Владан Здански Врло поштовани, госпође и господо! Код нас важи народна изрека „Повика на вука а лисице месо једу!“. Много је похвално то што се боримо за опстанак српске ћирилице, али нам она ништа неће вредети када наш српски језик постане члан породице креолских језика услед најезде „англупизама“, како их је назвао академик Иван Клајн. Зато сматрам да поред борбе за опстанак наше ћирилице морамо још и више да се боримо за очување српског језика од савременог загађивања „англупизмима“. Разочарали су ме наши „језикословци“ (нпр. и у САНУ) који су такорећи преко ноћи успешно скратили од вајкада уходане јуни и јули за завршно „и“, а нису устању да предузму било шта за спречавање загађивања српског језика. Најједноставније би било када би Народна скупштине увела закон о опорезивању коришћења непотребних страних речи, укључујући наравно и оне које су већ посрбљене, као што је својевремено био уведен порез на шунд. Противници овога предлога рећи ће да је тешко одредити које су стране речи непотребне, али је то неупоредиво лакше него што је било одвајање шунда од вредних умотворина. Зашто да наша држава занемарује тај засада непресушни извор прихода од казни, јер се наша „покондиреност“ (по Стерији Поповићу) неће брзо искоренити, када тиме још и доприноси одржавању српског језика? Некаквим указивањем на штетност коришћења „англупизама“ ништа се неће постићи, али је на кажњавање „по џепу“ свако врло осетљив. Кинези су, са културом која је знатно старија од наше, забранили американизацију својих језика, али не мислим да треба да се на њих угледамо јер се код нас некажњиве забране не поштују. Када би нпр. НИН платио казну зато што је уместо „извода“ написао „дајџест“, а уместо „главносг смера“ – „ маинстрим“; „Политика“ што образовање, просвећивање, обуку и васпитање замењује са „едукацијом“ а поклон или прилог са „донацијом“ итд., они не би користили те стране речи по систему „види шта ми све знамо“. Највећа наплата за злоупотребу страних речи потекла би од телевизије, која нам је увела и „Ћао, видимо се кући!“ уместо „Здраво, довиђења код куће!“. Још и не много давно неискварени српски језик говорио се на селу али, од када је телевизија уведена у скоро сваку кућу, неискварени српски језик сада говоре још само старци и старице у расејању, јер су млађи и тамо усвојили све наше језичке ујдурме укључујући и новији лажноморавски наглáсак. Ако овако наставимо, онда ће и будући превод романа „Злочин и казна“ Достојевског да има наслов „Криминал и санкције“, па ћемо по угледу на Килибардине Црногорце имати српски новоговор. Још се нисмо отарасили ни комунистичких еуфемизама као што је нпр. пре или после наше или нове ере, иако се и она рачуна од Христовог рођења, уместо пре и после Христа као сав културни свет а и ми пре компартијског ниподаштавања Христа. У том духу је нпр. у Просветиној „Малој енциклопедији“ из 1959. године посрбљени међарски Јеврејин Bihályi Ottó написао да је Исус Христос био легендарна личност. Ми сада на овај и сличне друге компартијске еуфемизме још додајемо нове – и то оне у духу енглеског језика. Са нашим новоуведеним странцизмима разводњавамо и наше старе појмове. Узмимо за пример да је и џепарош преступник али није злочинац или зликовац који су сада заједно са њим сврстани у криминалце. Наш народ је заборавио и да је адекватан на српском изједначен, једнак, подударан и одговарајући па је измислио најадекватнији или да је примарни исто што и први, основни, почетни, првобитни и изворни па зато каже најпримарнији. Оваквих примера имамо на претек. Изговор да ми за нове појмове немамо „најдекватније“ речи не стоји јер их ни Енглези нису имали па су их измислили. У време када је Вук Караџић печатао свој први речник још нису постојали појмови као што су железница, пароброд, водојажа, преводница, скретница итд. па су их наши стари стручњаци за српски језик сковали, али њихови садашњи наследници нису следели пример својих претходника. Наши савремени „језикословци“ очигледно су преспавали настајање нових појмова па су измишљање назива за њих препустили самозваним шарлатанима. Зато сада имамо апбутовање, даунлодовање, дебагирање итд., за које тек при дословном преводу увиђамо како су бесмислени, што Енглезима очигледно не смета. Ми код нових израза „тражимо длаку у јајету“ и зазиремо од кованица, иако старих у нашем језику има сијасет које су одавно уходане па ни не осећамо да су кованице. Ако ја као појединац предложим Народној скупштини да уведе опорезивање непотребног коришћења страних речи (да поновим: као што је био порез на шунд), онда ће та моја представка да стигне у корпу за отпатке, али ако тај предлог са указивањем на убирање прихода од казни поднесе једно званично тело као што је удружење „Ћирилица“, најбоље уз помоћ неколицине народних посланика, онда Народна скупштина мора да га озбиљно размотри. Зато предлажем да размислите о овом мом предлогу у корист спречавања даљег варварског загађивања нашег језика и његовог свођења на први креолски језик у Европи – јер незагађени резервни језик немамо.
30.11.2011.