ИНФО:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo

ne odrecimo se najsrpskijeg

ЛИНГВИСТИ У СРБИЈИ – НОВИ ЈАНИЧАРИ, МЛАДИ У СРБИЈИ – НОВИ ПАРТИЗАНИ

Некада су мајке у хришћанским земљама сакатиле своју мушку децу да их Турци не би одводили у јаничаре, будуће смртне непријатеље сопствених народа, будуће убице сопствених родитеља. А данас у Србији мајке морају да страхују да им деца не оду у лингвисте – нове јаничаре, добровољне сараднике непријатеља сопственог народа и убице његове писмености.

Партизани су по доласку на власт сматрали да су историја, народ и држава почели од њих, и да пре њих није било ни историје, ни народа, ни држава. Данашњи млади Срби су као испод индига копирани партизани – они су својим рођењем у свом окружењу затекли туђе писмо, хрватску латиницу безмало као једино писмо на употреби у јавном животу свог народа, па мисле да је тако било одувек, па туђе сматрају за своје, и чак су спремни да се туку бранећи туђе у уверењу да бране своје!

Предраг Драгић – Кијук, филозоф православља, је на једном предавању у Нишу отворено и јасно рекао:
- Док ми наше установе културе не очистимо од Ватиканског утицаја, наша култура се неће моћи развијати као српска и као православна.

Када су Срби као чопор оваца почетком седамдесетих година срљали у Трст да купују шушкавце (кишне огртаче од пластике, које данас нико не би носио од срамоте, а  који су тадашњој одбеглој сиротињи представљали симбол  „отмености“, „напредности“, „уписивања у грађане“), ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана! Да су тиме сами додавали грумен земље на лопату сопственог гробара! Да су тиме новцем помагали онога који им је радио о глави!

Срби су почели да се стиде што су Срби, они мисле да  није добро што су Срби, и желе да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају, па су пронашли замену за некадашње шушкавце као симбол „напредности, савремености, отмености“, средства за лажно представљање, и досетили се да им у ту сврху може послужити дојучерашње „друго писмо“, туђе писмо, хрватска латиница, у којој су видели згодну могућност да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају и глуме савременост, напредност, отменост.

Покажите ми у целом данашњем свету један народ римокатоличке вере који би писао било којим другим писмом осим латинским. Не постоји! Римски верски центар је у европским просторима којима је наметнуо своју власт искоренио сва затечена писма осим латинског: британски огам, скандинавске руне, британске руне, глагољицу, готицу, ћирилицу. Шпански и португалски колонијални завојевачи су у својим колонијалним освајањима наступали у два ешелона. Напред је ишао војник са мачем и пушком и отимао злато и драгоцености, а за њим је ишао фратар као римокатолички мисионар и спаљивао све затечене рукописе и књиге до којих је могао доћи као „ђаволска дела“. Тако су нестали „илочко писмо“ на Илочким острвима (Филипини), и више сликовних писама код разних народа Јужне Америке. Убрзо после раскола у хришћанској цркви римски папа је проклео ћирилицу као „ђаволско дело“ а Методија прогласио за „јеретика“. Да је Методије штогод био женско, вероватно би био проглашен за вештицу. Због слова израђених за (старо)словенски језик! У католичком Аустријском царству државна политика  двора је била искорењивање глагољице и ћирилице. Марија Терезија је изричито захтевала да се у српским школама избаци ћирилица и уведе латиница. У време либералније владавине цара Леополда II православним Србима је било допуштено да задрже своју ћирилицу, али су каснији властодршци сматрали да је то одобрење важило „само привремено“ и наставили су са притисцима за искорењивање ћирилице. Зато што је то писмо римокатоличкој цркви и Аустријском двору представљало симбол православља, и изазивало копривњачу код властодржаца. Православним Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, чак ни на „посебним православним гробљима“, нарочито не на „православним гробљима“!, па су то морали да чине кришом, по шумама и утринама. И то је чињено као облик притиска на православне да напусте своју веру. Православним Србима је било забрањено да имају своја национална презимена на „ић“, па одатле  данашња презимена пречанских Срба: Бошков, Петров, Марков… Поред ћирилице и јулијанског календара, чак и оно „ић“ је за римокатоличке властодршце представљало симбол православља и „црвени плашт за бика“. Православним Србима је било забрањено да своје цркве граде по традиционалним православним архитектонским моделима, па одатле у Аустрији и касније Аустро-Угарској српске православне цркве имају истоветан спољњи изглед као и католичке цркве. И црквена архитектура је за двор представљала симбол православља и сматрана за алерген и изазивала оспице. Да ли нови партизани – данашње генерације младих Срба – уопште знају за ове облике притисака на некадашње генерације наших православних дедова и за њихове патње? То није сазнао само онај ко није ни желео да то сазна! Онај ко у животу није имао други „уџбеник“ осим   Телевизије „Пинк“. Онај за кога су историја, народ и држава „почели са његовим рођењем“.  Када су крајем 1915. г. Српска Влада и војска напустиле Србију и прешле на Крф, Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска су окупирале Србију. Ту ситуацију је Аустро-Угарска лешинарски искористила да се „излечи од алергије“, па је кренула у „цивилизацијску мисију“: бајонетима је по Београду и Србији разваљивала натписе на ћирилици у називима улица, називима фирми, јавних установа и у осталим јавним натписима, а у школама и у држави је на силу избачена ћирилица и наређена латиница и грегоријански календар. Њихови истомишљеници у мржњи према Србима и православљу су 1914. г. у хрватском Сабору и 1915. у босанском Сабору донели закон о забрани ћирилице у Хрватској и Босни! 1941. г. квислиншка творевина НДХ је међу првим законима нове државе прогласила забрану ћирилице у НДХ, с тим да је ћирилица могла остати једино као црквено писмо. У данашњој Србији стање са српским писмом је истоветно: ћирилица је заиста само – црквено писмо! Једино СПЦ још користи хиљадугодишње писмо свог народа, а мене су комунисти у школи учили да је СПЦ „била противник Вукове реформе“ и све су чинили да ми огаде СПЦ, а себе прикажу као „браниоце Вука“. „Дрш'те лопова“! Да се Власи не сете! А на крају је испало да је једино СПЦ уз Вука, а да су тадашњи „браниоци Вука“ смишљено Вуку копали гроб, а са њиме и целом српском народу. Властодршци комунисти су у свом „Правилу граничне службе“ (издање 1977.г.) изричито наредили да се документа која је тадашња ЈНА на српскохрватском језику достављала албанској страни Југословенско-албанске међудржавне комисије за решавање граничних инцидената обавезно морају писати латиницом! Удварали су се свом сопственом непријатељу, наравно на штету српског народа. Чик погодите да ли су документа за грчку комисију морала да буду писана на грчким словима, а за бугарску комисију морала да буду писана на ћирилици! Погодили сте! Наравно да нису! Када је загребачки астроном Александар Томић само због своје националне припадности био протеран из Хрватске, дошао је у Београд, прихватио се дужности главног уредника часописа „Васиона“, који је од распада Југославије излазио искључиво на ћирилици, јер су Хрвати све што је на српском језику штампано њиховом хрватском латиницом прогласили за хрватску писану баштину. С правом! Ми смо више волели туђе унуке понављаче и инвалиде него наше дедове одликаше и шампионе! Прво чега се протерани Томић досетио било је да у часопису ћирилицу замени латиницом! Због тога сам ја, који сам „Васиону“ редовно куповао од 1972-2004. године престао да је купујем. Протерани Томић овде у Србији наставља дело својих протеривача! Добровољни сарадник својих сопствених протеривача, мрзитеља и окупатора!  То је ватиканска досетка: некадашњем методу „Србе на врбе“ придружити и метод „Србе на Србе“! Јуриш српских нових партизана на своје сопствене родитеље, дедове, језик, писмо, цркву, веру и народ! Наравно да Ватикан не одустаје од свог давнашњег циља – искорењивања „ђавољег писма“ и православне вере. Али није то суштина појаве и проблема. Доказ за то су примери Бугарске и Македоније. Чик да њима неко помене „равноправност писама“! Као кофер би био ишутиран из земље и пре него што би до краја изговорио реч „равноправност“! Бугари и Македонци знају ко су и држе до себе. Зашто Срби не знају ко су и не држе до себе? То је суштина појаве и проблема! Ватикан то зна, и зато вешто користи метод „Србе на Србе“. Да Срби сами за њега ураде његов посао и на тацни му сервирају његове остварене циљеве. Продаја шушкаваца се коначно исплатила и искоришћена је за проналажење таквих Срба међу лингвистима и младим генерацијама у Србији који ће прихватити да буду његова запрега и да за њега тегле његов терет.

Лингвисте у Србији можемо поделити у три групе:

1.    Српски лингвисти,
2.    Лингвисти из Србије, и
3.    Лингвисти у Србији.

У прву групу спадају лингвисти који су по народности Срби, баве се српским језиком, и могу али и не морају бити баш из Србије. Могу бити и из Црне Горе, Босне, Хрватске, Мађарске, Аустрије, Француске итд.

У другу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком али нису по народности баш Срби, али јесу рођени и одрасли у Србији и делују у Србији.

У трећу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком, нису по народности Срби, нису рођени и одрасли у Србији, а данас живе и раде у Србији.

Ово је просто „техничко-статистичка“ подела лингвиста. Припадност првој, другој или трећој групи им није ни „врлина“ ни „мана“; ни „предност“ ни „недостатак“. Против припадника ових трију група не могу унапред да имам било шта против. Пресудна је друга подела свих ових лингвиста:

1.    На лингвисте у Србији који се српским језиком баве у корист српског народа и српског језика, и
2.    На лингвисте у Србији који се српским језиком баве на штету српског народа и српског језика, и при том могу, али и не морају да од тога имају и личне материјалне користи од некадашње продаје шушкаваца.

Ово је суштинска подела лингвиста у Србији, и ја сада говорим о другој групи из ове поделе. О лингвистима у Србији који раде против српског народа и српског језика. О онима који сами кажу да је „српскохрватски језик њихово убеђење“, и да су „два писма наше богатство“! Језик са два национална имена и два писма као и теле са две главе нису никакво „богатство“, него трагедија, катастрофа и ужас! Када би двоазбучност у једном језику заиста била „богатство“, богати народи би азбуке згртали булдожером и товарили лопатом! Шта је са тим „богатством“ код Хрвата? Зашто они као ђаво од крста беже од тог „богатства“ и грчевито се држе свог „јада и беде једноазбучја“? То „богатство“ је досетка Ватикана да се српском народу подвали пресловљавање. Пробао је код Срба, код Бугара, код Македонаца, и видео да су Бугари и Македонци од гранита, а Срби од пешчара, и закључио да му Срби више не представљају проблем. Не мора више да спаљује  књиге, да користи бајонете и сл. Довољно је што је у комунистичкој Југославији преко „атеиста своје вере“ постигао да међу увезеним писаћим машинама све буду само латиничне; да међу компјутерима софтвер буде искључиво на енглеском језику, јер је тиме обезбеђено искључење ћирилице; да међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак са српским словима. Тако су се постепено генерације српских нових партизана навикавале и навикле на искључивост латинице у „богатству двоазбучја“, па су стекле уверење да је ћирилица „застарело, непрактично, неупотребљиво и превазиђено писмо“. Од тог тренутка Ватикан више није морао ништа да ради. Могао је чак и да промени своју реторику и да по први пут говори својим верницима да не треба више да православце називају шизматицима, да су православље и римокатоличанство два плућна крила истог организма и сл. Нови партизани су постали његова запрега и наставили да обављају његов посао. На чело тих нових партизана стали су „стручњаци“, лингвисти у Србији који се баве „научним образложењима“ протеривања ћирилице и избијања народу из главе његовог  хиљадугодишњег писма. И почео је њихов „научни рад“.

Године 1954. донет је Новосадски договор, по коме су „језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, са два изговора – екавским и ијекавским, и са два писма – латиницом и ћирилицом“. Данас ни Хрвати ни Црногорци не маре за тај „договор“. Чак му се и подсмевају. За Србе је он био обавеза, а за остале – понуда, артикл из самоуслуге. Срби и даље као кратковиди рогоња чекају да им женска дође на заказани састанак, иако она одавно има другог партнера. 1:0 за Хрвате!

У наставку „научног рада лингвиста у Србији“ спикери на Радио-Београду су добили наређење да више не смеју да изговарају српску и словенску реч „час“ и да уместо ње морају да употребљавају арапску реч коју су у ове крајеве донели Турци – сат. Од када у Србији постоје радио-станице коришћена је само српска реч „час“, а онда одједном преокрет. Почели су  протести слушалаца и српских лингвиста (не „лингвиста из Србије“ нити „лингвиста у Србији“!). Чак се протестима придружила и запослена на Радио-Београду Драга Јонаш, најбољи говорник српског језика од када у Србији постоје радио и телевизија. Директор Радио-Београда Милутин Миленковић је у штампи дао да се објави факсимил писмене „наредбе“ групе од четворице лингвиста у Србији, међу којима добро памтим и име Бранислава Брборића, у којој они „научно“ образлажу зашто Срби не треба више да говоре српски, него турско-арапски. Миленковић је сматрао да је тиме завршио посао, опрао руке и запушио уста незналицама које мисле да Срби треба да говоре српски. Радило се о томе да су реч „сат“ употребљавали – Хрвати, а братство-јединство је тада схватано као равноправност свих осим Срба. 2:0 за Хрвате!

Затим је уследила следећа „пословна активност“ лингвиста у Србији. Наводно, договорили су се са хрватским лингвистима да Срби напусте реч“запета“ и уместо ње преузму хрватску реч „зарез“, а за узврат Хрвати ће напустити реч „точка“ и преузети српски облик „тачка“. Чак је и хрватски лингвиста Људевит Јонке умиривао сународнике, којима је вековима несхватљиво да они сад одједном треба да „говоре српски“, да то није никакав „уступак Србима“ јер „тачка“ је постала од „такнути“, а то је такође и хрватска реч. И шта се десило: Срби су као из топа заборавили своју вишевековну „запету“ и прихватили „зарез“, а Хрвати су мирно наставили да користе своју дотадашњу „точку“! Као и увек, договор Срба и Хрвата је сматран као обавеза за Србе, а као право за Хрвате! Кад год негде видите једног поквареног, знајте да у близини мора да постоји и један глуп. Само постојање глупих омогућује поквареном да делује. Тамо где нема глупих, покварени не добија прилику! Чик погодите ко је овде био покварен, а ко глуп! Док рогоња чека и даље се нада да ће женска доћи, она је одавно већ затруднела са другим, а ватикански судија строго пази да се игра одвија „по правилима“! 3:0 за Хрвате!

После распада Југославије Хрвати су сместа прекинули да децу у школи уче „другом писму“, туђем писму – ћирилици, што су још у Југославији радили неискрено и више изврдавали него спроводили. Универзитетски професори у Загребу су се јавно хвалили како они „и не знају ћирилицу“! Замислите просветне раднике универзитетског ранга који се хвале незнањем, па и неписменошћу! Тиме су хтели да покажу како су „поуздани Хрвати“ који нису „подлегли“. А српски рогоња и даље своју децу учи хрватској латиници коју чак више и не зове „другим писмом“, него – српском латиницом! Лингвисти у Србији, нови јаничари и даље служе као запрега и вуку туђа кола, док је ватикански судија задовољан „фер игром“. 4:0 за Хрвате!

Ни овде још није крај „научног рада лингвиста јаничара“. Недавно смо на телевизији чули једну жену несрпског имена (Свенка) која нам је говорила о својим одлукама да српском народу наметне нове речи за називе занимања и функција за жене. Чак нам је и припретила да „Европска заједница од нас захтева да мењамо свој језик“. Ја сам сматрао да језик једног народа одређује сам тај народ, а ево, лингвиста у Србији нам објашњава да је „Европска заједница одредила“! Сад смо добили „посланицу“ у новом значењу – жена посланик, а „посланица“ је одавно постојала у значењу поруке патријарха вернима и народу поводом великих верских празника; „градска већница“ је сад жена градски већник, а тај израз одвајкада значи салу или зграду у којој заседа градско веће; „министарка“ је сад жена министар, а министарка је супруга министра која сама уопште не мора да буде министар; жена на положају секретара је за Србе одувек „секретарица“, а сада смо добили и „секретарку“ која би требало да се разликује од „секретарице“.  Нека та Европска заједница прво уреди свој језик пре него што крене у прописивање других језика! Српски језик тачно разликује учитеља и учитељицу, наставника и наставницу, професора и професорицу, Енглеза и Енглескињу, Србина и Српкињу, Данца и Данкињу. Нека жена несрпског имена прво види како „језик Европске заједнице“ показује „разлику“ између горе наведених појмова, како је почистио у сопственој кући, па нек нам тек онда припрети да ће нам та заједница чистити у нашој кући и одређивати чак и језик!

За српски народ није никакво „богатство“ што му азбуку прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Пижурица, Палавестра, Пешикан. Овде је изгледа остала на снази некадашња хабзбуршка забрана „ић“. Нека лингвисти у Србији своја лична убеђења о језику са два национална имена и два писма користе у својој породици и за своје личне послове и потребе, а језик и азбуку народа оставе у надлежности онога коме и припада, ономе који на референдуму изгласава Устав – самом народу.

Вук је најсавршеније писмо на свету израдио за своје драге говедаре, који су тада били претежни део становништва у Србији. Данашња Србија више нема говедаре, има само – одбегле говедаре! Оне који се стиде своје народности и желе да се лажно представљају, па су шушкавце као средство за лажно представљање заменили туђим писмом.

Српски лингвисти добијају плату од свог народа и раде за свој народ. Лингвисти из Србије и лингвисти у Србији не раде за српски народ и имају и стручни додатак – провизију од продаје шушкаваца.

Ја нисам лингвиста, него обичан човек који је рођен у свом народу, зна шта му је језик и писмо и држи до себе. Лингвисти у Србији не морају да буду рођени у свом народу, ја их чак и не питам у ком народу су рођени. Мени је важно само да ли раде за српски народ или против њега.

Ја своја убеђења износим БЕСПЛАТНО!

Жељко Филиповић из Ниша.

Коментари
Додај нови
Бранислав Г. Ромчевић   |77.46.180.xxx |11.04.10 20:04:02
Одличан текст господина Филиповића. Зашто га не пласирате даље . у "Двери", "НСПМ", па можда и "Плотику"?
Жељко Филиповић  - "Лингвисти - јаничари"     |109.245.4.xxx |14.04.10 13:00:09
Хвала, господине Ромчевићу. То што предлажете да "урадим", ВЕЋ САМ УРАДИО! На потезу су други!

Поздрав од Жељка Филиповића.
Додај коментар
Име:
Адреса ел.поште:
 
Веб страница:
Наслов:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
:angry::0:confused::cheer:B):evil::silly::dry::lol::kiss::D:pinch:
:(:shock::X:side::):P:unsure::woohoo::huh::whistle:;):s
:!::?::idea::arrow:

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176