зато нас брине неразумевање суштинског питања идентификације српског језика са ћирилицом од стране српских лингвистичких првака, јер и сам проф. Пижурица у поменутом оглашавању у Новостима наговештава нови закон о језику, а не и о писму. Какве то последице има у пракси показујемо на примеру Закона о јавним набавкама, у коме стоји да конкурсна документација мора бити на српском језику, а пошто се писмо не спомиње све се доставља искључиво на латиници.

У Хрватској је позната општа мржња према ћирилици, јер је она синоним за Србина, али ипак, за сваки случај, у њеном адекватном закону пише да све мора бити достављено на хрватском језику и латиници. То значи да документацију понуђача из Србије мора превести овлашћени судски тумач за хрватски језик. Тако је то код народа који има своју државу и своје праве лингвисте.

По нашем мишљењу питање враћања ћирилице српском народу је данас најзначајније питање српске културе и ниједно друго питање нема такав значај за наш национални идентитет у будућности. Први корак мора бити примена ћирилице као јединог писма српског језика у службеној и јавној употреби.

Сви проблеми службене и јавне употребе српског језика у свим сферама активности државе, друштва па и сваког Србина као појединца могу се решити употребом српске ћирилице, а енглеског језика и писма у комуникацији на међународном нивоу без обзира на облик комуникације (електронски, факсом, у штампаној форми, ТВ, мобилни). На притисак ЕУ у крајњој линији може се одговорити и на тај начин да се законом одреди да наши представници у тој заједници као службени употребљавају енглески језик који је један од њених службених језика. И то је боље решење него поново улазити у некакве расправе и пројекте о новом језичком заједништву у „штокавском језику“.

Обавеза је државе, тачније извршне власти и Скупштине Србије да у складу са чланом 10, ставом 1. Устава Републике Србије донесе нови Закон о службеној  и јавној употреби језика и писма са одредбом о ћириличком писму као једином службеном писму српског језика којим би се:

-детаљно регулисала службена и јавна употреба српске ћирилице у свим сферама активности државе и друштва;
-предвидела употреба енглеског језика и писма у међународној комуникацији и тамо где смо по међународном праву на то обавезни;
-прописала обавеза обезбеђења информационе подршке за службену и јавну употребу српске ћирилице у свим сферама активности државе и друштва (компјутерски софтвер, електронска пошта, ТВ, мобилна телефонија...);
-прописале казне за непоштовање законских одредби о службеној и јавној употреби ћирилице на исти начин и на истом нивоу као и казне за непоштовање законских одредби о правима националних мањина на службену употребу њихових језика и писама, које већ постоје и по садашњем Закону;
-у прелазним одредбама утврдио поступак примене закона у правној пракси са роковима његове примене по фазама у складу са реалним могућностима спровођења у држави и друштву.

Подсећамо вас на став легендарног професора права академика Радомира Лукића да је ћирилица као део националне културе политичко питање, а не стручно, па је обавеза сваког школованог Србина да брине о њој, а лингвисти у томе немају никакву предност, него само већу обавезу. (Видети књигу Драгољуба Збиљића „Српски језик под окупацијом латинице“, стр.183., Ћирилица Нови Сад). Задатак лингвиста није да ћирилицу штите писањем предлога закона, него да је штите правописом у складу са Уставом, за шта су и плаћени. Академик Лукић има искључиву заслугу за уставну заштиту ћирилице, док су лингвисти истовремено били на супротној страни, јавно се поносећи српскохрватским именом језика, и то све док народ на референдуму за Устав 2006.г. није вратио српско име своме језику и ћирилицу као једино његово писмо. Такође је предвидео изигравање Устава на штету ћирилице законским тумачењем шта је службено, а шта је јавно. Зато је још 1990.г. написао чланак у Политици „Против посебног закона“, уз образложење да је службено све што је јавно, и обрнуто. Нажалост, српски владајући лингвисти толико су скренули са српског пута и постали инфериорни пред хрватском културом да су подржали њену латиницу не само правописом, него и опредељењем да се ћирилица чува у гету државних органа и установа као службено писмо, док су туђем писму предвидели пуни живот у такозваној јавној употреби.

Више не намеравамо да тражимо подршку од лингвиста и од интелектуалне елите уопште, него ћемо се бавити првенствено обавештавањем народа да је српска само ћирилица.  За живот и овако мало ћирилице више су заслужни пекари него академици. Први редовно одговарају да су фирму исписали ћирилицом зато што је српска, а други или ћуте или говоре да Срби имају и своју латиницу.

С поштовањем,