Ћирилица Београд

НА СТУБ СРАМА

Затирање ћирилице у Србији је добило такве размере да се она налази готово пред истребљењем. Ја сам у почетку сматрао да је главни разлог потискивања ћирилице – малограђански комплекс новокомпонованих "шетача асфалтом" који су се стидели сами себе и својих предака, и који су желели да "раскрсте са селом до краја". Свакако да има и тога. Међутим, протоком времена сам схватио да риба смрди од главе, и да потискивање ћирилице није никакав "спонтани процес", него смишљен, планиран, организован и контролисан процес који спроводе они од којих бисмо се томе најмање надали, и који има своје спољашње и унутрашње разлоге. Стицајем историјских околности Рим је од поделе Римског царства на источни и западни део остао једина патријаршија у западном делу царства и касније у Западној Европи. Како је римско свештенство појединим народима у Европи и у прекоморским колонијама преносило хришћанство, тако је у тим народима једновремено вршило и истребљење затечених писама (азбука), и уз хришћанску (римокатоличку) веру наметало им „у пакету“ и латинско писмо. Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, скандинавске руне, германске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица, готица, илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), више сликовних писама разних народа Латинске Америке, итд. Појава нових писама – глагољице и ћирилице – била је разлог за моментални насртај на њих од стране свештенства Римске патријаршије. Немачки попови су одмах по појави глагољице у Моравској и Панонији затварали, мучили и прогањали Методијеве ученике и настављаче и искорењивали богослужење на словенском језику и глагољском писму. Руне, глагољицу, ћирилицу и бројна писма прекоморских народа римокатоличка црква је прогласила за „ђавоља писма“ и немилосрдно их искорењивала, а књиге писане њима спаљивала. Глагољица и ћирилица су код католичких Хрвата биле у употреби, чак и за верске потребе, до XIX века, и за цело то време је вршена планирана акција католичког свештенства за њихово искорењивање. Хрватски попови „глагољаши“ су били изоловани док нису коначно одустали од глагољице, па и ћирилице. Дубровчани су сами себе сматрали Србима католичке вере и писали су ћирилицом. Кулин бан је у XII веку писао повељу Дубровчанима – на ћирилици. И турски двор је Дубровчанима писао писма на српском језику и на ћирилици. Чак је и аустро-угарски гувернер Босне и Херцеговине Бенјамин Калај на самом крају XIX века Дубровчане сматрао Србима католичке вере.

Српски народ се први пут срео са насртајем римокатоличког свештенства на његово ћирилично писмо у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, и у коме су двор, државни апарат, судство, школство, војска и црква свим средствима, па и суровим насиљем вршили притисак на православне Србе да се одрекну своје православне вере, ћириличног писма и јулијанског календара, и да пређу на унију, и касније на католичку веру. Тај притисак је био темељан и свеобухватан: Србима је било забрањено да децу крсте у православној цркви и вери; било им је забрањено да деци дају презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба Бошков, Петров, Марков, Попов, Поморишац, Бугарски, Рудински, Ненин, Перичин, Курјаков; Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то чинили кришом по шумама, ливадама, утринама, крај путева, у својим двориштима; Србима је било забрањено да граде цркве без дозволе власти, а власт је дозвољавала само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле православне цркве у Аустро-Угарској имају исти изглед као и католичке, а ако би биле изграђене у православном стилу, биле би порушене; Србима је било забрањено да у својим школама користе ћирилицу и наређена им је латиница, итд. .

Па ипак, и у таквом непријатељском окружењу српски народ је ћирилицу доживљавао као своје суштинско верско и национално обележје и бранио ју је као свој живот! И у таквим околностима ћирилица је Србима била једино писмо. Одлуком Берлинског конгреса Босна и Херцеговина је предата на управу Аустро-Угарској. И овде је Ватикан покушао да преко државног апарата забрани ћирилицу код Срба, али је српски народ, заједно са својом православном црквом и трговцима, непоколебљиво стао у одбрану своје ћирилице. Резултат је био да Срби после тога више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен на ћирилици. На свим железничким станицама у Босни и Херцеговини називи места су писали и на ћирилици. На дописницама, разгледницама и поштанским маркама обавезно је било и присуство ћирилице. У натписима на јавним местима строго је поштован немачки, мађарски и хрватски језик на одговарајућим латинским писмима и српски језик ћирилицом, а понекад чак и арабицом. У Босни и Херцеговини под аустро-угарском управом све до почетка I светског рата заиста је строго поштована равноправност писама. Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. г. почео је и напад на српску ћирилицу у целом царству, па и у самој Србији. Године 1914. хрватски Сабор доноси одлуку о забрани ћирилице у Хрватској. Године 1915. и босански Сабор проглашава забрану ћирилице и у Босни и Херцеговини. У јесен 1915. г. Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска нападају Србију, и српска војска и влада напуштају земљу. Аустро-угарски бајонети у Београду и целој Србији разваљују ћириличне натписе на зградама и јавним местима, забрањују ћирилицу у школама и наређују увођење латинице и грегоријанског календара. И последња занатска радњица је морала имати фирму на латиници.

Ово би били спољашњи разлози притисака на искорењивање ћирилице код Срба. Стварањем Краљевине СХС 1918. године српски народ вољом свог прекоредног краља ступа у заједничку државу са народима католичке вере са којима се колико јуче гледао преко нишана; са онима који су му бајонетима разваљивали ћирилицу и уводили хрватску латиницу. Ватикан овде није пропустио прилику да настави свој рад на искорењивању ћирилице. Срби су строго пазили да не повреде верска и национална осећања Словенаца и Хрвата и сва државна документа су штампана двоазбучно, док су се Словенци и Хрвати строго држали само своје латинице. Овде већ полако ступају у живот и унутрашњи разлози за повлачење ћирилице пред латиницом. Па ипак, и у Краљевини СХС и Краљевини Југославији ћирилица је и даље једино писмо српског народа.

Године 1941. квислиншка творевина Независна Држава Хрватска већ у првом месецу свог постојања поново доноси закон о забрани ћирилице у Хрватској.

После II светског рата власт у Југославији преузимају католички народи Словенци и Хрвати преко Броза, Кардеља и Бакарића. За Ватикан ово је повољна прилика да преко „атеиста своје вере“ зада коначан ударац српској ћирилици и замени је хрватском латиницом. Унутрашњи разлози за повлачење српске ћирилице пред хрватском латиницом добили су замах пуним крилима. Хрвати, који су до тада већ стекли богато искуство у забрањивању ћирилице, наставили су свој дотадашњи посао на пресловљавању Срба, али другим средствима, прикривено, невидљиво, корак по корак, уз загрљаје и пољупце и пароле о „братству и јединству“. Прва прилика за настављање искорењивања ћирилице показала се већ 1948. г. приликом сукоба са Информбироом. Америчка ЦИА је сугерисала југословенским комунистичким властима да и постепеним потискивањем ћирилице и њеним замењивањем латиницом покажу да су раскинули са Стаљином. Овај амерички предлог није био ништа „оригинално“ и представљао је „куцање на отворена врата“, пошто су нове југословенске власти то већ имале у плану и без америчког савета. Партизански и четнички радио-телеграфисти су у току рата користили Морзеову азбуку на српској ћирилици, са 30 знакова за 30 гласова српског језика, што су научили још у Краљевини Југославији. Американци су помагали југословенске комунистичке власти у њиховом сукобу са Стаљином. Помоћ се састојала у храни („Труманова јаја“), новцу, али и у наоружању и војној опреми. Уз разне моделе радио-станица дали су нам и аутоматизоване кабинете за обуку радио-телеграфиста. Наставник је котур са папирном траком ставио на уређај за аутоматску предају звучних знакова Морзеове азбуке, и подешавао брзину предаје у складу са степеном обучености војника у јединицама везе или питомаца у Школском центру везе. Те папирне траке су биле исписане изломљеном црном линијом у складу са појединим словима и цифрама Морзеове азбуке. Наравно, Американци су при том имали у виду потребе свог језика – енглеског – и свог писма – латинског – са 26 слова латинске абецеде. Овде више није било могућности да се наши радио-телеграфисти обучавају у пријему и предаји наших слова ж, ш, ч, ћ, ђ, љ, њ, џ, што је добродошло властима да из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије избаце српску ћирилицу са 30 знакова и замене је латинском абецедом са само 26 знакова. Што је тиме онемогућено слање исправног отвореног текста (телеграм „Срецно венцанје“) и знатно смањена могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, свесно је прихватано као цена за битнији циљ – искорењивање српске ћирилице и њено поступно замењивање хрватском латиницом.

У наставку овог похода на искорењивању ћирилице следећи потез југословенског партијског и државног руководства је био да се пресловљавање српског народа угради и у сам школски систем. Али не онако провидно као у Аустро-Угарској: „Забрањујем!“, да се види из авиона, него финије, неприметно, кроз форму „развијања равноправности и братства и јединства“. Хрватски шлосер Јосип Броз је преко српског кројача Александра Ранковића издејствовао да се српски, хрватски и црногорски лингвисти и књижевници „договоре“, и тако је крајем 1954. године објављен Новосадски „договор“. Тај „договор“ је имао своје објављене, али и своје необјављене циљеве. Оно што је из тог „договора“ објављено, изгледало је оправдано, нормално и прихватљиво – равноправност екавског и ијекавског изговора и равноправност латинице и ћирилице (тим редом). Међутим, практично спровођење тог „договора“ је показало да се ради о сасвим другим циљевима. „Равноправност писама у Југославији“ спровођена је само као равноправност писама у Србији, јер прави циљ тог „договора“ је био уклањање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом.

Спровођењу необјављеног циља Новосадског „договора“ који су започели лингвисти и књижевници, постепено су се придруживали државни органи, партијска руководства, ЈНА, Телевизија Београд, САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, научне и културне установе, катедре за српски језик на Филолошком и филозофским факултетима, учитељи, наставници и професори „српскохрватског“ језика по школама свих нивоа у Србији, руководства привредних и трговинских предузећа, информатичари, систем администратори и модератори по разним форумима на Интернету, итд. Спољним разлозима нестајања ћирилице придружили су се и унутрашњи разлози. Спровођење необјављеног циља Новосадског „договора“ – одстрањивање српског ћириличног писма и његово замењивање хрватском латиницом – добило је такве размере и постигло такве резултате да је и објављени циљ тог „договора“ – равноправност писама и богатство двоазбучја – остао потпуно разголићен и приказао се као смишљена подвала српском народу. Та „равноправност писама“ у пракси је изгледала овако:

- После избацивања српске ћирилице из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије уређено је да телепринтери у војсци, на Пошти и у предузећима имају искључиво латинску абецеду.
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања користила искључиво хрватску латиницу. Тиме је спровођен Новосадски „договор“.
- Године 1961. извршена је промена регистарских таблица на моторним возилима. До тада таблице су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су имале латиничне регистарске таблице, а чак 4 остале републике су имале ћириличне. Зашто? Зато што је до тада био такав распоред писама у Југославији. А од 1961. г. таблице су означавале градове и све су биле на латиници. Зашто? Зато што је то било спровођење одлука Новосадског „договора“.
- Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе и склоне у подруме, магацине и складишта, и забрањена је њихова даља производња и увоз. 19.1.1974. г. смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине изваде из подрума и врате у употребу. Ово смењивање је спровођење Новосадског „договора“.
- У ЈНА (Југословенској Народној Армији, оружаним снагама некадашње СФРЈ) у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у стварном животу изгледала овако: у војном школству – уџбеници, учила и дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, обрасци, формулари, техничке књижице за оружја, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница; предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница; војна штампа, периодика и стручни часописи – искључиво латиница; у војнофилмском центру „Застава филм“ сви документарни и наставни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци. „Равноправност напред, ћирилица – СТОЈ!“ Поступи по необјављеним одлукама Новосадског „договора“.
- Рачунари су дуго после свог појављивања код нас имали само енглески оперативни систем и латинично писмо. Тиме је смишљено изврдана употреба ћирилице у очекивању да се Срби „навикну“ да „савремена техника не трпи ћирилицу“.
- Ни дан-данас у Србији не постоји ни један једини мобилни телефон који би био фабрички оспособљен да писане поруке шаље на српској ћирилици, опет у очекивању да се Срби „навикну“, у складу са Новосадским „договором“.

Дакле, овде је онемогућавање коришћења српске ћирилице спровођено без оног сировог и бруталног аустро-угарског „Забрањујем“, него смишљено, плански, углађено, уз рецитовање
о „братству и јединству“, „равноправности писама и богатству двоазбучја“. Међутим, српске комунистичке власти су у искорењивању ћирилице „давале пример“ Хрватима, Словенцима и касније муслиманима како се „брани Југославија од ћирилице“. На једном научном скупу у Београду господин Владимир Лепојевић је свој рад поднео на ћирилици, као једини на скупу. Организатор симпозијума му је дискретно предложио да свој рад пребаци на латиницу, уз „образложење“ да ћирилица свету „пружа ружну слику о Србији“. Господин Лепојевић је свој рад – повукао и одустао од учешћа на скупу. Није желео да спроводи одлуке Новосадског „договора“ да буде гробар писма свог народа које је поштовао, ценио и – користио. Бројне генерације српског народа које су рођене у оваквом окружењу одрасле су на заблуди о „латиници као нашем писму“, па су данас спремне да се туку за туђе у уверењу да бране своје.

Највећи злочинци су партијска и државна власт у целом периоду Југославије после Другог светског рата и лингвисти, који су једни друге узимали као «доказ» да је протеривање ћирилице оправдани циљ, а све то су маскирали подвалом о «равноправности писама» и «богатству двоазбучја», што је важило само за Србе. Хрвати нису марили ни за «равноправност писама», ни за «богатство двоазбучја». Два главна средства искорењивања ћирилице су нерад и ћутање државне власти, САНУ, Матице српске и Вукове задужбине, и подваљивање оних који једини говоре – лингвиста. Највећи данашњи кривци за судбину ћирилице у српском народу су несрби Мато Пижурица и Иван Клајн, уз саучесништво комплетне лингвистичке струке у Србији од II светског рата до данас.

Мато Пижурица није Србин, а постављен је на кључно место у Матици српској са кога судбоносно утиче на искорењивање српске ћирилице. Он је „стручни орган“ војвођанских аутономашких политичара и њихово „научно покриће“ за њихову најновију подвалу о „српској латиници“ која је чак ушла и у Статут Војводине, супротно историјским чињеницама, супротно научним и животним истинама, супротно верском и културолошком обрасцу српског народа, супротно Уставу Србије, а која је једино у складу са дугорочним циљевима војвођанских аутономаша да се панонски део Србије, корак по корак, миц по миц, преведе у Хрватску. (Погледајте како се школски зимски и ускршњи распусти у Војводини подешавају према 10% мађарског и хрватског становништва, насупрот 90% српског и румунског становништва. Погледајте како је у Новом Саду чак и назив улице Вука Караџића исписан латиницом. Погледајте како новосадска телевизија за децу „Минимакс“ пуна два месеца Божић приказује искључиво као католички празник, уз јелку и Деда Мраза, а бадњак се не помиње ни једном једином речју, и како се предшколској деци предлаже да самостално уче слова гледајући у сличице, а слова су без изузетка само латинична. Погледајте како на рок концерту у Кањижи од 9 – 11.7.2010. г. рок групе из Мађарске отворено певају песме у којима се Војводина назива „Јужни крај“ и тражи њено припајање Мађарској.) На 125. редовној скупштини Матице српске 12.4.2008. г. секретар Одељења за језик Мато Пижурица поднео је извештај о „Припреми измењеног и допуњеног издања правописа српског језика“ у коме је у вези са писмом рекао да је задржана концепција постојећег текста Митра Пешикана да „редакторска група не би на себе преузела улогу неовлашћеног арбитра још нерашчишћених проблема у вези са писмом“. Наравно, ово је подваљивање. Какви су то „нерашчишћени проблеми у српском језику у вези са писмом“? Прво су лингвисти у Србији – САНУ, Матица српска, катедре за српски језик, међу којима Пижурица заузима једно од водећих места – сами направили проблем задржавањем „равноправности писама и богатства двоазбучја“ из некадашњег умишљеног „српскохрватског“ језика у коначно растерећеном и ослобођеном српском језику, а онда су ту сопствену брљотину прогласили за нерашчишћени проблем у вези са писмом не би ли спречили да се ту нешто мења. То је „нерашчишћени проблем“ једино за лингвисте – творце тог проблема. Народ је на референдуму 2006. године изгласао Устав по коме је ћирилица опет једино писмо српског језика, а језици и писма националних мањина се регулишу законом у складу са Уставом, и народ овде не види никакав проблем. И мртав Митар Пешикан је јачи од народне воље изражене у Уставу. А ни Митар Пешикан није био Србин. Нека лингвисти свој ћеф о „српскохрватском“ језику, који они проглашавају за „сопствено убеђење“ задрже за своје приватне међусобне преписке, а име језика и број писама препусте ономе коме то и припада – српском народу.

Мато Пижурица је у Матици српској на политичком задатку, а не на лингвистичком. После објављивања Правописа српског језика који је издала Матица српска, за своја укупна злодела од аутономашких политичара је добио награду за животно дело. Своје политичке менторе највише је задужио „научним покрићем“ за постојање „српске латинице“ – „нерашчишћеног проблема“ у који он не сме (уствари и не жели) да дира. „Није овлашћен“ да решава проблем, а био је „овлашћен“ да ствара проблем. А ти његови политички ментори на свом сајту „Slobodna Vojvodina“ отворено траже:

• Ослободимо Војводину од руске губерније Србије,
• Право Војводине на самоопредељење, сецесију и независност,
• Марија Терезија заслужује спомен обележје у Новом Саду,
• Ћирилица се Србији намеће,
• Ћирилица ће Србима нестати као што је нацистима нестао кукасти крст, итд…

Следећи највећи кандидат за стуб срама је Иван Клајн. Упркос националном пореклу, као члан САНУ постављен је на положај председника Одбора за стандардизацију српског језика и члана Одбора за речник. У Матици српској је главни и одговорни уредник часописа „Језик данас“, и члан је Савета Вукове задужбине. Дакле, као противник ћирилице правилно је распоређен на кључна места. Као романисти и професору италијанског језика и не припада му да на таквом нивоу пресуђује српском народу о имену његовог језика и броју писама. Међутим, пошто ни он није на лингвистичком задатку него политичком, послужиће и без квалификација. Док други лингвисти протерују ћирилицу уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, Клајн се отворено залаже за једноазбучје, али – на латиници. Чујмо га:

„Законска формулација о „равноправности ћирилице и латинице”, знамо, није нова. Имали смо је током пола века и видели смо да она у пракси значи повлачење ћирилице пред латиницом. Не због комуниста, мондијалиста или некакве „ватиканско-коминтерновске завере”, него зато што латиница и ћирилица напросто нису у истом положају, нису симетричне. Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција. Њоме може само да се пише српски, и треба да се пише. Али српски се може писати И ЛАТИНИЦОМ, па многи (већина) тако и чине. У томе је чвор. Ако бисмо хтели по сваку цену да укинемо двоазбучност, да задржимо само једно писмо – то би морала да буде латиница“.

Дакле, подвала до подвале. Док институције – министарства, САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик – ћуте, лингвисти причају и подваљују. Идемо редом:

„Ћирилица се повлачи пред латиницом, не због комуниста, мондијалиста или некакве ватиканско-коминтерновске завере“… Ја сам овде три странице утрошио да бих показао историјске чињенице о улози римокатоличке цркве у искорењивању нелатинских писама у Европи, Јужној Америци, у Аустро-Угарској, Хрватској, Босни и Херцеговини, Југославији, Србији. Упоредите стварност и праксу по питању коришћења писама у наведеним просторима и оно што сам рекао о циљевима и понашању римокатоличке цркве у односу на нелатинска писма. Упоредите оно што сам рекао о необјављеним циљевима југословенских комуниста због којих су организовали Новосадски „договор“, и стварност по питању „равноправности писама и богатству двоазбучја“ у Хрватској и Црној Гори данас са једне стране, и у Србији са друге стране. Упоредите у наредном тексту шта је агент ЦИА-е рекао југословенском министру просвете 1948. године у погледу ћирилице и латинице у Југославији са оним што сам ја рекао о предлогу ЦИА-е југословенском руководству.

(Из магистарског рада поднетог Универзитету државе Северна Каролина. Coleman Armstrong Mehta: „A RAT HOLE TO BE WATCHED“? у коме се приказује анализа ЦИА-е раскида између Тита и Стаљина 1948-1950. г.)

(Превод:)
У то време ме је једног дана Џорџ Ален замолио да преводим Министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити на оба писма, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид?“ Он је на то рекао: "У једном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме по себи.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему.

Зашто Клајн овако подругљиво цитира нас који отворено говоримо о улози Ватикана, југословенских комуниста и мондијалиста у затирању ћирилице? Зато што му њихова улога у затирању ћирилице иде у рачун, па да би их прикрио, служи се подвалама, заменом теза. Није проблем онај који је пожар подметнуо, него је проблем онај који је пожар приметио и позвао на његово гашење. „Дрш'те лопова!“ Да се Власи не сете…

„…него зато што латиница и ћирилица нису у истом положају, нису симетричне“.

Опет подваљивање. Клајн овде садашње стање узима као свршени чин, као нешто што траје „од када Срби имају писменост“. Подмукло прећуткује вишедеценијско организовано насиље над ћирилицом и смишљен, планиран, организован и контролисан рад партијских, државних органа, школског система, ЈНА, научних, културних институција, катедри за српски језик, телевизије и целокупног живота у Југославији који је довео до ове несиметричности на предвиђеном путу ка коначном пресловљавању српског народа. Овде Клајн очекује да се злочин исплати и да неће бити кажњен. Погледајте примере Македоније, Бугарске, Русије, Украјине, Белорусије… Шта је са том „несиметричношћу“ тамо? Њима њихове власти, ни преткомунистичке, ни комунистичке, ни посткомунистичке нису подваљивале „равноправност писама и богатство двоазбучја“ као што су то југословенске и српске власти, међу којима Пижурица и Клајн као лингвисти и „извођачи радова“ имају истакнуту улогу, подваљивале српском народу.

„Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке, итд“.

Од свега овога једино му је тачно да нам латиница треба за латински језик. Све остало су му подвале. Идемо редом:

„Латиница вам је неопходна за енглески језик“. Чиста подвала. Ако је из незнања, то је срамота за једног академика и универзитетског професора; ако није у питању незнање, то је још већа срамота због одсуства људске честитости и поштења. Ја мислим да је у питању ово друго. Чија латиница нам треба за енглески језик? Хрватска, на коју Клајн мисли, сигурно не. Када сам почео да учим француски у петом разреду основне школе, тада сам већ знао хрватску латиницу, али ми она у том циљу није била ниодкакве користи, јер сам све једно морао да прво учим писмо језика који учим. Исто тако, знање хрватске латинице није од користи код учења било ког латиничног језика осим самог хрватског. Према томе, кад је Иван Клајн учио енглески, морао је у првој лекцији да учи писмо енглеског језика, и ту му познавање хрватске латинице није било од користи. Знање латинице – а то значи латинске абецеде – је потребно једино када учимо латински, италијански или енглески језик. Ни ту нам знање хрватске латинице није од користи. Наше познавање хрватских слова ž, š, č, ć, đ можемо користити једино у хрватском и словеначком језику. Остали латинични језици користе своје националне латинице, које се разликују од латинске абецеде (ğ, Ç, Ë, Ñ, Æ, Ő, ŞŒ).

„…за формуле у математици, физици, хемији“…

Опет подваљивање. Ово не важи за цео свет. Велики народи који користе нелатинска писма имају своје ознаке за формуле у математици, физици и хемији. Руси за „волт“ имају своју ћириличну ознаку „В“, а за „ват“ – „Вт“. Арапи комплетну математичку апаратуру пишу својим, арапским словима:

Но, ми не морамо ићи њиховим путем. Баш ништа нам не смета да и даље користимо грчка, па и латинска слова у разним формулама, али нам ту опет хрватска латиница, коју нам Клајн подваљује, не значи ништа. Да ли сте у било којој формули у било којој техничкој области видели слова č, ć, š, ž? То што западна Европа користи грчка слова у науци не значи да због тога треба да пређе на грчко писмо у својим језицима, а то што Срби користе латинска слова у науци значи да треба да пређу на латиницу. Уме ли овај академик да каже нешто истинито?

„…за апотекарске рецепте“…

Опет подваљивање. Мали Ђокица пикао лопту на пољанчету у свом селу па мисли да се и у осталом свету фудбал игра – на пољанчету. Постоје народи који уопште не морају да буду велики по бројности, па опет лекарске дијагнозе и рецепте пишу на – свом писму. Погледајте нашу православну браћу и наше вероучитеље:

ЛЕКАРСКА ДИЈАГНОЗА У ГРЧКОЈ

ЛЕКАРСКИ РЕЦЕПТ У ГРЧКОЈ

Ово су документа из 2010. године, нису „извађена из нафталина“. Погледајте како мали народ пише титулу „Др“ на свом писму. А Клајн у готово сваком свом наступу у штампи не пропушта прилику да нас подсети како ту титулу „по могућности“ треба да пишемо латиницом.

„…за аутомобилске регистрације“…

Опет подваљивање. „Ко не зна, вероваће ми“, рачуна Клајн. Народи у Западној Европи пишу разним верзијама латинског писма, и на регистарске таблице стављају углавном она слова из својих азбука која су заједничка за све остале европске абецеде. Шпанци не користе своје „Ñ“; Французи своје „Ç“, „Ë“; Норвежани „Æ“, „Å, итд. Грци, који не користе латиницу, за регистарске таблице користе само она слова свог писма која, у истоветном или измењеном значењу, постоје и у латинском писму: А, В, Е, Z, H, I, K, M, N, O, P, T, Y, X, а не користе Γ, Δ, Θ, Λ, Ξ, Π, Σ, Φ, Ψ, Ω. Бугари, чланови ЕУ, не одустају од своје ћирилице, и на таблице стављају само она своја ћирилична слова која, у истом или измењеном значењу, постоје и у латиници. Дакле, ово сваки народ уређује према својим потребама и приликама. До сада су Немци и Хрвати користили своја национална слова Ö, Ü, односно Č, Ć, Š, Ž, а за Хрватима су се повели и несамостални Срби. Моје мишљење је да је увођење ових хрватских националних слова и на српске таблице смишљена диверзија, да би се подвалило „оправдање“ за задржавање латинице као „неизбежне потребе“ у Србији. У београдској полицији се већ мрште што је господин Владислав Грујић после грдних мука издејствовао да му у пасошу његово име буде написано и на писму његовог народа – српској ћирилици. Мрште се што је човек прихватио да поднесе патње да би остварио нешто што се у другим народима подразумева. Већ „рибају“ службеницу на шалтеру која је грађанину уручила такав пасош, и то пошто је више пута тражила објашњење од својих претпостављених. Жена ништа није урадила без сагласности својих претпостављених. Немојмо се изненадити ако у полицији господину Грујићу „наместе зврчку“ приликом путовања у иностранство. Усијане главе не могу да преболе што је човек био „толико тврдоглав“ у остваривању једног најредовнијег људског права.

„…за дописивање са иностранством“…

Неуки академик опет подваљује. Зна ли он било шта друго у животу да ради осим да искорењује ћирилицу и подваљује? Мали Ђокица мисли да „иностранство“ значи Мађарска, Хрватска и Словенија. Три највеће земље на свету – Русија, Кина и Индија, затим цела Азија осим Турске и Вијетнама, 800 милиона муслимана – не пишу латиницом, а то је 60% светског становништва. Како академик мисли да му 40% светског становништва представља „иностранство“, односно „цео свет“?

„…за адресе на Интернету и и-мејлу“…

Опет злоупотреба затеченог стања, односно подваљивање. Пракса коју он нуди као „доказ“ неизбежности латинице је затечено, тренутно стање, које неће још дуго трајати, а већ је почело и да се мења. Кина и Русија већ имају више милиона сајтова са адресама на својим националним писмима. Србија је добила за сада само државну ознаку „срб“ на ћирилици, а биће остварена и могућност целих адреса на ћирилици. Наше удружење „Ћирилица“ из Београда већ пола године има сајт са делимично ћириличном адресом:

http://ћирилица.bestfromserbia.com

Дакле, ми из принципа реч „ћирилица“ желимо да пишемо српским словима, и то је већ стварност. У мери стварања могућности да и наше адресе буду на ћирилици, и адресе електронске поште ће постепено моћи да буду на ћирилици. Администратор наших сајтова је размишљао да узмемо комплетну ћириличну адресу код руског провајдера, што је могуће, али Руси не омогућују наше слово „ћ“, па смо одустали, јер као што не желимо да „cestitamo polozen vozacki ispit“, тако не желимо ни да се зовемо „Чирилица“, што би код Руса једино било могуће. Али, дочекаћемо ми и ту могућност.

…“за СМС поруке, итд“.

Опет подваљивање уиграног академика, с тим што му овога пута опраштамо незнање, јер нам је схватљиво да у оваквом окружењу непостојања мобилних телефона који би били фабрички оспособљени за слање писаних порука на српској ћирилици, људи дођу до оваквог закључка. То што мала Словенија, Македонија, Мађарска, Хрватска, Грчка могу да шаљу писане поруке преко мобилних телефона на својим језицима и писмима показује да су се те земље саме побринуле да добију такве телефоне, а то што у целој Европи једино Србија крај најсавршенијег писма нема те могућности, показује мрзовољу, безвољност, лењост и незаинтересованост државних власти у Србији да се та могућност оствари. Крај оваквих мумија у државној власти грађанима не преостаје друго него да сами својим знањем и трудом оспособљавају своје мобилне телефоне да пишу српском ћирилицом. И успевају:

РУЧНИ РАД У ДРЖАВИ МРЗОВОЉНЕ ВЛАСТИ

Постоје људи који подваљују из незнања, јер живе у уверењу да говоре истину. Међутим, Пижурица и Клајн знају да не говоре истину, и свесно истрајавају на подваљивању, јер у томе имају лични интерес. Јосип Броз је за искорењивање српске ћирилице после своје смрти добио датум у католичком календару: 1. мај – Јосип радник. Пижурица је за свој допринос пресловљавању српског народа добио награду за животно дело од аутономашких политичара. Време ће показати шта је био стварни лични интерес Ивана Клајна.

Ја своја убеђења износим – бесплатно.

Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Ниш.