Ка тињајућој револуцији у Русији Како сада стоје ствари, нема удара, па дакле ни – искре, па самим тим ни – пламена, а постижу се исти „револуционарни“ циљеви. Дакле, револуција без насиља. илити „Од диктатуре до демократије!“ Његош је рекао:
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.
Лењин, опет:
Из искре ће букнути – пламен!
Идеолог овог „покрета“ је 83. годишњи Американац – Џин Шарц, чија је књига преведена на ко зна колико језика и на исто тако издата, па чак и у Русији. На њој су се васпитали, кажу, и овдашњи „Отпораши“, и по њој сада држе у Београду курсеве за све оне младе људе, који хоће у својим земљама да место диктатуре уведу – демократију.
Ми смо на овом месту, већ два три пута, писали о тим светским револуционарима и њиховом шефу Срђи Поповићу, који је ових дана, као извршни директор „Центра за примењену ненасилну акцију“ доспео на листу од 100 светских мислилаца у 2011 години, познатог политичког часописа Forin Polis. Тим поводом, Поповић је изјавио да тај избор осећа „као награду српској ненасилној револуцији, која је у протеклих 11 година постала светски бренд и инспирација хиљадама активиста“. Исус Христос је као месија разапет на крсту, а ови ће ваљда на – демократији!
Једва да има потребе да напоменемо да се све те мирне револуције покривене и инсирисане милионима (штампаних) америчких долара, мада нам није јасно, ако америчка администрација на те мирне револуције троши толике паре, шта ће бити са њеном ратном индустријом, чијим се извозом издржава. То јест, ко ли ће све ту „мирноћу“ и пропаст ратне индустрије да – плати?
Тек, питање је зашто је било потребно да Отпор из 2000 године постане светски бренд којим се инспиришу хиљаде активиста у замењивању диктатуре са демократијом у својим земљама, зашто се баш у Србији врши обука тих мирних револуционара, утолико пре што су и ти српски „брендисти“ сигурно негде другде едуковани, па би тамо сад требало и сви остали наилазећи, јер се ионако, све то плаћа америчким доларима.
Наравно, није потребно бити нарочито мудар па схватити разлог, зашто је баш Србија изабрана за центар припрема тих активиста! Управо зато што је довољно сатанизована, па ће јој, нове сатанизације из толиких порушених легалних и признатих држава, сасвим пристајати..
Ми смо о томе писали и опомињали Министра унутрашњих дела Србије, утолико пре, што се та „обука врши“ и на Факултету политичких наука, дакле у државној установи, и да би требало од свег тог нелегалног и у својој бити насилног, ослободити Србију, и онемогућити речену едукацију у њој. Наравно, ко слуша једног неутралног чланкописца, који је уз то истакао, да од силних америчких долара којима се финансирају и одржавају ови револуционарни активисти, вероватно „по нешто остане“ и држави Србији, што је такође неприлично и недостојно њене слободарске традиције..
Срђа Поповић, тај мислилац који се поноси тиме што се на списку светских мислилаца нашао и један Србин, па је с тим предодређеним му поносом, још пре неколико месеци, јавно изјавио да они имају своје активисте и у Русији, и да ће и тамо, ненасилним путем, срушити диктаторски режим. Зна ли се пак, да Србија рачуна на помоћ Русије, онда је крајње неморално и срамотно пристати да се на њеној територији обучавају они, који ће се окомити управо на Русију.
Дакле, ту смо. Ту је повод овом тексту, али и ранијих, на исту тему, која је праве српске пријатеље Русије довела у велику забринутост, јер иако су њене безбедносне службе морале знати за Срђину активност и његових активиста, оне очигледно нису предузеле довољне мере да у корену онемогуће речене „руске активисте“, и тако је Поповић, као један озбиљан мислилац, своје обећање одржао, и ето – мирних демонстрација, у које се умешао чак и Горбачов, да ли по својој иницијативи и савести, или по обавези ненасилног активисте!
Јер да је читава та „организација“ откривена пре парламенатарних избора, ништа од свега тога не би било. Сад, пак, после избора, речене демонстрације постају проблем, оне су добиле међународну потврду и потпору, и свако њихово садашње онемогућавање биће проглашено широм западног света, као кршење људских права и гушење људских слобода у Русији, за које је крив. Наравно, само Путин, који им највише смета..
Свима је јасно, да је у све то умешана Америка, баш као што је јасно да ће „међународни мислилац“, по њеном налогу, с времена на време понављати демонстрације широм Русије, уз издашну доларску субвенцију, која ће се обилато делити активистима, како би имали чиме да убеде руску публику у изборну крађу, и да је њу организовао Путин! Дакле, доле Путинн, одлази Путин! Нико се од њих више не сећа да је тај исти Путин повратио не само углед Руској федерацији, већ, најпре оснажио, њен економски потенцијал, у име ког га, гле чуда!, опомиње Горбачов, саветујући га да одступи са власти, како би народ запамтио његову 10 годишњу успешну обнову Русије! Какво лицемерје! А по чему ће он, Горбачов. остати у народном сећању? Управо по томе што се придружио онима који хоће да уклоне Путина, тог вишеструког спасиоца Русије!
Ми у тим поновљеним и све чешћим демонстрацијама, видимо упориште, како рекосмо, тињајуће револуције, оне која ће уносисти несигурност и ширити узнемиреност становништва, са свакојаким последицама, које су далеко од онога што је у Путиновој ери урађено за поновно усправљање Русије као велике силе.
Тешко је разумети, како један уман народ какав је руски, може да поверује некаквим голобрадим активистима, да све оно добро што постоји, што му омогућава пристојан живот, о каквом су у време Јељцина могли само да сањају – лаж и опсена, да се, стога, треба огласити против Путинове диктатуре и кренути у благодети западне демократије.
Запад је запад – залазак, а исток је исток – извор живота, у Русији и православљу, које је битно разликује и одвајаја од свег оног што са Запада злослутно веје, са циљем да све природне благодети света присвоји. Није реч о Богу, јер православље учи да је Бог у сваком човеку, већ у начину схватања и понашања, о погледу на свет као братску заједницу мирних људи, који нису навикли да отимају већ да дају, да човек буде човек. „Човек – како то звучи гордо!“ То је могао да каже само један православац, и то баш Рус! Дакле, Максим Горки!
Зар је могуће за шаку долара довести сав свој живот у питање, постати опет роб, кмет. Додуше, било је таквих Руса који су знали, истина, за овећу шаку рубаља, да омогуће непријатељу победу, која ће постати повод за прву револуцију, што је Русију довело и на спољњем и на унутрашњем плану у невиђене проблеме. Не знам колико се у Русији учило и учи о тој издаји, али један велики руски композитор и ученик Чајковског, Сергеј Тањејев, у трећој књизи свога „Дненика“ (Москва, 1985), под датумом 18. јуни 1904 (стр. 146-147), дао је опис те издаје, која се састојала у томе да су два руска генерала из Генералштаба, одобрили куповину подводних мина, произведених у немачкој фабрици у Риги, а да њихово дејство није уопште испробано… И тако је 140 лажних мина отишло у Порт Артур, преко којих су безбедно прешли јапански бродови... И све то за 300 ондашњих рубаља!
Нешто се мислим, да би ту „величанствену“ издају требало данас обелоданити, као опомену и упозорење, толиким наивним и лаковерним Русима, поготову оним који и даље верују да су им Американци, баш као и Немци и Енглези, пријатељи. Наш Свети Сава, још 1225. учио је Србе, да не „траже нове пријатеље, међу старим доказаним душманима“, а Руси знају и тога се непрестано морају сећати, да је Кримски рат једном за свегда повукао границу пријатеља и непријатеља, која се никад више није мењала. Чак ни током Другог светског рата!. Другим речима, ма како формално изгледало, Запад и Исток не могу заједно, јер никад нису то успели, ни могли! Баш као ни католичанство и православље! Зато и не разумем патријарха Кирила и његов екуменизам. Јер и он би морао бити свестан, да се из крила екуменизма испилио и овај талас демонстрација у Русији, чије ће тињање бити подхрањивано, како сада, тако и увек.
Руси треба непрестано да имају на уму да су свим империјама сметали на путу ка светском господству. Да се непрестано сећају Александра Блока и његове опомене:
Изнад свих нас је – Русија!
П.С. Молим добронамерног читаоца да овај мој текст не схвати као претенциозну опомену Русији и учењу памети њеног народа, већ као моју личну бојазан да се не схвата, ни у Русији, ни код нас Срба, каква се и колика подмукла али и злочиначка опасност, надвила над Русијом. Утолико пре и више, што је у Србији све то почело, чије су катастрофалне последице, нашле своје присталице и заговорнике, упркос празног стола.
Слободан Турлаков
