Подаци:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo/Ћирилица-заштитни знак

ne odrecimo se najsrpskijeg/не одрецимо се најсрпскијег

ЕВО ВАМ „СРПСКЕ ЛАТИНИЦЕ“!

 

ЕВО  ВАМ  „СРПСКЕ  ЛАТИНИЦЕ“!

 

Од 1954. године „Новосадским договором“ одлучено је да  Срби, Хрвати и Црногорци говоре истим језиком, да имају два изговора – екавски и ијекавски – и два писма –  ћирилицу и латиницу. До тог тренутка Срби и Црногорци су свој језик звали „српски“, а Хрвати свој језик – хрватски. Срби су говорили екавским и ијекавским наречјем, Црногорци ијекавским, и Хрвати ијекавским. Срби и Црногорци су писали ћирилицом, а Хрвати латиницом. Због заједничког живота у истој држави одлучено је да деца у школи подједнако уче и ћирилицу и латиницу, да би у животу са једнаком лакоћом могла да читају текстове на оба писма.

Срби су то оберучке прихватили, и од тада су латиницу називали „нашим другим писмом“ („Ћирилица и латиница су наша два ока“), и већ од другог разреда основне школе су своју децу учили латиници као „нашем другом писму“. Срби су одмах на своје железничке станице називе места исписали и на другом писму – латиници. Међутим, Хрвати нису били искрени и доследни у томе. Хрватски Сабор је још 1914. године донео закон о забрани ћирилице у Хрватској. Тај закон је поново донет и у квислиншкој Хрватској 1941. године. Тако је Хрватска већ имала богато искуство у изражавању мржње према словима! Они су ћирилицу својој деци представљали као туђе писмо, и одложили је тек за трећи разред основне школе, да прво дете добро укорени шта је његово, а шта – туђе, а на железничкој станици Загреб никада у историји, па ни под комунистичким „братством и јединством“, име тог града није писало и на „туђем писму“ – ћирилици! А од 11-19. века су писали – ћирилицом!

Овај „договор“ је био преломни тренутак у настојању Ватикана да своју вишевековну политику затирања свих европских писама осим латинског спроведе и према ћирилици код Срба. Док су у Аустро-Угарској Марија Терезија и Јосиф II насиљем покушавали да спроведу ту одлуку Ватикана према Србима, и у школама забранили српску ћирилицу и наредили латиницу, Срби су сместа у томе осетили денационализаторску политику Двора, и заједно са својом православном црквом стали у одбрану свог ћириличног писма. Србима је забрањивано да имају своја презимена на „ић“, па одатле данашња презимена пречанских Срба: Бошков, Петров, Марков, Попов, итд. Србима је забрањивано да своје мртве сахрањују на гробљима, па су они то кришом радили по шумама, утринама, крај путева, у својим двориштима. Србима је забрањивано да своје цркве граде по традиционалним православним моделима, па се зато српске цркве у Аустро-Угарској по спољњем изгледу не разликују од католичких цркава. Сва та насиља према Србима су чињена са циљем да се они одрекну своје православне вере, као и ћириличног писма и јулијанског календара као обележја те вере. Док су аустријски цареви насиљем покушавали да Србе одвоје од њихове ћирилице, Срби су били непоколебљиви у неговању и очувању свог хиљадугодишњег писма. Међутим, Хрвати и Словенци су се показали као већи мајстори од Аустро-Угарске у спровођењу ватиканског циља – пресловљавања српског народ и истребљења ћирилице. Прилика за то им се указала њиховим ступањем у Југославију. Што није успело „споља“, пробаће се „изнутра“.

Уз новосадски „договор“ паралелно су текли и други смишљени, планирани, организовани и контролисани поступци комунистичког режима као „извођача радова“ по плановима римокатоличке цркве. У војсци и на Пошти из морзеове азбуке је избачена српска ћирилица, која је од свог увођења у Србију омогућавала употребу 30 српских слова за 30 гласова српског језика, и уведена латинска абецеда са само 26 слова. Тиме је не само изгубљена могућност слања отвореног текста телеграфом и радио-телеграфијом на свим југословенским језицима, него је и знатно смањена ефикасност шифровања у војсци и дипломатији! Свесно су прихватане друге штете, само да се искорени српска ћирилица! Забрањен је увоз и престала производња писаћих машина са српским ћириличним словима. Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали једино латинску абецеду. ТВ Београд првих 20 година свог постојања користила је искључиво хрватску латиницу. Рачунари су у дугом периоду од свог првог појављивања могли да пишу само латинском абецедом. У ЈНА је важио пропис о „равноправности писама“, који је изгледао овако: У војном школству – учила, уџбеници и дипломе – искључиво на латиници. У војној администрацији – личне карте, здравствене књижице, партијске књижице, формулари, пропуснице, дозволе за излазак у град, техничка документација за возила, оруђа, инжењеријске машине итд – искључиво на латиници.  Сва војна штампа до последњег наслова – искључиво на латиници. Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, натписи на пехарима итд – искључиво на латиници. У војно-филмском центру „Застава филм“ у свим документарним и наставним филмовима натписи су били искључиво на латиници, итд до последње поре живота у тој војсци. Појавом мобилних телефона могли сте набавити моделе са латинским, грчким, мађарским, немачким, француским, хрватским, руским, македонским, румунским, шведским писмом, а једино српског писма нигде ни за лек. Итд.

Својим рођењем и одрастањем у таквом окружењу, млади Срби су стекли уверење да је латиница „њихово писмо“, а да је ћирилица „превазиђено, застарело и неупотребљиво писмо“. Данашњи Срби, који су одрастали под будним оком Ватикана, и којима у школи смишљено нико није рекао зашто они „имају два писма“ и како је до тога дошло, су спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје!  Таквима можете подваљивати о „српској латиници“! СРПСКА ЛАТИНИЦА – ЈЕВРЕЈСКО-МУСЛИМАНСКИ ЧВАРЦИ!

Па да видимо како је рођена та пилећа сиса, то теле са две главе, ти јеврејско-муслимански чварци, та „српска латиница“.

Крајем 1915. године Србију нападају Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска. Српска војска и држава преко Албаније и Македоније прелазе на Крф. Окупатор заводи свој режим, и Аустро-Угарска је лешинарски искористила ту ситуацију да се „излечи од алергије“ и бајонетима разваљује ћириличне натписе на зградама, државним надлештвима, приватним фирмама итд. Ево фотографијâ те „српске латинице“ у присуству окупатора.

На сл. 1 и 1а види се натпис из 1916. г. на згради Окружне команде Аустро-Угарске војске у Крагујевцу: „K u K, Kreis Komando“.

На слици 2 је „српска латиница“ на фирми радње Миливоја С. Шапоњића у Крагујевцу 1916. године.

На слици 3 је натпис на железничкој станици Аранђеловац за време окупације у I светском рату.

На слици 4 је железничка станица Ваљево са аустро-угарским војницима за време окупације.

На слици 5 је натпис на железничкој станици Љубић за време окупације.

На слици 6 је натпис на пропусту испод пруге који су исписали Аустријанци за време окупације 1916. године.

На слици 7 је натпис на железничкој станици Бабајић – Љиг за време окупације.

На слици 7а је иста станица после ослобођења, када је „српска латиница“ отишла заједно са окупатором.

Сл. 1: Окружна команда АУ војске у Крагујевцу 1916. г.
Сл. 1: Окружна команда АУ војске у Крагујевцу 1916. г.

1a
Сл. 1а: „K u KREIS KOMANDO“, детаљ.

Сл. 2: 'Српска латиница': 'Milovoje S. Šaponjić' Крагујевац 1916. >
Сл. 2: „Српска латиница“: „Milovoje S. Šaponjić“. Крагујевац 1916.

Сл. 3: железничка ст. Аранђеловац за време окупације.
Сл. 3: железничка ст. Аранђеловац за време окупације.
Мађарски, немачки и хрватски (неисправни!) текст.

 

4
Сл. 4: железничка станица Ваљево и аустро-угарска војска.

5
Сл. 5: окупаторски војници на железничкој станици Љубић.

 

6
Сл. 6: пропуст испод пруге: К унд К.

7
Сл. 7: Аустријанци на железничкој станици Бабајић – Љиг.

7a
Сл. 7а: Иста станица после ослобођења. „Српска латиница“ отишла са окупатором.

Ето, то вам је прича о рођењу „српске латинице“!
(Фотографије су преузете са Форума железничара.)

10.7.2010. године на нашим сајтовима „Ћирилице Београд“ објавили смо текст „Једна дописница из старог породичног албума“. Из тог текста пренећемо и овде један пасус:

„За време боравка у Енглеској, када се већ назирао крај рата, прорадио је Швајцарски Црвени крст, и Петар Ристић је добио вест да му је отац Никодије рањен и заробљен у Колубарској битци, и да је при бекству из Арадског логора убијен. Међутим, његови у Багрдану нису знали шта је са Пером и да ли је уопште жив. При покушајима да јави својима радосну вест да је преживео, писао је неколико пута преко канала Швајцарског Црвеног крста у Србију, али су му се писма стално враћала. Наиме, аустријски окупатори су у Србији 1915. г. били забранили употребу ћирилице, у оквиру своје не само физичке, него и духовне геноцидне политике са крајњим циљем да униште поред осталог и српску културу. То је био наставак исте политике коју су уходали после анексије Босне и Херцеговине, упркос томе што су све нације а не само Срби до 1878. г. у том простору писале ћирилицом“.
(Види на нашим сајтовима и чланак „Ћирилица – српска караула“).

Са овим би се могло повезати и срачунато немачко бомбардовање Народне библиотеке у Београду 6.4.1941. године. Важније им је било да униште ризницу рукописних и штампаних дела српског народа, него да униште – српске аеродроме!

Жељко Филиповић

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176