Подаци:

  • Др. Ивана Рибара 115/б
  • 11070 Београд,Србија
  • 063/234-814 ; 063/384-020
  • info@cirilica-beograd.org
cirilica-logo/Ћирилица-заштитни знак

ne odrecimo se najsrpskijeg/не одрецимо се најсрпскијег

Вера Јовановић : ВАЈАР ЂОРЂЕ - ЂОКА ЈОВАНОВИЋ

 

 

ВАЈАР ЂОРЂЕ - ЂОКА ЈОВАНОВИЋ
1861 – 1953

Новосађанин, рођен 1861. године, вајар Ђорђе – Ђока Јовановић најпре је учио дрворезбарство у Баварској 1882, па почео да студира архитектуру на великој школи у Београду, а затим вајарство у Бечу 1884. и Минхену 1887. После је прешао у Париз и тамо усавршио занат, афирмисао се, излагао у познатом „Салону“ и добио више признања и награда.

У Београд се вратио 1891, добио прву награду на конкурсу за  Косовски споменик и после 12 година рада на њему, поставио га 1903. у Крушевцу. А претходно, за њега, 1900. у Паризу примио златну медаљу. Био је то јавни споменик са историјском темом, у романтичном духу, са више фигура и рељефа, који персонификују Србију, њену вишевековну духовну културу и борбу за ослобођење.

У међувремену, Јовановић је постао наш најтраженији и највреднији скулптор. Израдио је галерију потрета-биста знаменитих људи, групних композиција, алегорија, појединачних фигура, рељефа, плакета и медаља. Но, нарочито су му значајни јавни споменици.

У Београду је 1905. године отворио Уметничко-занатску школу и у њој, све до 1921, био наставник и управитељ. Био је један од оснивача Удружења српских уметника „Лада“, а касније Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године. На изложбама се појављивао још као ђак у Бечу, па у Паризу, Петрограду, Риму, Лондону, Београду, Лиону, Женеви и другим градовима света. А прву самосталну изложбу имао је 1895. године у Новом Саду.

После победе над Турцима 1912. израдио је скулптуру Победник, а за време бомбардовања Београда у Првом светском рату видео све страхоте и извајао групе Жртве бомбардовања и Жртве рата. Његов син Мирко, као добровољац, погинуо је у рату, а он, прешавши албанску голготу, отишао у Француску и њој израдио ремек-дело За Отаџбину, које представља главу погинулог војника, у ствари његовог сина, кога није могао да преболи.

Вративши се у разорену земљу, већ 1920. изабран је за члана Српске краљевске академије, која му је 1933. године издала прву монографску студију.

Али, прилике су се, у међувремену, измениле. У уводу те књиге, сликар Урош Предић је нагласио да је Ђока Јовановић „следбеник класичног вајарства прилагођеног облицима модерног живота“, од кога су нам „остали принципи мере, јасноће и складности ... захтеви лепоте у европском смислу, од којих он никада није одустао“.

Да би био јаснији, Предић истиче да вајар „није пошао трагом модерних лутања у тражењу нечег новог, неких 'нових могућности' све до -   немогућности и до апсурда“, уверен да он „чврсто стоји ... на свом видном месту ... без модерних начина пропаганде и рекламе, радећи у обиму свога дара, живом маштом и солидном техником, увек обуздан непроменљивим правилима мере, јасноће и склада“. Насупрот њему, Предић констатује да „неки модерни уметници ... могу дати велика дела, пред којима свет запањен стоји“, али се уједно пита „да ли су та дела и лепа?“. Међутим, захваљујући њима, сликар закључује „да је 'академска' уметност постала презрена“. Но, он им, ипак, не прориче светлу будућност. Напротив, сматра да ће се њихова уметност „тешко одржати у будућности“, а да је Јовановићево дело од те опасности „по својој иманентној вредности заштићено“.

Из Предићевог текста јасно је да су Ђока Јовановић и академски реализам, већ између два рата, са појавом нових ликовних праваца, скрајнути у дубоку сенку, без обзира на то што је вајар био цењен, а његов опус веома познат.

У уметничким академијама, у време Јовановићевог школовања, захтевало се, пре свега, савладавање скулпторског заната и савршено овладавање техником изведбе, познавање анатомије и покрета тела, веродостојности израза и целине композиције. И он се тих наука држао целог живота и стваралаштва. Свакад тежећи суптилном вајању облика, појединости и укупности, мекој линији прелаза и кретњи, исказу осећања према моделу, а посебно у фигурама које су оличавале симболику. У том свом поетском, лирском маниру реализовао је низ женских фигура: Пролеће (1902), Туга (1907), Напуштена (1907), Мирис ружа (1913), Бахаткиња (1918), Студија (1921), Воће (1929), Одмор (1930) и друге.

У ратним темама пак жртвама рата и бомбардовања, самосвојним скулпторским начином исказао је вапај против страдања и убијања људи и народа.

У свем свом стваралаштву био је доследан фигурални вајар наокласицистичког усмерења, као и многи официјелни вајари тога доба у Европи. Такозвани авангардни стилови и правци нису га ни примамљивали ни узбуђивали. Али, није ни оспоравао њихово постојање. Традицију, објективност и тачност супростављао је непознатом, „немуштом“ језику новотарија и њених недоречености.

Иако је био поносан на своје уметничко дело и сматрао да га српски народ воли, цени и разуме, судбина му није била дуже наклоњена, нарочито после Другог светског рата. Тада је постао актуелан социјалистички реализам, који је прописивао нове теме, одређене покрете и ставове, па чак и одећу фигура. За остварење тога, млађи су имали више физичке енергије, мотивације и били продорнији у тежњи ка успеху и афирмацији.

Стар и болестан, наш вајар се повукао. Његово тешко стање јасно се види из писма, упућеног 1949. године пријатељу Јовану Микелићу, колекционару. У одговору на Микелићево писмо и позив да дође код њега у Суботицу, он пише да има 89 година, да без доктора несме ни у Земун да оде, ни у трамвај да се попне, па вели: „...не мислиш да не могу више ништа да стварам (ево једва и пишем) а кад бих стварао, ко би ми данас купио? Живим од моје пензије, а три месечне пензије нису ми довољне ни за годишњу потребу огрева. Тражиш да дођем са болесном женом, а заборављаш шта кошта возна карта до Суботице! Питаш ли се да ли имам толико новаца. Мени данас треба више за инјекције, пилуле, пастиле и прашкове, него за храну“.

Затим закључује: „Пре сам радио, зарађивао и поклонио више од 100 комада мојих радова, данас тај луксуз не могу да уживам. Матица српска има отприлике исто толико мојих радова као и ти, а сада ме је избрисала из редова њених почасних чланова! Иако сам ја рођен у Новом Саду...“. На крају писма, резигнирано додаје: „...Ако те нисам сада уверио да једном разумеш моје стање и мој положај, онда ћу јако жалити“.

И да је Ђорђе-Ђока Јовановић имао више снаге, па могао да ваја, у томе моменту свакако на би било згодно да је израдио нову варијанту композиције Жртве бомбардовања, које су нам у току Другог светског рата приређивали не само непријатељи него и „савезници“! Исти ти, који ће својим „милосрђем“, и 1999. године показати наличје западне цивилизације нашем народу. А он у другом светском рату није био на фронту, већ у Београду, па није могао да удовољи официјелним темама борбе и обнове.

Један од најдаровитијих, а свакако најплоднији српски вајар прве половине 20. века, на крају свога живота био је сасвим заборављен и избрисан из списка важеће уметности. Његова смрт 1953. године није изазвала ни жаљење ни празнину. Новине су само, у једној нотици, обавестиле јавност о томе.

Међутим, током каснијег времена, раскорак између такозване традиционалне и авангардне уметности, како видимо, постојао је све већи.

Обележавање стопедесетогодишњице рођења академика и вајара Ђорђа-Ђоке Јовановића чин је дужног поштовања знамените личности у историји српске ликовне уметности и доказ трајности његовог дела на отвореним јавним просторима, у музејима, галеријама и домовима лепе уметности.

Нови Сад, 29. септембар 2011.године                                      Вера Јовановић          

  

 

 

 
  

"Ћирилица" разно



 


Српски лингвисти

Српски лингвисти својим ћутањем су допринели да се нестајање ћирилице из јавног живота погрешно тумачи као слободна воља грађана.

Члан 10 Устава Србије

У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.

Један језик -
једно писмо

Суноврат ћирилице почиње двоазбучјем, а одговор:

Правило које влада у целој Европи: Један језик - једно писмо

Контакт

За све акције, идеје и предлоге које имате
у циљу да се прошири фронт одбране Ћирилице,
контактирајте нас кликом на КОНТАКТ
xml_get_current_column_number() = 10
xml_get_current_byte_index() = 1176